Угљени хидрати

Из пројекта Википедија

Ланац глукозе

рибоза

Угљени хидрати или шећери су најраспрострањенија једињења у живом свету. Према степену сложености деле се на:

моносахариде,
олигосахариде и
полисахариде.

Садржај

1 Моносахариди
2 Олигосахариди
3 Енергетска улога угљених хидрата и инсулин
4 Спољашње везе

[уреди] Моносахариди

Моносахариди (прости шећери) се хидролизом не могу разложити на простија једињења. Према броју угљеникових атома деле се наЧ

триозе,
тетрозе,
пентозе,
хексозе и
хептозе.

Пентозама (са 5 атома угљеника) припадају:

рибоза, која улази у састав РНК) и
дезоксирибоза , која изграђује ДНК).

У хексозе спадају:

глукоза (гликоза) и
фруктоза.

Глукоза је главни извор енергије и основни транспортни облик шећера у организму кичмењака.

[уреди] Олигосахариди

Храна богата угљеним хидратима

Олигосахариди (грч. oligos = мало по броју, сиромашно) су изграђени од 2-10 моносахарида. Најзначајнији суČ

дисахариди (од 2 моносахарида) којима припадајуČ
- малтоза,
- лактоза и
- сахароза.

Дисахариди, као нпр. сахароза служе као транспортни шећери код биљака.

Полисахариди су макромолекули настали повезивањем великог броја моносахарида у дугачке ланце (могу да садрже на стотине и хиљаде моносахарида).

Према биолошкој функцији се деле на:

резервне и
структурне полисахариде.

Резервни полисахариди представљају молекуле у којима се чува (складишти) хемијска енергија. Најраспрострањенији резервни полисахариди су:

скроб, код биљака и
гликоген, код животиња.

Скроб и гликоген се састоје од већег броја молекула глукозе.

Структурни полисахариди учествују у изградњи ћелијских делова. Међу њима су најраспрострањенији:

целулоза, која је главни састојак ћелијског зида биљака, *хитин, који зграђује скелет зглавкара) и
агар , кога садрже алге).

[уреди] Енергетска улога угљених хидрата и инсулин

Гликоген се код кичмењака (тиме и код човека) складишти у јетри и мишићима. Када се у крвотоку појави вишак глукозе, јетра од глукозе синтетише гликоген (то је под контролом инсулина). Када ниво глукозе у крви падне, у јетри долази до разградње гликогена у глукозу, која затим прелази у крвоток. Из крвотока глукоза прелази у ћелије, што је под контролом хормона инсулина (лучи га панкреас). У ћелијама се разлагањем глукозе ослобађа енергија неопходна за њихов нормалан рад. Када оболи панкреас па се инсулин недовољно излучује, долази до нагомилавања шећера у крви, док истовремено ћелије гладују, тј. немају довољно глукозе. Обољење настало услед тога је дијабетес (шећерна болест) – смртоносна болест, ако се не лечи. Дијабетичари инсулин не узимају орално (преко уста), пошто би, као протеин, био разложен у цревима.