Масакр у Сребреници

Из пројекта Википедија

Поточари, 11. јул 2006.

Масакр у Сребреници је злочин који су Војска Републике Српске, полиција и паравојне формације починили над муслиманским (бошњачким) мушким војноспособним^{[тражи се извор]} становништвом Сребренице 11. јула 1995. године за време грађанског рата у Босни и Херцеговини.

Meђународни суд правде (МСП) у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ, овај злочин описао као геноцид. ^[1]^[2] ^[3] За разлику од МСП, неки (међу којима је и Луис Макензи, главни командант миротворних снага УН у Сарајеву^[4]) догађаје у Сребрници сматрају ратним злочином и масакром, али не и геноцидом. ^[5] ^[6] ^[7] ^[8]

[уреди] Увод

Сребреница

Положај Сребренице у БиХ

Види и: Историја сукоба на простору источне Босне.

Савет безбедности Уједињених нација је 6. маја 1993. године, резолуцијом 824, места Сарајево, Тузла, Жепа, Горажде, Бихаћ и Сребреница, прогласио демилитаризованим зонама под заштитом УН. У резолуцији 836 је подвучена одлучност снабдевања хуманитарном помоћи и заштите тих зона чак и војном силом (између осталог и помоћу војника УНПРОФОР-а, делујући у самоодбрани)^[9].

Међутим, заштићене зоне никада нису биле демилитаризоване ^[10]. Конкретно, у Сребреничкој заштићеној зони остао је контигент Армије Босне и Херцеговине под командом Насера Орића, као и паравојне формације које су биле под контролом само својих вођа^{[тражи се извор]}. Генерални секретар УН-а Бутрос Гали, је у свом извештају, објављеном 30. маја 1995. оптужио владу БиХ због кршења уговора о демилитаризацији и учесталих војних активности унутар заштићене зоне, пар месеци прије масакра^{[тражи се извор]}. Из Сребренице су се вршили стални упади на територију која је била под контролом Срба^[11]: тако су нападнута села и засеоци Бљечева, Коњевић поље, Сандићи, Лозничка ријека (у два наврата), Загони (у два наврата), Биљача, Магашићи, Хранча, Јежестица (у два наврата), Залужје, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац, Брана Бачићи, Кравица, Шиљковићи, Осмаче, Међе, Опарци, Обади, Ратковићи, Магудовићи, Калудра, Брађевина, Брежани, Крњићи, Сасе, Залазје, Миланова воденица, Подравање, Скелани, и Вишњица.

Постоји списак од 3.200 Срба за које се тврди да је убијено на подручју Сребренице током рата 1992. до 1995. ^[12] године који су судије Хашког трибунала одбациле као нетачан^[13].

[уреди] Масакр

11. јула 1995. године јединице Војске Републике Српске под командом генерала Ратка Младића су заузеле Сребреницу и по наводима Хашког Трибунала за бившу Југославију, убиле око 8.000 и протерале око 30.000 муслимана^{[тражи се извор]}, становника и припадника јединица Армије Босне и Херцеговине. Љубиша Беара, који је ухапшен 2004. године, важи за главног логистичара тог масакра.^{[тражи се извор]}

У то време у Сребреници стационирани припадници холандског батаљона УНПРОФОР-а, под командом француског генерала Бернара Жанивијера и главнокомандујућег холандског батаљона Ханса Козија, нису успеле заштити Сребреницу од јединица Војске Републике Српске^{[тражи се извор]}. По исказима неких сведока^{[тражи се извор]}, процеса против Слободана Милошевића у Хашком Трибуналу из јесени 2003. године, масакр није био унапред планиран, док је Тужилаштво тврдило супротно^{[тражи се извор]}.

Холандски министар одбране Јорис Ворхове је 1996. године доказивао да су јединице АБиХ често кршиле демилитаризовану зону, али био је политички нападан, не могавши објаснити како су српски војници холандским припадницима плавих шлемова, без њиховог отпора, одузели оружје и опрему.^{[тражи се извор]}

До сада су пронађени посмртни остаци од преко 5.000 жртава^{[тражи се извор]}. 1.620 од њих су могли бити и идентификовани. Истог дана након 9 година, је у комеморативној церемонији, 338 жртава поново сахрањено у Поточарима^{[тражи се извор]}.

Почетком октобра 2005. године радна група Владе Републике Српске, основана под притиском тадашњег високог представника Педи Ешдауна је сачинила извештај о догађајима у Сребреници са листом војника који су учествовали у операцијама.

[уреди] Последице

22. јануара 1996. године, амерички државни секретар за људска права, Џон Шатук (енглески: John Shattuck), потврђује постојање масовних гробница у којима је наводно сахрањено преко 2.000 несталих Муслимана/Бошњака^{[тражи се извор]}.

Натерана резултатима холандске комисије о истраживању догађаја везаних за масакр у Сребреници, 16. априла 2002. године, холандска влада премијера Вим Кока (Wim Kok), даје оставку ^[14].

[уреди] Хашки трибунал

Хашки трибунал је велики део свога рада посветио овом догађају и подигао бројне оптужбе и изрекао пресуде против људи који су у њега били умешани^{[тражи се извор]}. Бројне суштинске критике рада Хашког трибунала доводе у питање кредибилитет ових оптужби и пресуда^{[тражи се извор]}: њима се углавном не верује у Србији, Републици Српској и православним земљама (Русија, Грчка...) док им се углавном верује у Хрватској, Федерацији, и у западним и исламским земљама. Хашки трибунал овај догађај назива геноцидом што није опште прихваћено^{[тражи се извор]}.

За геноцид у Сребреници 1995. године оптужени су вође босанских Срба Радован Караџић^[15] и генерал Ратко Младић^[16]. Обојица су у бекству. У бекству је и генерал Здравко Толимир, бивши помоћник Ратка Младића и ратни шеф обавештајне службе Главног штаба ВРС^{[тражи се извор]}.

Сви остали оптужени за злочине у Сребреници, бивши официри ВРС, су у притвору Трибунала, пошто су се добровољно предали или су ухапшени: Љубомир Боровчанин, Љубиша Беара, Драго Николић, Винко Пандуревић, Вујадин Поповић, Милан Гверо, Радивој Милетић и Милорад Трбић^{[тражи се извор]}. За геноцид или учешће у завери да се почини геноцид оптужени су Беара, Поповић, Пандуревић, Николић и Боровчанин, док се оптужба за злочин против човечности над муслиманским становништвом ставља на терет генералима Толимиру, Гверу, Милетићу и капетану Трбићу^{[тражи се извор]}.

За злочин у Сребреници први је осуђен Дражен Ердемовић, припадник 10. диверзантског одреда ВРС, који је био под командом Младићевог Главног штаба^{[тражи се извор]}. Ердемовић је осуђен на пет година затвора, на основу признања да је учествовао у масовној егзекуцији Муслимана из Сребренице 16. јула 1995. године на пољопривредном добру Брањево код Пилице. Према његовој процени, коју неки не сматрају објективном^{[тражи се извор]}, тога дана на том месту убијено је око 1.200 мушкараца и дечака^{[тражи се извор]}. Ердемовић је у међувремену одслужио казну.

Генерал ВРС Радислав Крстић осуђен је 2001. године на 46 година затвора за геноцид у Сребреници^{[тражи се извор]}, у априлу 2004. године Жалбено веће Трибунала донело је нову пресуду којом је Крстић осуђен на 35 година затвора за помагање и подржавање геноцида^{[тражи се извор]}, док је крајем 2006. године коначном пресудом одуђен на доживотни затвор^{[тражи се извор]}. Била је то прва пресуда Хашког трибунала за геноцид.

Генерал Крстић је у време злочина био заменик, а потом и командант Дринског корпуса ВРС^{[тражи се извор]}. Судије су оцениле доказаним да је генерал Крстић преузео команду корпуса 13. јула 1995. године и да су јединице Дринског корпуса и једнице Главног штаба ВРС, од 13. до 19. јула 1995. године убиле између 7.500 и 8.000 муслиманских мушкараца и дечака^{[тражи се извор]}. Крстић је током суђења именовао Ратка Младића и још петорицу официра као одговорне за покољ Муслимана у Сребреници^{[тражи се извор]}.

За злочине у Сребреници Трибунал у Хагу осудио је бивше официре ВРС Момира Николића на 27 година затвора, Видоја Благојевића на 18, Драгана Обреновића на 17 и Драгана Јокића на 9 година затвора^{[тражи се извор]}. Пуковник Благојевић био је командант Братуначке бригаде Дринског корпуса ВРС у јулу 1995. године када су снаге Дринског корпуса и Главног штаба ВРС систематски и организовано убиле око 8.000 муслиманских мушкараца и дечака Сребренице^{[тражи се извор]}. Његов претпостављени у то време био је генерал Радислав Крстић.

У јуну 2004. године, представници руководства Републике Српске, признају одговорност српских снага за масакр у Сребреници^{[тражи се извор]}.

[уреди] Међународни суд правде

Meђународни суд правде у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ, овај злочин описао као геноцид.^{[тражи се извор]} Суд је утврдио да Србија није починила геноцид нити била саучесник у извршењу геноцида, али ју је нашао кривом зато што није учинила све што је у њеној моћи да га спречи.^{[тражи се извор]}

[уреди] Критика званичне верзије догађаја

Посматрач УН-а у Босни и Херцеговини, Филип Корвин (Philip Corwin), у својим анализама упућује на чињеницу, да то што се десило у Сребреници, није био један велики масакр, него серија крвавих напада и противнапада зараћених страна у периоду од преко три године, који кулминирају 1995. године. По њему, вероватно је да број убијених Муслимана/Бошњака није већи од броја убијених Срба из села око Сребренице, убијених од стране муслиманских јединица под командом Насера Орића, којих (према српским изворима) има око 2.800. Број од 8.000 муслиманских жртава, он оцењује као "претеривање"^[17].

Крајем маја 2005. године објављује се филм са специјалним јединицама српске полиције, чиме се поново привлачи пажња јавности на тај масакр. По министру унутрашњих послова Србије Драгану Јочићу, убиства шест становника Сребренице, снимљених на објављеном филму, су се одиграла 16. и 17. јула 1995. године недалеко од места Трново на планини Јахорина, око 150 километара југоисточнно од Сребренице^[18] а по сарајевском Дневном авазу на брду Трескавица, јужно од Сарајева^[19].