Српско-бугарски рат
Из пројекта Википедија
Српско-бугарски рат је рат између Србије и Бугарске из новембра 1885. године.
Садржај |
[уреди] Увод
Почетком 1885. године односи Србије и Бугарске нису били добри. Оптерећивале су их како трајне супротности интереса (Македонија и друге територије), тако и текући проблеми – избегличко питање (многи учесници Тимочке буне из 1883, на челу са Николом Пашићем, нашли су уточиште у Бугарској) и проблем бреговске карауле. Још у пролеће 1884. године Србија и Бугарска дошле су у оштар сукоб, готово на ивицу рата, због заузећа српске карауле код Брегова од стране бугарске војске.
Следећа прилика за сукоб указала се убрзо. После преврата кога су у Источној Румелији, турској провинцији, извеле пробугарске снаге, дошло је до уједињења Бугарске и Источне Румелије 6. септембра 1885. године у Пловдиву. Верујући да је тиме нарушена равнотежа снага на Балкану и да је следећи бугарски корак припајање Македоније по санстефанској шеми краљ Милан се одлучио за агресивну политику. Тражио је озбиљне компензације за Србију, позивајући се на чињеницу да је уједињење представљало кршење Берлинског уговора. Током октобра, одржана је и Истамбулу конференција великих сила на коме је разматран српски захтев, али без резултата.
Краљ Милан се одлучио за рат, верујући да ће Бугарска бити брзо и лако поражена. Проглашена је мобилизација српске активне војске (око 50 хиљада војника). Али, један део првог и цео други позив нису подигнути пошто је краљ Милан зазирао од народне војске као радикалске снаге после Тимочке буне.
Финансијска ситуација није била добра: у државној благајни било је само 60 хиљада динара. Да би се то решило, узет је зајам од 25 милиона динара код аустријске Лендернбанке и париског Есконтног контоара, затим је враћен у оптицај тек повућен бакарни новац, уведен монопол дувана и слично. Краљ Милан се касније жалио да није очекивао рат у тако блиској будућности, јер би, иначе, претходних година испословао знатно више новца у скупштини за опремање војске.
[уреди] Ратна дејства
Рат са Бугарском трајао је тек две недеље. Објављен је 2. новембра. Српски ратни план превиђао је да главнина српске војске, окупљена код Пирота, пређе на бугарско земљишта и што брже заузме Софију, користећи фактор изненађења и чињеницу да је главни део бугарске војске био ангажован на југу према турским снагама. Бугарски ратни план предвиђао је да западни корпус задржава српске трупе на граници и сливничким положајима до доласка источног корпуса са границе са Турском и да се, затим, пређе у наступање.
Српски центар су држале Шумадијска, Дунавска и Дринска дивизија, на северу, ка Видину, налазила се Тимочка војска, а на југу Моравска дивизија. Уместо да крене енергично и максималном брзином, српска војска лагано је напредовала до сливничких утврђења, где се развила највећа битка рата од 5. до 7. новембра. Битка је тактички завршена нерешено, јер су се обе војске повукле, али је стратешки завршена српским поразом, пошто се деморалисана војска повукла на српску територију, а бугарска брзо опоравила и прешла у наступање. Услед све веће бројне надмоћности Бугара, који су довлачили војску из Румелије, српска војска се повукла до висова изнад Пирота, препуштајућу сам град бугарској војсци. Српска Тимочка војска опсела је Видин, али га није заузела. На захтев Аустроугарске, бугарска војска је обуставила напредовање, а примирје је ступило на снагу 16. новембра, практично пре него што је озбиљан рат и почео. У тренутку прекида непријатељстава, бугарска војска је на главном ратишту надмашивала бројем српску у односу 3:1.
Био је то један лоше изведен препад. Врховна команда била је у рукама војнички не много спремног краља Милана, а начелник штаба Врховне команде био је болестан и конфузан човек (пуковник Јован Петровић), пошто нису ангажоване проверене војсковође из ранијих ратова (Јован Белимарковић, Ђура Хорватовић, Милојко Лешјанин). Већина команданата дивизија није била дорасла задацима, па се догађало да једна дивизија ратује са концентрисаном бугарском снагом, док остале чекају на даљи развој догађаја или недовољно помажу. Пешадија је била недовољно добра услед необучености на нову маузер-кокину пушку и на борбу бајонетима. Пошто још нису пристигли нови топови из Француске, артиљерију су углавном чинили стари лоши топови који су већ испуцали преко хиљаду метака. Стога су били врло непрецизни на већим даљинама, а на мањим нису много ни дејствовали услед бојазни да ће пасти у руке Бугарима. Тек четири батерије чинили су топови круповог типа који су се пунили страга. Са друге стране, бугарску артиљерију чинили су модерни крупови топови. Ни морал српске војске није био на потребној висини, за разлику од бугарског.
Основне грешке ипак су биле мобилизација практично само активне војске, а не и целокупне војне силе, затим мала количина муниције у резерви и, вероватно најважније, закаснели улазак у рат. Да је српска војска започела дејства макар неколико дана раније, или, бар, да је наступала енергично и најбрже што је могла онда када је кренула, главнина бугарске војске, која се налазила у југоисточним и јужним деловима земље, закаснила би на сливничке положаје и у Софију. Сву одговорност за пораз отворено је примио на себе краљ Милан.
За српску страну је критичан материјал за све време рата била пушчана муниција за нове, маузер-кокине пушке. Пред почетак сукоба, 30. октобра, војска је имала 8,7 милиона метака, а током две недеље рата направљено је додатних 300 хиљада, дакле укупно око 9 милиона метака. Већ првог дана сливничке битке (5. новембра), када се борба још није распламсала, неколико српских пукова пешадије морало је одступити са положаја пошто су испуцали сву муницију. Шестог новембра почињу озбиљније, мада привремене, несташице метака за пушке. Командант Дринске дивизије тада јавља да “војници ужасно троше муницију”, које је преостало само за још једну битку. До 7. новембра потрошено је око 4 милиона метака или готово половина муниције припремљене за рат. Од тада се на муницији штеди, али је и даље нема довољно. Како рече 19. новембра краљ Милан: “односно пешачке муниције, ситуација је очајна. Пошли смо у рат са два пута толико миниције, колико обично потроши војска за два месеца, и за недељу дана наша је пешадија целу ту муницију испуцала или побацала”.
[уреди] Примирје
По успостављеном примирју на три месеца 16. новембра, краљ Милан је планирао наставак рата за почетак 1886. или је, бар, хтео да војнички јачи уђу у преговоре о миру, па је приступио реорганизацији војске, подизању целог I и II позива и попуњавању материјалних резерви. И тада је проблем пушчане муниције играо важну улогу, па је Милан хтео добити времена и претварао се да преговара о примирју како би Србија дошла до муниције.
Председник владе Милутин Гарашанин је током преговора вредно радио на подизању резервиста и сакупио је око 100 хиљада војника. Током ових припрема почели су из Француске да стижу нови челични топови система Дебанж и замењују старе бронзане крнтије (набављено је 45 пољских и 7 брдских батерија са по 6 топова); подизана су чврста утврђења у источним крајевима земље; набављана је муниција код једне фабрике у Бечу, па је током децембра углавном извршена попуна. Србија је врло брзо повратила војну моћ.
[уреди] Мир
До наставка рата ипак није дошло - дипломатија великих сила преузела је иицијативу и испословала закључење мира по начелу status quo ante. Тада је решено и питање ратне штете: Бугарска је тражила од Србије 25-30 милиона динара, тврдећи да она велика сила која је Србији дала новца за ратовање треба да плати и ратну штету. Русија ју је подржавала, док је Аустрија тврдила да Србија нема тога новца, док она сама није хтела да плати одштету. То су становиште прихватиле Немачка и Енглеска, па је Бугарска попустила налазећи надокнаду у стварању реалне уније са Источном Румелијом. 17. фебруара 1886. потписан је у Букурешту мир (преговарач је са српске стране био Чедомиљ Мијатовић), а сутрадан је Србија започела демобилизацију.
Жртве су биле подједнаке на обема странама: српска војска имала је 746 мртвих и 4570 рањених, а бугарска 771 мртвих и 4232 рањених.
