Филозофија ума

Из пројекта Википедија

Филозофија ума је грана филозофије, коју чине: филозофија психологије, филозофска психологија и такође, дио метафизике, који се бави природом менталних феномена и начин на који се исти уклапају у каузалну структуру стварности. Филозофија психологије, као грана филозофије науке, испитује оно што каже психологија о природи психолошких феномена, испитује одређене дијелове теоретске психологије, испитује кориштене моделе, понуђена објашњења и законе на којима се исти базирају, и на крају, испитује на који начин се психологија уклапа са природним и друштвеним наукама. Филозофска психологија, истражује популарну психологију, групу концепција о ономе “разумном”, односно протонаучне концепције о менталним феноменима. Ова истраживања покушавају артикулисати и дефинисати концепције, које се налазе у популарној психологији, као што су: концептуализација, меморија, перцепција, чулни надражаји (осјећаји), свијест, вјеровања, жеља, интенције (намјере), размишљање, акција и остале менталне феномене.

Проблем ум-тијело, централни метафизички проблем филозофије ума, је проблем у којем се разматра, да ли су ментални феномени физички феномени, и у супротном, какав је њихов однос са физичким феноменима. Други метафизички проблеми филозофије ума су: проблем слободе воље, проблем личног идентитета и проблем о томе, како су могући, ако јесу, ирационални феномени, као што је акразија и самозаваравање.

Садржај 1 Дуализам ум-тијело (Картезијански дуализам) 2 Паралелизам 3 Епифеноменализам 4 Материјализам 5 Мaтеријализам централних стања

[уреди] Дуализам ум-тијело (Картезијански дуализам)

Дуализам ум-тијело је доктрина, по којој је душа посебан ентитет у односу на тијело, идеја чији су зачеци још у Платоновој филозофији. Проблематика је присутна током цијеле историје филозофије. Ипак, Декарт се сматра оцем проблема у модерној филозофији.

• Ум је супстанца која се не распрострањује у простору, из ког разлога се разликује од било које физичке супстанце.
• Сама есенција једне менталне супстанце је размишљање.

Ова двострука визија је позната под именом, Картезијански дуализам. Декарт је био свјестан интимног односа између ума и мозга. (Не постоји, ниједан разлог а приори, који би нас навео на размишљање, по којем је ум интимно везан за мозак, сам Аристотел их није асоцирао у свом филозофском дјелу.) Декарт је мислио (погрешно), да се централно мјесто те везе, налази у пиналној жљезди. По њему, наш ум није наш мозак, ум нема своје мјесто у простору и као такав, постоји послије наше смрти, односно деструкције нашег тијела (физичке материје).

У Картезијанском дуализму се поставља сљедеће питање: „Шта је то што повезује наш ум са нашим мозгом?“ Декарт би рекао: ментална и мождана стања су у константној интеракцији.

[уреди] Паралелизам

Паралелизам је концепција по којој се физички и ментални домени развијају паралелно, утолико уколико се одређени видови менталних феномена ко-дешавају уједно са одређеним видовима физичких феномена, али та ко-дешавања не предусловљавају постојање каузалне интеракције. У свим постојећим видовима, паралелизам је директна посљедица Божијег стваралаштва. Маленбранш и Лајбниц, између осталих, су одбацивали могућности психофизичке каузалне интеракције у било ком правцу. Обојица су заговарали прецизно одређене видове паралелизма. Лајбниц је усвојио један вид паралелизма, познат под именом предуспостављена хармонија.

[уреди] Епифеноменализам

Епифеноменализам је доктрина, по којој физичка стања, узрокују ментална стања, али ментална стања не узрокују ништа, односно немају као посљедицу никакво физичко стање. Цјелокупна емпиријска истраживања, указују да се дешавања у једном можданом стању, на почетку, могу објаснити каузално, тј., позивајући се једино на друга физичка стања. По епифеноменализму, постоји само један правац, односно психофизичка акција од физичког према менталном.

[уреди] Материјализам

Хобс, савременик Декарта је одлучио да прихвати материјализам, односно верзију монизма по којој је све материја и физикално. Било која од постојећих монистичких теорија сусреће се са два битна проблема:

• како окарактерисати своје основне ентитете и
• како објаснити формирање ентитета (од већ постојећих), који нису основни.

Идеалистичка и монистичка неутрална теорија, које су постављене до сада, увијек су падале на испиту, приликом покушаја објашњења једног, или оба проблема. Већим дијелом, због повратка на сцену, атомске теорије материје и успјеха квантне механике око објашњења хемије и успјеха саме хемије приликом објашњења доброг дијела биологије, многи филозофи, данас сматрају, да ће материјализам успјети у објашњењима, тамо гдје су идеализам и монизам пали у покушајима.

[уреди] Мaтеријализам централних стања

Овај вид материјализма се развио крајем 1960-тих и почетком 1970-тих година. Његов главни представник је био Давид Малет Армстронг, аустралијски филозоф ума и научни метафизичар. Са његове тачке гледишта, ментална стања су контингетно идентична стањима у мозгу или централном нервном систему, са капацитетом стварања одређеног опсега понашања. За разлику од логичког кондуктивизма, материјализам централних стања, заузима став по којем, ментална стања представљају стварна унутрашња стања са каузалним посљедицама. Али, за разлику од картезијанског интеракционизма, сматра да, психофизичка интеракција није ништа друго, него физичка каузална интеракција. Осим тога, за разлику од логичког кондуктивизма, материјализам централних стања не укључује могућност превода менталних орација у физичке орације.

Неки од представника ове позиције, сматрају да ум није ништа друго него мозак, поистовјечујући "нематерију" са физичком материјом. Ипак, свака мождана промјена се не може назвати менталном промјеном.