Украјински језик

Из пројекта Википедија

Украјински језик (українська (мова), украјинс'ка мова) је словенски језик из групе источнословенских језика.

[уреди] Историја

Украјински језик, који, као и руски и белоруски, води порекло од староруског језика, имао је као књижевни језик две фазе развоја: од XIV до средине XVIII века трајао је период староукрајинског језика, а од XVIII века почиње стварање савременог украјинског књижевног језика. На специфичности уобличавања украјинског као посебног источнословенског књижевног језика пресудно су утицале историјске околности у којима су се од XII до XVIII века налазили говорни представници источнословенских дијалеката, на основу којих се формирао прво староукрајински, а затим и савремени украјински језик. У XII и почетком XIII века Кијевска Русија као држава постаје све слабија, а поједине кнежевине у њеном саставу све самосталније. Затим долази до татарско-монголске најезде (од XIII до XV века), док западни и југозападни делови земље потпадају под власт Литве, Пољске и Угарске (из тог периода су многи полонизми у украјинском језику) да би се неколико векова развијали одвојено. То је водило постепеној етничкој и језичкој диференцијацији Источних Словена, који су до тада били у том погледу углавном јединствени, уз извесне дијалекатске разлике. Из тих разлика развијају се малоруски (данас - украјински) дијалекти: југоисточни, југозападни и северни, чије су црте у различитом обиму присутне у староукрајинском језику. Борба против пољске и литванске власти завршила се ратом (1648-1654), у којем су победили Украјинци под вођством Богдана Хмељницког, а Украјина је поново присаједињена Русији.

За конституисање староукрајинског као књижевног језика поред књижевних дела важни су били филолошки радови, пре свега граматика Лаврентија Зизанија (1596) и рускословенски речник Памве Беринде (1627). У XVII веку почиње да се формира украјинска нација. После извесног периода у којем није постојала чврста књижевнојезичка норма, књижевни језик источне Украјине постепено постаје украјински књижевни језик. Једна од најкарактеристичнијих особина тог језика јесте синтеза дијалекатских, фолклорних и колоквијалних елемената са традицијом староруског књижевног језика, која у новом украјинском књижевном језику добија посебне стилске функције.

Такав украјински језик добио је прво изразито уметничко оваплоћење у делу Ивана П. Котљаревског Енејида (Енеїда), алије основа његове граматичке, лексичке и фонетске норме била постављена делима Тараса Шевченка, а затим и Лесје Украјинке, Ивана Франка и других песника и писаца.

Украјинска књижевност, као и руска и белоруска, има свој непосредни почетак у књижевности Кијевске Русије. У XVI и XVII веку настају дела полемичког садржаја (И. Вишенски), силабичка поезија и драма (Г. Д. Смотрицки, А. Римша) под утицајем пољске књижевности, и беседничка проза (П. Беринда), Крајем XVII и почетком XVIII века значајни су и тзв. козачки летописи. У другој половини XVIII века ствара велики филозоф, песник и педагог Григорије Сковорода, аутор лирских и сатиричних стихова и басни у прози. Нова украјинска књижевност почиње крајем XVIII века делима песника и драматурга Ивана П. Котљаревског. Уместо дотадашњег црквенословенског он у књижевност уводи народни језик. По угледу на Котљаревског на преласку из XVIII у XIX век тако пишу и други писци (нпр. П. Гулак-Артемовски, Ј. Гребинка и Ј. Квитка-Основјаненко, родоначелник нове украјинске прозе, која наставља традицију украјинске бурлеске и има црте просветитељског реализма).

Од двадесетих до четрдесетих година XIX века у украјинској књижевности доминира романтизам. Процес формирања нове украјинске књижевности завршио је Тарас Г. Шевченко (песничким зборником Кобзар поемом Гајдамаки и другим делима). Његовим делима почиње традиција која се наставља у реализму (М. Вовчок, И. Нечуј-Љевицки, П. Мирни и др.). Други правац, усмерен ка стварању књижевности која би неговала украјински патриотизам и имала верско-дидактичку улогу, започиње писац и теоретичар Пантелејмон А. Кулиш. Крајем XIX и почетком XX века стварају и Иван Франко, Лесја Украјинка, Михаил Коцјубински, Василије С. Стефаник, Владимир К. Виниченко и др.

Почетком XX века узимају маха нове струје: симболизам, неокласицизам, футуризам (О. Олес, М. Семенко). Њихов утицај осећа се и у деловању бројних постреволуционарних књижевних друштава. Двадесетих година стварају песници Максим Рилски, Павло Тичина, Леонид Первомајски и др., али се тридесетих година такав развој украјинске књижевности зауставља. Из периода оштре стаљинистичке репресије украјинска књижевност улази у период социјалистичког реализма. После 1954. године и политичког "отопљавања" украјинска књижевност се враћа дуго маргинализованим темама (посебно И. Драч, О. Гончар, М. Стељмах, Б. Олијник, В. Коротич и др.), тражећи и нове изражајне могућности.

[уреди] Литература

• Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.