Тврди диск
Из пројекта Википедија
Тврди или чврсти диск (енг. hard disk - хард диск) је врста секундарне меморије. Подаци се снимају магнетним путем, у концентричним круговима (цилиндрима) на површини тврдих округлих плоча (дискова).
Садржај |
[уреди] Историја
Прве тврде дискове је направио IBM 1955. године (IBM 350 Disk File за њихов рачунар IBM 305), а изумео их је Рејнолд Џонсон (Reynold Johnson). Састојао се од 50 дискова пречника 61 cm, а укупни капацитет им је био 5 милиона карактера. Имао је једну једину главу (уместо једну по површини) па је време приступа било јако дуго.
Нешто касније су произведени и уређаји са измењљивим пакетима тврдих дискова, али је због недовољне прецизности у позиционирању глава овај систем значајно ограничавао капацитет па је убрзо и напуштен.
1973. године IBM је произвео први потпуно затворени систем (3340 "Winchester"). Ово име ("Винчестер") је остало у честој употреби до пред крај 20. века, а још увек се користи у неким језицима (нпр. у руском и украјинском).
[уреди] Организација података
 Подаци се снимају на једну или обе површине сваке плоче (диска), у концентричним круговима. Један такав круг (на једној површини) се назива стаза, траг или трака. |
 Скуп свих стаза једнаке удаљености од центра ротације (па тим и пречника) се назива "цилиндар". |
 Подаци нису континуални већ је свака стаза угаоно подељена у више блокова које називамо "секторима". Уобичајена дужина сектора је 512 бајтова, не рачунајући додатне податке за позиционирање и контролу и корекцију грешака. |
 Ради релативног одржања густине података преко целе површине дискова, спољни цилиндри могу имати више сектора него унутрашњи. Скуп суседних цилиндара са једнаким бројем сектора се назива "зона". |
[уреди] Капацитети
Капацитети хард диска могу бити разни. Ти капацитети су се временом повећавали, а чувена је изрека да "меморије никад доста". Први хард дискови били су капацитета свега пар килобајта, док су данашњи капацитета и до 500 ГБ. Данас просечан корисник има хард диск капацитета 120-160 ГБ. Повећавање капацитета остварено је додавањем додадтних дискова, повећавањем густине записа и сл. На прагу је нови начин записа података, тзв."Вертикални запис" (сада се примењује хоризонтални запис) који ће драстично повећати капацитете (први модели имаће око 1ТБ - 1024ГБ, а најављују се они са 5ТБ меморије!). Научници су почели и да експериментишу и са Холографским начином уписа података,али та технологија је још увек недовољно истражена.
[уреди] Врсте Хард дискова
Постоје екстерни (спољни) и интерни (унутрашњи). Екстерни хард дискови су великог капацитета (и до неколико ТБ),али зато могу бити велики као кућиште рачунара. Интерни хард дискови знатно су мањих димензија, али зато располажу и мањим капацитетима. Постоје магнетски интерни хард дискови (најчешћи 99,99% корисника) и флеш (flash) интерни хард дискови, који се одликују великом брзином уписа/исписа података,али су знатно скупљи. Флеш меморија се првенствено користи за мале капацитете, и користи се за меморијске картице.
[уреди] Повезивање хард диска са рачунаром
Постоји јако много начина повезивања хард диска и рачунара (тачније матичне плоче), а најчешћи су: ATA (ATA33, ATA100, ATA133), UDMA, PIO, IDE, S-ATA, S-ATA2. Тренутно најбржи од поменутих је S-ATA2 који се одликује јако великом брзином преноса података. Стандард повезивања за екстерне хард дискове је E-SATA.
