Песма над песмама

Из пројекта Википедија

Песма над песмама се традиционално сврстава у мудросну књижевност заједно са Књигом о Јову, Причама Соломоновим и Књигом проповедниковом.

СПИСИ

Псалми

Књига о Јову

Приче Соломонове

Прва и Друга књига дневника

Јездрина и Немијина књига

Књига о Рути

Песма над песмама

Књига проповедникова

Плач Јеремијин

Књига о Јестири

Књига пророка Данила

Сачувана је у хебрејској Библији и Старом завету и ставља се међу Списе. Читала се за време Пасхе. Била је повод бројних проучавања и тумачења кроз векове.

Песма над песмама или Песма Соломонова представља збирку љубавних песама. Постоји могућност да је на почетку била и збирка вереничких или сватовских песама.

[уреди] Ауторство

Иако се на самом почетку, у првом стиху прве главе, «Песма над песмама» доводи у везу са Соломоном, краљем Израела ( 968. п.н.е. - 928. п.н.е.), он није њен аутор. Одлике хебрејског језика, са утицајима арамејског, датирају Песму између 4. и 3. века п.н.е. Приписивање њеног ауторства Соломону данас има само симболичан значај, будући да је јеврејски краљ био познат не само по свом неимарству него и бројним браковима и раскошном љубавном животу. Према хебрејским учењацима име Соломон, на хебрејском Шеломо, (Сулејман на арапском) у Песми над песмама је свето, јер није то име краља Соломона, већ се оно односи на божанственог краља који поседује мир. На тај начин изведена је теолошка игра речи између шалом, што значи мир, и имена Шаломе, што значи Мирољубив.

[уреди] Структура

Највећи део «Песме над песмама» је у форми дијалога између двоје љубавника, младожење и невесте, при чему кћери јерусалимске служе као погодан литерарни оквир. Осам песама повезано је у јединствену целину коју чине:

Наслов и пролог (1,1 – 4)
Прва песма (1,5 – 2,7)
Друга песма (2,8 – 3,5)
Трећа песма (3,6 – 5,1)
Четврта песма (5,2 – 6,3)
Пета песма (6,4 – 8,5)
Епилог: Химна љубави (8,6 – 7)
Додаци (8,8 – 14)

На основу језика, стила и композиције може се закључити да је све песме, осим каснијих додатака (8,8 – 14 и можда 8,6 – 7) написао један аутор.

Основни тон је љубавни, еротски. У Песми се употребљавају такви изрази који се могу односити на сексуалну љубав. Мушкарац и жена, који изговарају већи део љубавних порука, истичу своју узајамну љубав, жудњу и дивљење. Обоје доста детаљно описују дражи своје вољене особе. Физички опис који наизменично дају двоје љубавника долази до смелих појединости. Честа употреба израза «невеста» наводи на помисао да се ова поезија могла рецитовати приликом венчања. Песма над песмама има највише сличности са љубавном поезијом старог Египта из 13. и 12. века п.н.е, са песмама које су описивале физичку привлачност љубавника, песмама љубавне жудње, дивљења и хваљења. Сличност се огледа у чулним сликама које нису богате само визуелним детаљима већ и звуковима, додирима и ароматичним мирисима. Поред тога у Песми наилазимо на употребу именица «сестро» и «брате» који су устаљени термини египатских љубавних песама. Заједничке су им и теме одсутност вољене особе и «бити болестан од љубави».

[уреди] Тумачења

Поставља се питање како је «Песма над песмама» могла наћи место у збирци светих књига. Од најстаријих времена о томе се расправљало међу хебрејским учењацима. Изгледа да се расправа о томе повела између ондашње две школе Шамаје и Хилела; расправа се протегла до другог века нове ере када је рабин Аквиба (135. п.н.е.) изјавио: «Сви су списи Старога завета свети, али је Песма над песмама пресвета.» (Mishna, Jadaim, III, 5). На сабору у Јавнеу 90. н.е. било је извесног супротстављања намери да се ова књига канонизује. Но и поред тога, она је прихваћена и постала делом хебрејске Библије (хеб. TANAH). У хришћански канон је примљена без отпора будући да је постојала у хебрејској Библији и Септуагинти.

Ово дело је током векова различито тумачено. Тумачења се могу свести на два:

Алегоријско тумачење. Означава љубав Бога према народу Израела.
Дословно тумачење. Похвала људској љубави.

У хебрејизму је преовладала историјско-теолошка алегорија по којој Песма описује љубав, или завет, између Бога и изабраног народа Израела, при чему се Израел представља као божанска невеста. Овај начин тумачења био је прикупљен у посебни Мидрах о Песми, и у арамејској парафрази која није слободан превод књиге, већ представља једно опширно алегоријско тумачење. Било је и тумачења по којима Песма симболизује идеалну љубав Соломона са Мудрошћу.

У хришћанском тумачењу Песма над песмама симболизује спој и мистично венчање Исуса Христа са Црквом. Касније се она тумачила као слика односа између Христа и поједине душе или Светога Духа и Марије.

Међутим, ништа у овим песмама не одаје утисак да је намера аутора била да алегоријски говори о љубави. Када употребљавају алегорију, библијски писци је никада је не остављају неразрешеном. Њу обавезно прате објашњења. Библијски писци нас никада не остављају у недоумици и увек се труде да до краја објасне слику коју су употребили као алегорију. Када употребљавају слику брака да прикажу однос између Бога и његовог изабраног народа увек је јасно да се ради о алегорији. Затим, када и користе слику брака они су суздржани у свом говору. И поред дуге традиције алегоријско тумачење није одрживо. У дословном тумачењу на Песму се гледа као на љубавну песму, односно збирку љубавних песама које славе љубав између мушкарца и жене.

По свему судећи да није било алегоријског тумачења теолога, Песма над песмама нестала би нетрагом.