Турска

Из пројекта Википедија

Координате: 39° 10′ СГ Ш, 35° 40′ ИГД

Република Турска (турски: Türkiye Cumhuriyeti) је држава у југозападној Азији и са неких 3% у југоисточној Европи (југоисточни део Балканског полуострва). До 1922. године садашња Турска је била седиште Отоманског царства. Главни град Турске је Анкара.

Турска се налази на обалама Црног (турски: Kara Deniz) , Мраморног (турски: Marmara Denizi), Егејског (турски: Ege Denizi) и Средоземног мора (турски: Akdeniz).

Турска се граничи на западу са Грчком, Бугарском, на истоку са Грузијом, Јерменијом, Азербејџаном и Ираном, на југу са Ираком и Сиријом.

Први Председник Републике Турске и њен оснивач био је Мустафа Кемал Ататурк (правилан изговор директно са турског, иако се у српском готово увек спомиње као Ататурк).

Званични језик у Турској је турски, којим говори више од 90% становништва, док су у употреби још и:

• 16-17% курдски језик
• 2% арапски језик
• 1-2% зазачки, као и
• различити језици мањина

Садржај 1 Историја 2 Политика 2.1 Председник 2.2 Извршна власт 2.3 Законодавна власт 2.4 Правосуђе 3 Становништво 4 Државни празници 5 Административна подела 6 Галерија 7 Види још 8 Спољашње везе

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Турске.

Турци су на данашњи простор стигли из централне Азије и сместили су се у средишту Мале Азије: Анадолској висоравни. Били су тамо вековима пре него што су освојили друге делове Анатолије, запосели Истанбул и напредовали према Европи, Африци и Азији стварајући царство. Мала Азија је мост између Азије и Европе којим су се кретали многи мигранти. У периоду од преко две хиљаде година овде су живели представници многих цивилизација – Хетити, грчки Фригијци, Лидијанци, Исаурианци, Каподокијанци и Византинци итд.

[уреди] Политика

За више информација погледајте Политика Турске.

Турска је световна парламентарна република основана на начелу деобе власти на законодавну, извршну и правосудну. Устав је врховни закон државе.

[уреди] Председник

Председник је шеф државе и бира се најмање двотрећинском већином Велике турске народне скупштине (ВТНС), познатије као Меклис, на једнократни, седмогодишњи мандат. Да би био подобан за ову функцију, кандидат мора бити турски држављанин старији од 40 година, мора бити подобан за избор у ВТНС, и мора имати високу стручну спрему. Председник председава Националним већем за сигурност и представља уред Врховног заповедника. У време рата, шеф главног стожера врши функцију врховног заповедника у име председника. Председник је овлаштен проглашавати законе или их слати назад у парламент на поновно разматрање, расписивати јавне референдуме, расписивати парламентарне изборе, именовати премијера или прихватити његову оставку; ратификовати и објављивати међународне споразуме итд.

[уреди] Извршна власт

Извршна власт је у рукама председника и Већа министара, којим председава премијер. Премијера именује председник одабиром између чланова Велике турске народне скупштине, и кандидује министре, чије именовање мора одобрити Велика турска народна скупштина. На премијеров предлог председник разрешава министре дужности и именује нове. У року од недељу дана од формирања новог Већа министара, премијер или један од министара представља Владин програм пред Великом турском народном скупштином, након чега се изгласава поверење. Пре општих избора, министри правосуђа, унутарњих послова и комуникација морају се повући из кабинета, а именују се независни и неутрални (без политичких веза) министри. Веће министара издаје правила о примени закона и осталим питањима, уз услов да се не косе са постојећим законима, које тада проверава Државно веће. Велика турска народна скупштина може распустити парламент изгласавањем неповерења.

[уреди] Законодавна власт

Према уставу из 1982, законодавна власт припада Великој турској народној скупштини (Меклис), која заседа у Анкари. То је једнодомно тело са 550 места које се бира по систему пропорционалне заступљености општим правом гласа одраслих, на петогодишњи мандат. У Скупштини су заступљене само странке које су сакупиле више од 10 посто гласова у земљи. Велика турска национална скупштина доноси, мења, допуњава и опозива законе; надгледа рад Већа министара и овлашћује га да издаје одлуке о посебним питањима које имају снагу закона; ратификује међународне споразуме и одлуке везане уз штампање новца, објаве ратног стања, те учествовање државних оружаних снага у операцијама у иностранству; одлучује о питањима везаним уз одобравање амнестија и помиловања итд.

[уреди] Правосуђе

Уставом из 1982. проглашена је независност државних судова и судија. Турска има јединствени правни систем грађанских и војних судова, од којих сваки има призивни суд са седиштем у Анкари. Уставни суд преиспитује уставност закона и одлука са снагом закона, као и правила процедуре Велике турске националне скупштине. Његове одлуке се одмах објављују у Службеном листу, па су обвезујуће за све, укључујући законодавну и извршну власт. Судије именује председник. Високи призивни суд је последњи степен преиспитивања одлука и пресуда које су донели судови. Судије бира Врховно веће судија и тужитеља. Државно веће је највиши управни трибунал. Три четвртине судија именује Врховно веће судија и тужитеља, а једну четвртину председник. Уставом из 1982. прописано је успостављање судова за сигурност који се баве нападима на национални и територијални интегритет Турске, демократски поредак, нападе на унутрашњу и спољашњу сигурност државе итд. Ту је још и много мањих грађанских и војних судова.

[уреди] Становништво

За више информација погледајте Демографија Турске.

Турци (пре Османлије или Османи) су евроазијски народ, тачније његова посебна група, са око 60 милиона припадника, који живе распоређени на два континента. Највећи део их живи у Малој Азији (Турска са око 49 милиона), на Балкану, и то у: Бугарској (815.000), Грчкој (130.000), Македонији (81.000), Румунији (150.000), и непознат број у земљама наследницама бивше Југославије, као и на Кипру (135.000). Већи део Турака живи у Ираку (200.000 до 300.000), Сирији (100.000) као и у делу земаља Азије, где се зову Туркмени. Више од три милиона Турака живе у Западној Европи, од чега само 1,2 милиона у Немачкој. Први пут се спомињу у 6. веку, а потомци су турских народа, који су у 11. веку продрли у Анатолију, мешајући се постепено са осталим народима у том делу света: Грцима на западу, Јерменцима и Курдима на истоку, и Грузијцима на североистоку, а делом и са Словенима на југоистоку Европе. Данашња Турска познаје не само Турке као своје држављане: она се исто тако дичи својом јаком дијаспором, али и »етничким Турцима« (Турцима у етничком смислу), који су уствари регионална мањина.

[уреди] Државни празници

• 1. јануар - Нова година
• 23. април - Дан деце
• 19. мај - Дан независности, омладине и спорта
• 30. август - Дан победе
• 29. октобар - Дан Републике
• верски празници (и државни) - Рамазан бајрам, Курбан бајрам

[уреди] Административна подела

Турска је административно подељена на 81 вилајет (турски: il). Вилајети у већини случајева носе име по свом седишту, са три изузетка:

• Хатај - седиште Антакија
• Коџаели - седиште Измит
• Сакарја - седиште Адапазар

Агр	Адана	Адјаман	Ајдин	Аксарај	Амасија	Анкара	Анталија
Ардахан	Артвин	Афјонкарахисар	Бајбурт	Балкесир	Бартин	Батман	Билеџик
Бингел	Битлис	Болу	Бурдур	Бурса)	Ван	Газиантеп	Гимисхане
Гиресун	Денизли	Дизџе	Дијарбакр	Елазиг	Ерзинџан	Ерзурум	Едирне
Ескишехир	Зонгулдак	Игдир	Измир	Испарта	Истанбул	Јалова	Јозгат
Кајсери	Карабик	Караман	Карс	Кастамону	Кахраманмараш	Килис	Китахија
Конија	Коџаели	Кирикале	Киркларели	Киршехир	Малатија	Маниса	Мардин
Мерсин	Мугла	Муш	Невшехир	Нигде	Орду	Османије	Ризе
Сакарија	Самсун	Сивас	Сирт	Синоп	Текирдаг	Токат	Трабзон
Тунџели	Ушак	Хакари	Хатај	Чанакале	Чанкр	Чорум	Шанлурфа
Шрнак

[уреди] Галерија

Девицина Кула, Босфор	Железничка станица у Истанбулу	Обала Измира	Турски фолклор
Селимова џамија, Једрене	Аланија	Памуккале

[уреди] Види још

• Турски султани
• Геноцид над Јерменима
• Септембарски погром

[уреди] Спољашње везе

• Турска економија и статистика
• Турски речник ((en))
• Мапе Турске