Општа теорија релативности
Из пројекта Википедија
Општа теорија релативности (енг. General theory of relativity) дело је највећег физичара 20. века Алберта Ајнштајна. Она у односу на његову Специјалну теорију релативности (енг. Special theory of relativity) представља ново уопштење или генерализацију принципа релативности са инерцијалних и на све друге системе референције укључујући у то и неинерцијалне или убрзане системе, као и оне који мирују у гравитационом пољу.
Стварајући своју Општу теорију релативности Ајнштајн уводи нове претпоставке или постулате као што су једнакост инерцијалне и гравитационе масе или еквивалентност инерцијалних и гравитационих сила (Ајнштајнов принцип еквивалентности).
Такође, за разлику од Специјалне теорије релативности у којој су простор и време повезани али су независни од масе (материје) у општој релативности Ајнштајн успоставља нову међузавистност простор-времена са једне и материје са друге стране. На тај начин долази до свога, оригиналног, објашњења деловања гравитационе силе; материја (маса) деформише или, како се обично каже, закривљује простор тако да друга тела у овоме простору морају да закривљују своје путање или да се праволинијски убрзавају, што је у ствари једнако деловању гравитационе силе.
Међу главне потврде ове Ајнштајнове теорије убрајају се појава савијања путање светлости у близини масивних небеских тела као и померање перихела Меркурове орбите које раније није могло да буде објашњено на основу класичне, Њутнове, механике.
