Мија Алексић
Из пројекта Википедија
Милосав Мија Алексић (26. септембар 1923, Горња Црнућа - 12. март 1995, Београд) је познат српски глумац.
Садржај |
[уреди] Биографија
Преживео је бекством, масовна стрељања 1941. у Крагујевцу од стране немачке армије. По завршеној гимназији у Крагујевцу уписао је права.
Глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Од ослобођења па до 1948. године члан је Народног позоришта у Крагујевцу.
Био је члан Југословенског драмског и Народног позоришта у Београду. Члан Југословенског драмског позоришта постаје 1951. и ради све до 1965. године, када је прешао у Народно Позориште где је и окончао своју позоришну каријеру.
Играо је и у Атељеу 212 и другим сценама. Од 1977. у статусу је слободног уметника.
Као и већина наших великих глумаца сахрањен је у „Алеји великана“ на Новом гробљу у Београду.
Аутентичан позоришни, филмски, естрадни и радио и телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешнога протканог сетом, знао је удахнути живот и у најнеуверљивије текстове. Често прекораван да без мере расипа свој талент, Алексић ипак достиже сам врхунац глумачког стваралаштва не само у комадима Нушића, Гогоља, Молиереа и других, него и у својим естрадним подухватима, прокламирајући начело „Играј естраду као највећу комедију!“.
[уреди] Радио, телевизија и филм
Најширу популарност прибављају му серије педесетих и шездесетих година двадесетог века, нпр. Весело вече (радио) и серије које је режирао Радивоје Лола Ђукић: Огледало грађанина Покорног, Сервисна станица, Црни снег, "Музеј воштаних фигура" (телевизија).
Играо је у више од две трећине свих екранизација Нушићевих дела, тако и своју прву филмску улогу полицијског писара у кратком филму Мува (Б. Ћеловић, 1950); следиле су улоге у филмовима:
- Госпођа министарка (Жорж Скригин, 1958),
- Др (Соја Јовановић, 1962, награђен Златном ареном) ,
- Народни посланик (Столе Јанковић, 1964) и
- Пре рата (Вук Бабић, 1966).
Играо је и у већини филмова Пурише Ђорђевића, тако и у филмовима Девојка (1965), Сан (1966), Јутро (1967), Подне (1968) и Бициклисти (1970), а запажене улоге дао је и у филмовима Човек Храстове шуме (1964) Миће Поповића, те Скупљачи перја (1967) Александра Петровића. Након дуже паузе, поново се јавља у успешним остварењима попут Бештија (1977) Ж. Николића, Рад на одређено време (1980) Милана Јелића, Варљиво лето '68 1984, Биће скоро пропаст света1968 Александра Петровића, Маратонци трче почасни круг (1982) Слободана Шијана, Танго аргентино (1992) Горана Паскаљевића.
[уреди] Позориште
Позоришне улоге по којима је познат:
- Помет (Дундо Мароје Марина Држића)
- Сцеледро (Хвалисави војник Плауга)
- Прока (Ожалошћена породица Бранислава Нушића)
- Жевакин (Женидба Н. В. Гогоља)
- Смедријаков (Браћа Карамазови Фјодора Михајловича Достојевски)
- Чеда Урошевић (Госпођа министарка Бранислава Нушића)
- Тартиф (Тартиф Молијера)
- Зганарел (Дон Жуан Б. Молијера)
- Сирано (Сирано де Бержерак Е. Ростана)
- Вуле Пупавац (Подвала Милована Глишића)
- Аркадије (Шума А. Н. Островског)
- Јеврем Прокић (Народни посланик Бранислава Нушића)
- Поп Ћира (Поп Ћира и поп Спира Стевана Сремца)
- Ричард Трећи (Ричард Трећи Вилијама Шекспира)
- Полицијски провокатор (Полицајци Славомира Мрежека)
- Јованча Мицић (Пут око света Бранислава Нушића)
- Агатон (Ожалошћена породица Бранислава Нушића)
- Вили Ломан (Смрт трговачког путника Артура Милера).
[уреди] Признања
За своја остварења на филму добио je највиша друштвена признања и сталешке награде. Добитник је следећих награда:
- Октобарска награда града Београда 1961.
- Златна арена филмског фестивала у Пули 1962. и
- Седмојулска награда 1976.
- Добричин прстен 1982.
За своја позоришна остварења награђен Стеријином наградом за животно дело и многим другим значајним признањима.
[уреди] Спољашње везе
Мија Алексић на ИМДб
