Сајбирија
Из пројекта Википедија
Сајбирија (енг. Syberia) је компјутерска игра авантуристичког жанра коју су 2002. год. на тржиште избацили МЦ-2 Микроидс и Адвенчр Компани.
Током игре управљате ликом америчког адвоката Кејт Вокер коју је фирма послала у Валадилен, забачено француско сеоце у Алпима, како би привела крају преузимање фабрике играчака. По доласку у село Кејт сазнаје да је власница фабрике Ана Воралберг недавно преминула и да је њен једини наследник њен брат Ханс који је пре више деценија напустио Валадилен. Да би закључила посао око преузимања фабрике Кејт мора да пронађе Ханса. Њен задатак одвешће је на пут дугачак неколико хиљада миља током којег ће променити свој однос према животним вредностима и открити нову, пустоловну црту свог карактера.
Њена потрага одвешће је на исток, невероватним возом на навијање који је дело Ханса Воралберга. На свом путу проћи ће кроз пределе изгубљене у времену, као што је Универзитет у Барокштату који је окружен дебелим зидом који га чува од непријатеља. Кејт ће током свог путовања упознати нове људе, али ће њен стални пратилац кроз читаву игру бити машиновођа Оскар који је у ствари аутоматон. Аутоматон није исто што и робот. У питању је сложени механизам који функционише захваљујући зупчаницима и опругама. Међутим, оно што аутоматоне разликује од осталих играчака је то што имају душу. Оскар, који је релативно млад аутоматон, временом ће током заједничког путовања са Кејт почети да развија поједине карактерсне особине од којих је свакако најизраженија тврдоглавост. Временом ће се између њих развити искрено пријатељство.
На крају свог путовања у чувеној бањи у Аралбаду, Кејт ће коначно упознати Ханса Воралберга који ће без размишљања ставити свој потпис на уговор. Сморена сталним препуцавањем са својим вереником и својом глупом пријатељицом преко мобилног телефона, Кејт ће у последњем тренутку донети одлуку да настави даље путовање са Хансом и Оскаром у правцу Сајбирије.
Назив Сајбирија односи се на митско острво које је коначна дестинација ка којем се заупитла Кејт Вокер у потрази са Хансом Воралбергом.
Сајбирија је полу-реалистична авантура која се игра из трећег лица. Управљање ликом у игри, као и интракција са другим ликовима и предметима врши се уз помоћ миша. Играч мора да реши читав низ не претерано тешких загонетки (изузев припреме коктела за мадам Романски) како би наставио са путовањем. Као чисто графичка авантура, Сајбирија прати смернице које је у овом жанру игара поставила компанија Лукас Артс; У игри се не можете заглавити или погинути што омогућава играчу да потпуно зарони у свет Сајбирије без страховања да ће учинити фаталну грешку и да ће морати стално да снима позиције. Поред основне приче, игра има и додатни заплет који се одвија преко Кејтиног мобилног телефона и у којем долази до погоршања односа са њеним вереником.
Предели који су осликани у игри делују ванвременски и тешко се могу везати за одређену епоху или место. Нарочито импресивно делује Универзитет у Барокштату са својим монументалним здањем на чијем улазу стоје велике фигуре мамаута. Поред зграде универзитета не може се не запазити заиста маштовита железничка станица кроз коју протиче река и која је претворена у ботаничку башту у којој живе ретке врсте птице. Око универзитета налази се дебели зид са тешком окованом капијом који чува капетан Малатеста који помало подсећа на главног протагонисту романа „Татарска пустиња“ Дина Буцатија. У руском индустријском граду Комколзграду доминирају фантастични џиновски механички кранови у облику радника који у руци држе срп и чекић, такође дело Ханса Воралберга, док Аралбад фасцинира својом старом архитектуром и велелепном унутрашности.
Већина уређаја и алата у игри, па чак и воз, покрећу се уз помоћ сложеног система зупчаника и опруга који се покреће навијањем. Сајбирија је покупила позитивне критике за свој графички изглед који се слободно може назвати компјутерском уметношћу, као и за одличан заплет који јој даје посебну чар. Током 2004. год. на тржиште је избачен наставак игре под називом Сајбирија II. Према речима Беноа Сокала, једног од аутора игре, приликом прављења првог дела, које је трајало око две године, постало је јасно да комплетна прича не може стати у једну игру, због чега је одлучено да игра буде из два дела. Он је такође нагласио да нових наставака ове игре неће бити.
