ФранÑÐ¸Ñ Ð‘ÐµÑ˜ÐºÐ¾Ð½
Из пројекта Википедија
- За иÑтоименог Ñликара, погледајте чланак ФрaнÑÐ¸Ñ Ð‘Ðµjкон (Ñликар)
ФрaнÑÐ¸Ñ Ð‘Ðµjкон (на нашим проÑторима такође познат и као ФренÑÐ¸Ñ Ð‘ÐµÐºÐ¾Ð½), (енг. Francis Bacon) је рођен (22. јануара 1561. у Лондону а умро је 9. априла 1626. такође у Лондону. Био је енглеÑки филозоф, државник и еÑејиÑта. Бејкон Ñе Ñматра претечом емпиризма.
Почео је каријеру као правник, али је поÑтао познат као заговорник и бранитељ научне револуције у облаÑти филозофије. Његови радови дефинишу и популаризују индуктивну методологију за научна иÑтраживања, каÑније познату под именом Бејконов метод. Индукција је метод репрезентације Ñазнања преко Природе, екÑпериментима, обÑервацијама и теÑтирањем хипотеза. У његово вријеме, такве методе Ñу биле везане за трендове херметизма и алхемије.
Садржај[Ñакриј] |
[уреди] Биографија
ФранÑÐ¸Ñ Ð‘ÐµÑ˜ÐºÐ¾Ð½ је рођен 22. јануара 1561. као најмлађи од петоро Ñинова у Кући Јорк у Лондону, у кући Ñвог оца, ÐиколаÑа Бејкона, који је био чувар великога печата у првих двадеÑет година владавине Краљице Елизабете. Бејконова мајка била је леди Ðна Кук, рођака Ñера Виљема СеÑила, лорда Берли, који је био краљевÑки ризничар и један од најмоћнијих људи у ЕнглеÑкој. Њен отац био је главни учитељ краља Едварда VI; она Ñама је била лингвиÑта и теолог, и без икакве тешкоће Ñе допиÑивала Ñ Ð²Ð»Ð°Ð´Ð¸ÐºÐ°Ð¼Ð° на грчком језику. Она је Ñама подучавала Ñвога Ñина. Ðли, Ñтварна мајка величине Бејконове била је Елизабета I. ЕнглеÑка, највећи век најмоћнијег модерног народа. Откриће Ðмерике «Скренуло је трговину Ñа Средоземног Мора на ÐтлантÑки Океан, и атлантÑке земље — Шпанију, ФранцуÑку, Холандију и ЕнглеÑку — довело је до оне трговачке и финанÑијÑке надмоћноÑти коју је уживала Италија кад је половина Европе одабрала њене луке за увозна меÑта иÑточне трговине. ЕнглеÑка литература процвала је у СпенÑеровим пеÑмама и Сиднијевој прози; на енглеÑкој позорници приказиване Ñу драме које Ñу пиÑали ШекÑпир, КриÑтоф Марло, Бен ÐонÑон и Ñтотина других великих пеÑника. У таквој земљи и у таквом времену морао је да Ñе развије Ñвако ко је у Ñеби ноÑио и незнатне ÑпоÑобноÑти.
Кад је Бејкон навршио тринаеÑÑ‚ година, поÑлали Ñу га заједно Ñа његовим Ñтаријим братом Ðнтонијем Беконом у Колеџ Св. Тројице у Кембриџ. Ту је проборавио три године као марљив Ñтудент. Колеџ је оÑтавио Ñ Ñ˜Ð°ÐºÐ¾Ð¼ антипатијом према његовим уџбеницима и методама, Ñ ÑƒÑ‚Ð²Ñ€Ñ’ÐµÐ½Ð¸Ð¼ непријатељÑтвом према култу ÐриÑтотела, и решио је да филозофију Ñврати на плоднији пут, и да је из ÑхолаÑтичког раÑправљања окрене на оÑветљавање- и умножавање људÑких добара. Мада је још био шеÑнаеÑтогодишњи младић, понуђен му је положај у пратњи енглеÑкога амбаÑадора у ФранцуÑкој; и поÑле брижљивог иÑпитивања Ñвих за и против, он га је прихватио. У уводу у Тумачење природе, говори он о тој ÑудбинÑки тешкој одлуци која га је од филозофије одвела у политику. То је меÑто које Ñе не може мимоићи:
- » Ðли, моје порекло, моје ваÑпитање и образовање ниÑу ме упућивали на филозофију него на политику; ја Ñам од детињÑтва био, тако рећи, натопљен политиком. И као што Ñе то чеÑто дешава младим људима, мој дух Ñу понекад потреÑала туђа мишљења. Веровао Ñам и да моја дужноÑÑ‚ према отаџбини има на ме Ñпецијална права којих не би имала у другим животним дужноÑтима. ÐапоÑлетку, Ñ Ð¾Ð±Ð·Ð¸Ñ€Ð¾Ð¼ на моје планове, у мени Ñе развила нада да бих за Ñвоје радове могао да добијем поуздану помоћ и потпору ако бих обављао какву виÑоку Ñлужбу у држави. Ðа оÑнову ових мотива окренуо Ñам Ñе политици.«
Сер ÐÐ¸ÐºÐ¾Ð»Ð°Ñ Ð‘ÐµÑ˜ÐºÐ¾Ð½ изненада умре 1579. године. Он је имао намеру за Фрању Ñнабде каквим имањем; али, Ñмрт поремети његове планове, и млади дипломат, позван брзо натраг у Лондон, оÑта ту без оца и без ÑредÑтава. Он Ñе био навикао на раÑкошан живот Ñвога времена, и тешко му је било што мора да Ñе прилагоди једноÑтавном животу. Био је приморан да Ñе ода правним поÑловима, и Ñтао Ñе обраћати Ñвојој утицајној родбини многобројним молбама да му оÑигура какав државни положај који би га оÑлободио економÑких брига. Његова понизна и Ñкоро Ñервилна пиÑма, поред Ñве допадљивоÑти и Ñнаге Ñвога Ñтила, и поред очевидне обдареноÑти њихова аутора, имала Ñу мало уÑпеха. Можда је Берли отказивао тражену потпору баш Ñтога што Бекон није потцењивао Ñвоје ÑпоÑобноÑти.
Ðеки разочарани тужилац оптужио га је 1621. године да је одбио његову тужбу, јер је примио мито. Кад је дознао да Ñви његови непријатељи громко траже његово отпуштање, поÑла он краљу »иÑповеÑÑ‚ и Ñмерно покорење«. Краљ попуÑти притиÑку тренутно победоноÑнога Парламента, пред којим га је Бејкон пречеÑто био бранио, и даде га затворити у Тауер. Ðли, поÑле два дана био је Бејкон оÑлобођен; и велику новчану казну коју је по наређењу имао да плати краљ му је опроÑтио. Његов Ð¿Ð¾Ð½Ð¾Ñ Ð½Ð¸Ñ˜Ðµ био ÑаÑвим Ñломљен. »Ја Ñам био најправеднији Ñудија у ЕнглеÑкој поÑледњих педеÑет година (рекао је он), али тај Ñуд био је најправеднији што га је Парламенат изрекао у поÑледњих две Ñтотине година«.
ПоÑледњих пет година живота провео је у повученоÑти и у тишини Ñвога дома, мучећи Ñе у необичном Ñиромаштву, а тешећи Ñе Ñтваралачким радом у филозофији. У тих пет година напиÑао је Ñвоје највеће латинÑко дело, De augmentis scientiarum, публиковао је проширено издање Огледа, један фрагменат Ñ Ð½Ð°Ñ‚Ð¿Ð¸Ñом Sylva sylvarum, и ИÑторију Хенрија VII. Он Ñе кајао што Ñе раније није одрекао политике и цело Ñвоје време поÑветио књижевноÑти и науци. Све до његовог поÑледњег тренутка занимали Ñу га радови, и он је умро, тако рећи, на бојишту. У Ñвом огледу О Ñмрти изрекао је жељу »да умре уÑред ревноÑног тежења, као неко из чијих рана тече топла крв, али који у том чаÑу повреду једва оÑећа«. Као Цезару, та жеља Ñе и њему иÑпунила.
Марта 1626., за време путовања од Лондона до Хајгета (Highgate), размишљао је о питању докле Ñе меÑо може заштићивати од трулења ако Ñе покрива Ñнегом; реши да то питање одмах подвргне иÑпитивању. ЗауÑтави Ñе код једне колибе, купи једну кокош, закоље је, и напуни је Ñнегом. За време тога поÑла ухвати га грозница и ÑлабоÑÑ‚. Како Ñе оÑећао Ñувише Ñлаб да Ñе врати у варош, наредио је да га повезу у кућу лорда Ðрандела који је био у близини, и ту је легао у кревет. Још није миÑлио да Ñе Ñа животом опрашта, и напиÑао је веÑело: »ЕкÑперименат ... је одлично уÑпео«. Ðу, то је био његов поÑледњи екÑперименат. Ðеуравнотежена журба његовог многоÑтруког живота била га је изјела; он је изнутра потпуно био Ñагорео, и био је Ñувише Ñлаб да би одолео болеÑти која му Ñе полагано дошуњала Ñве до Ñрца. Умро је априла, 1626., у шездеÑет и шеÑтој години.
[уреди] Ðаучни рад
[уреди] Огледи
Његово најбоље књижевно дело, Огледи (1597.—1623.), показује да га још увек раздиру две љубави, јер Ñу га једнако привлачиле политика и филозофија. У огледу О чаÑти и Ñлави он Ñве чаÑти додељује политичким и војничким делима, а ниједну не задржава за дела књижевна или филозофÑка. Ðли, у огледу О иÑтини шппе: »ИÑпитивање иÑтине, које значи љубавну изјаву или прошњу; Ñазнаае иÑтине, које је и њена похвала; вера у иÑтину, која је и уживање иÑтине, — то је највише добро људÑке природе«. У књигама »ми Ñаобраћамо Ñа мудрацима, као у активном животу Ñа будалама«. И то, иÑтина, Ñамо онда ако Ñе разумевамо у избору књига. »Ðеке књиге Ñме човек Ñамо да окуÑи«, Ñтоји на једном Ñлавном меÑту, »друге мора да прогута, а Ñамо мало њих треба да Ñажваће и Ñвари«; Ñве те групе чине, нема Ñумње, Ñамо беÑкрајно мале делове океана и катаракте маÑтила у којима Ñе Ñвет Ñвакодневно купа, трује и дави.
Свакако, Огледи Ñпадају у онај мали број књига које заÑлужују да буду Ñажвакане и Ñварене. Ретко ћете на тако маленој чинији наћи тако храњиво јело које би на тако изванредан начин било зготовљено. Бејкон мрзи надев, и избегава Ñваку Ñувишну реч; у кратким реченицама нуди вам беÑкрајно богатÑтво. Сваки од ових огледа на једној или на две Ñтране збијено Ñадржи оштроумне ÑуптилноÑти изванреднога духа о једној оÑнови жнвота. Тешко је рећи да ли је ту одличнији материјал или Ñтил, јер Бекон раÑполаже језиком чија Ñе проза иÑто тако одликује као и Ñтихови ШекÑпирови. Овај Ñтил потÑећа на чворновитог Тацита, он је збијен и опет гладак; за многе Ñтране Ñвоје концизноÑти он захваљује вештој адаптацији латинÑких идиома и фраза. Ðли, његово богатÑтво Ñлика карактериÑтично је за ЈелиÑаветин век, и у њему Ñе огледа обиље Препорођаја; нико у енглеÑкој књижевноÑти није дао такво богатÑтво прегнантних и јаких упоређења.
Можда најбоље излазиште, и најзапажљивије отÑтупање од манира Ñредњовековне филозофије даје Бејконово безобзирно уÑвајање епикуровÑке етике. Онај филозофÑки ток миÑли: »Ðе трошите, да не жудите, и не жудите, да Ñе не морате бринути«, као да наговештава Ñлабе, клонуле и плашљиве духове.. ÐаÑиље Ñамо приморава природу да да виолентнији одговор; поука и обавештење ублажавају навалу природе, али Ñамо навика мења или побеђује природу... Ðу, човек не треба да Ñувише верује Ñвојој победи над ÑопÑтвеном природом, јер природа дуго времена може да буде притајена, и да поново оживи и доведе га у иÑкушење. Као што Ñе то догодило Езоповој девојци, која је из мачке била претворена у жену, па је за Ñтолом веома приÑтојно Ñедела Ñве дотле док није миш пролетео поред ње. Зато би требало иÑкушења или потпуно избегавати, или их чеÑто тражити, да биÑмо мање западали у њих«. Бејкон Ñе Ñлаже Ñ Ð¿Ð¸Ñцем ПоÑтања да је »Ñвемогући Бог у почетку заÑадио башту«, и Ñа Волтером да треба обрађивати Ñвоје Ñтражње двориште.
Морална филозофија у Огледима мирише пре на Макијавелија него ли на хришћанÑтво, пред којим Ñе Бекон веома много лукаво клања. »Ми Ñмо обавезни Макијавелију и Ñличним пиÑцима што отворено и без маÑке казују што људи иÑтинÑки раде, а не оно што би требало да раде; јер је немогућно везати мудроÑÑ‚ змије Ñа невиношћу голуба без претходног познавања зла, јер без овога знања врлина је без заштите изложена злу.« Италијани имају једну неграциозну поÑловицу: Tanto buon che val niente — толико добар да није низашто подеÑан. Бекон Ñвоје учење прилагођује Ñвоме делању, и препоручује паметну мешавину лицемерÑтва и поштења, као што је примешавање које чишћем али мекшем металу даје могућноÑÑ‚ дужега живота. Он тражи израђену и многоÑтрану каријеру која ће човека упознати Ñ Ð¾Ð½Ð¸Ð¼ Ñтварима што дух могу да прошире, продубе, ојачају и изоштре као Гете, и он куди знање које не води делању: »Требало би да људи миÑле на то да на позорници људÑкога живота Ñамо богови и анђели Ñмеју бити гледаоци.«
Из патриотизма приÑтајао је уз религију краљеву. Мада је чешће оитуживан као атеиÑÑ‚, и Ñав правац његове филозофије био Ñветован и рационалиÑтичан, ипак је претÑтављао речитог и привидно иÑкреног непријатеља неверовања. »Ја бих пре веровао у Ñве приче Легенде, Талмуда и Ðлкорана, него ли у то да овај универÑални поредак поÑтоји без духа ... Површно познавање филозофије нагони дух људÑки на атеизам, али филозофиÑка дубина води ка религији. Религиозну равнодушноÑÑ‚ изазива велик број Ñеката. »Узроци атеизму Ñу верÑки раздори, уколико их има, јер један једини раздор Ñамо појачава ÑуревњивоÑÑ‚ двеју партија; али, многи раздори воде к атеизму.., ÐапоÑлетку, узрок Ñу и образована времена, нарочито ако Ñу мирна и имућна, јер неÑрећа и бриге чине да Ñе дух људÑки религији виже обраћа.«
Ðу, Бејконова вредноÑÑ‚ мање лежи у теологији и етици него ли у његовој пÑихологији, Он не може да погреши у анализирању људÑке природе, и Ñтреле његова погледа продиру баш у Ñрце. О најотрцанијем предмету Ñвета пише он Ñ Ð¾Ñвежавном првобитношћу: »Ожењен човек првог дана Ñвога брака поÑтаје у Ñвом мшпљењу Ñтарији за Ñедам година«. »ЧеÑто Ñе види да лоши мужеви имају добре жене«. (Бекон је био изузетак.) »Безбрачан живот приÑтаје Ñвештеницима, јер љубав ће тешко заливати оно земљшпте где најпре мора да заÑпе бару... Срећно је таоце дао ко има жену и децу, јер она Ñпречавају велика дела, како врлине тако и порока.«
ПријатељÑтво цени он више него љубав, мада и одноÑно њега има Ñвоју Ñумњу. »Ðема на Ñвету много пријатељÑтва којем би могла да Ñе ода велика похвала, бар не међу једнакима. Где има таквог пријатељÑтва, оно поÑтоји између Ñупериорних и инфериорних, чије Ñудбине улазе једна у другу... Главни плод пријатељÑтва јеÑте олакшање и оÑлобођење пуноће и набујалоÑти Ñрца, а то изазивају Ñве могуће ÑтраÑти.« Пријатељ је ухо. »Ко треба пријатеља да им Ñе отвори јеÑте канибал Ñвога рођеног Ñрца ... Чији је дух натоварен многим миÑлима, тај ће у Ñаошптавањима и разговорима чиÑтити и отварати Ñвоју мудроÑÑ‚ и Ñвој разум; он ће лакше баратати Ñвојим миÑлима, боље ће владати њима, и видеће који облик оне узимају кад их заодева у речи; напоÑлетку, поÑтаће мудрији него што је уÑтвари био, и то ће му пре донети један Ñ‡Ð°Ñ Ñ€Ð°Ð·Ð³Ð¾Ð²Ð¾Ñ€Ð° него ли један дан медитације.«
У огледу О младоÑти и ÑтароÑти он даје целу књигу у једном параграфу. »Млади људи више Ñу ÑпоÑобни за изналажење него ли за проÑуђиваае, више за извођење него ли за Ñаветовање, и више за развијање нових планова него ли за Ñређене поÑлове; јер где Ñе они крећу на подручју Ñтарих, ту их води иÑкуÑтво Ñтарих, али Ñе рђаво Ñлуже њиме у новим Ñтварима... Млади људи, у вођењу и надзиравању поÑлова, обично више почињу него што Ñвршавају, и више могу завршавати него ли раÑплетати; они лете за циљем не водећи рачуна о ÑредÑтвима и путевима; беÑмиÑлено Ñе везују за неколико начела на која Ñу Ñе Ñлучајно намерили, и без бриге изводе реформе онде где прети неÑлућена штета ... Зрели људи Ñувише замерају, предуто Ñаветују, премало Ñе одважују, прерано Ñе кају, и Ñамо ретко доноÑе кући целу зараду, него Ñе већином задовољавају оÑредњим уÑпехом. Ðа Ñваки начин добро је тражити Ñлужбу једних и других... јер њихове врлине могу да иÑправљају недоÑтатке једних и других«. Ипак, Бекон миÑли да омладини и деци не би требало дати Ñувише Ñлободе, јер ће поÑтати неуредна и немарна. »Требало би да родитељи на време угврде позив и ток живота који Ñу Ñвојој деци одабрали, још док Ñе деца Ñавијају; и не би требало да Ñувшпе воде рачуна о диÑпозицијама Ñвоје деце, миÑлећи да ће им деца најбоље радити у облаÑти којој Ñу највише Ñклона. Ðко Ñу наклоноÑÑ‚ и обдареноÑÑ‚ деце изванредни, онда им не треба пут преÑецати. Ðли, уошпте је добар Ñавет Питагорејаца: Optimum lege, suave et facile illud faciet consuetudo — "бирај најбоље, навика ће то учинитн пријатним и лаким." јер »навика је највиша влаÑÑ‚ у људÑком животу.«
У политичком погледу Огледи уче конÑервативиÑту какво је природно код човека који је тежио да влада. Бекон захтева јаку централну моћ. Монархија је најбољи облик владавине, и радна ÑпоÑобноÑÑ‚ државе обично Ñе мења према концентрацији моћи. За владу »поÑтоје три главна поÑла: припремање; раÑправ-љање или иÑпитивање; и извршивање« (или извођење). »Ðко Ñе вредноÑÑ‚ полаже на брзо решавање, онда од ових поÑлова Ñамо Ñредњи треба да врши већина, а први и поÑледњи мањина.« Он је изразити милитариÑÑ‚; жали Ñе на раÑтење индуÑтрије, јер она човека онеÑпоÑобљује за рат, и оÑуђује дуги мир, који уÑпављује ратника у човеку. Ипак, признаје важноÑÑ‚ Ñировог материјала: С правом је рекао Солон Крезу (кад му је гиздаво показивао Ñвоје злато): »Ðко Ñе, краљу, појави когод ко има боље железо него ти, он ће поÑтати гоÑподар Ñвега тога злата.«
Као ÐриÑтотел, он даје упутÑтва за отклањање револуција: »Ðајпоузданији начин да отклонвмо буну јеÑте одузимање разлога за буну; јер ако је запаљиво градиво припремљено, тешко је рећи одакле би могла доћи иÑкра да га запали... Ðије иÑтина да Ñувшпе Ñтрого угушивање (Ñ‚. ј. иÑпитивање) глаÑова доноÑи оÑлобођење од немира; чеÑто их најбоље зауÑтавља необазирање на њих, а тежња да Ñе они угуше лако прави од њих чудо које дуго живи... Буне имају два извора: велико Ñиромаштво и велико незадовољÑтво... Узроци и мотиви буне јеÑу религиозне реформе, порези, измена закона и обичаја, повреда привилегија, општи нритиÑак, давање првенÑтва недоÑтојним тши Ñтраним лицима, глад, отпуштање војника, Ñтранке које Ñу натеране у очајање, и Ñве што људе вређа и тиме их везује једне Ñ Ð´Ñ€ÑƒÐ³Ð¸Ð¼Ð° да Ñе заједнички жале«. Главно правило за Ñвакога вођа јеÑте раздвајање непријатеља а Ñабирање пријатеља. »Уопште, поделити и разбити Ñве партије које Ñу држави противне, и отуђити једну од друге, или бар поÑејати неповерење међу њима, то није најлошије помоћно ÑредÑтво; јер очајан је положај Ñтвари ако Ñу пријатељи државе неÑложни и подељени у Ñтранке, а њени непријатељи повезани и Ñједињени.« Бољи рецепат за отклањање револуције јеÑте праведна подела имања: »Ðовац је као ђубре, он доноÑи кориÑÑ‚ Ñамо кад је раздељен.« Ðли, то не значи никакав Ñоцијализам, и никакву демократију; Бекон не верује народу, који у његово време није имао никаква приÑтупа до образовања. »Ðајниже од Ñвих лаÑкања јеÑте лаÑкање народу.« »Док му је гомила пљеÑкала, Фокион је Ñ Ð¿Ñ€Ð°Ð²Ð¾Ð¼ питао шта је погрешно учинио.« Бекон је желео клаÑу имућних Ñељака, затим ариÑтократију за управљање, а пре Ñвега филозофа-краља.« Готово нема примера да би која влада ÑаÑтављена из учених људи била без уÑпеха.«
У пÑихологији он је готово »бихејвиориÑт«; он тражи тачно иÑпитивање узрока и поÑледица у људÑком делању, и жели да реч Ñлучај избаци из речннка наука. Случај је име за нешто што не поÑтоји. И »што је Ñлучај у Ñвемиру, то је воља у човеку.« Овај једини редак Ñадржи беÑкрајно много значења и навештај рата: ÑхолаÑтичко учење о Ñлободи воље одбија Ñе као учење које је иÑпод диÑкуÑије, и одбацује Ñе ошпте призната претпоÑтавка »воље« која треба да буде различна од »ума«. То Ñу антиципације доцнијих Ñхватања која Бекон даље не развија; то није једини Ñлучај где он у једној јединој реченици каже толико колико би Ñе рекло у целој једној књизи, и онда мнрно иде даље.
Опет једна нова наука добија Ñвој облик у VIII књизи: то је наука о уÑпеху у животу. У време док још Ñам није изгубио моћ, Бекон даје неколико претходних Ñавета како човек може да напредује у Ñвету. Прва Ñтвар која је за то потребна јеÑте знање о Ñеби и другима. »Gnothi seauton« јеÑте Ñамо половина; познавање Ñамога Ñебе углавном има вредноÑти као ÑредÑтво за познавање других.... Ðли, најпоузданији кључ за отварање карактера других даје иÑпитивање и проÑијавање или њихова темперамента и природе, или љихових циљева и планова; Ñлабији и једноÑтавнији могу да Ñе најбоље оцене на оÑнову њихова темперамента, а паметнији и затворенији на оÑнову њихових намера... Ðли, најкраћи пут до тога иÑпитивања показују ове три Ñтвари: прво, треба човек да Ñтекне многобројне пријатеље... друго, треба да одржава паметно уÑтезање и Ñредљи пут између неÑметанога говорења и ћутања ... Рпре Ñвега, човек Ñе ничим бољим не може да претÑтави, и да обезбеди Ñвоја права, него ли тим што Ñе пријатељÑтвом и добродушношћу неће Ñувише разоружати, јер то може да изложи повредама и презрењима; шта више... Ñ Ð²Ñ€ÐµÐ¼ÐµÐ½Ð° на време, човек мора да избацује иÑкре Ñлободнога и храброга духа, у којима Ñе находи и жалац и мед.«
Пријатељи значе за Бекона углавном ÑредÑтва ка моћи. Можда ово Ñувише поÑловно цењење пријатељÑтва може да објаÑни Беконов пад, као што Ñлична Ñтановишта дају прилоге за објашњење пада Ðаполеонова; јер човекови пријатељи ретко ће у Ñвојим одноÑима заÑтупати неку вишу филозофију него што је човек Ñам изнеÑе на видело у Ñаобраћају Ñ ÑšÐ¸Ð¼Ð°. Бекон иде још даље и цитира БијаÑа, једнога од Ñедморице мудраца античке Грчке: »Љуби Ñвога пријатеља као да ће ти поÑтати непријатељ, и Ñвога непријатеља као да ће ти поÑтати пријатељ» «Чак ни пријатељу човек не треба да одаје Ñувише од Ñвојих правих циљева и миÑли. У разговору треба чешће поÑтављати питања него ли изражавати мишљења; и кад говорите, треба пре изноÑити податке и чињенице него ли уверења и Ñудове.« Очевидан Ð¿Ð¾Ð½Ð¾Ñ Ð¿Ð¾Ð¼Ð°Ð¶Ðµ уÑпеху, и »хвалиÑавоÑÑ‚ је пре погрешка у етици него ли у политици.
[уреди] Ðови органон
»Беконов највећи рад (каже његов најоштрији критичар) јеÑте прва књига дела Ðови органон. Још нико никад није више живота унео у логику, правећи од индукције епÑку пуÑтоловину и оÑвојење. Филозофија је тако дуго времена била неплодна Ñтога што јој је била потребна нова метода да буде оплођена. Главна мана грчких филозофа била је у томе што Ñу Ñувише времена трошили на теорије, а премало на запажање. Рмишљење треба да буде помоћно ÑредÑтво запажања, а не његова накнада. Први афоризам у Ðовом органону баца рукавицу метафизици: »Човек као Ñлуга и тумач природе може Ñамо онолико да изврши и да разуме колико му допуштају његова запажања природнога поретка; нити он више зна, нити може више да чини«. Идол, у Беконову ÑмиÑлу (у чему Ñе можда огледа протеÑтантÑко одбацивање поштовања Ñлика) јеÑте Ñлика која Ñе узима за ÑтварноÑÑ‚, миÑао која Ñе узима за Ñтвар. Заблуде припадају овом поглављу, и први задатак логике јеÑте откривање и уклањање извора тих заблуда. Бекон прелази даље на оправдано знамениту анализу лажних закључака: »нико није (каже Кондијак) узроке људÑких заблуда боље познавао него Бекон.«
Ове заблуде Ñу, прво, идоли племена, — природне илузије људÑке природе уопште. Када Ñу једном човеку у некакву храму показивали заветне плоче људи што Ñу избегли опаÑноÑтима бродолома, па га потом питали да ли је Ñпреман да призна моћ богова, одговори он правилно: »Ðма, где Ñу плоче оних што Ñу и поред Ñвојих завета Ñтрадали?« Све врÑте празноверица јеÑу Ñличне, радило Ñе ту о аÑтрологији, тумачењу Ñнова, о знамењима, о прорицању, или о чему Ñличном; у Ñвему томе обманути верници опажају догађаје који Ñу Ñе збили, а занемарују и не обраћају пажњу на промашаје, чак ако Ñу ови далеко многобројнији.«
[уреди] Критика
Маколеј миÑли да је индукција како је Бекон опиÑује веома Ñтаромодна Ñтвар, која не заÑлужује да јој Ñе много пажње поклања, или да јој Ñе чак Ñпоменик подиже. »Индукцију је практиковало од јутра до мрака Ñвако људÑко биће од почетка Ñвета. Човек који закључује да не подноÑи паштете од меÑа зато што Ñе разболео пошто их је јео, а био здрав уколико их није узимао, и веома болеÑтан ако их је много јео, а мање болеÑтан ако их је мање јео, тај је, неÑвеÑно али довољно, применио ове табле Ðовога органона.«.
Бекон не иÑтиче никакво право на партеногенетичну оригиналноÑÑ‚; као ШекÑпир, он гоÑподÑки узима од других, и у његову одбрану човек може рећи да он Ñвојим додиром Ñве облагорођава. Као што Роли каже, Бекон »није презирао опажања ниједнога човека, него је Ñвоју буктињу палио на пламичку Ñвакога човека.« Ðли, Бекон признаје Ñвој дуг. Он говори о »оној кориÑној методи Хипократовој« — и тиме Ð½Ð°Ñ Ñƒ иÑти мах упућује на прави извор индуктивне логике у грчкој филозофији.
Ðли, и пријатељ Беконова духа мора допуÑтити да је велики канцелар, док је оÑнивао научне законе, пропуÑтио да прати науку Ñвога времена. Он је одбацио Коперника и није ништа знао о Кеплеру и Тихо Брахе-у; потцењивао је Гилберта и као да ништа није звао о Харви-у. УÑтвари, он је више волео да пише раÑправе него да врши проучавања; или можда није имао ни времена за тешка изучавања. Колико је он дао филозофиÑких и природњачких радова, оÑтавио их је у чаÑу Ñмрти у фрагментима и у хаоÑу, пуне понављања, противречноÑти, голих жеља и увода. Ars longa, vita brevis — уметноÑÑ‚ је дуга, живот кратак: то је трагика Ñваке велике душе.
Величина и ÑлабоÑÑ‚ Беконова лежале Ñу баш у тој ÑтраÑти за јединÑтвом, у његовој жудњи да крила Ñвога координативнога генија рашири над Ñвима наукама. Он је тежио да буде као Платон, »узвишен дух, који Ñтвари поÑматра као Ñа какве уздигнуте Ñтене«. Он Ñе Ñрушио под теретом задатака што их је на Ñе узео; његов неуÑпех може му Ñе опроÑтити зато што је веома много тога предузео.
Бекон је поÑтао речити Ð³Ð»Ð°Ñ Ð¾Ð¿Ñ‚Ð¸Ð¼Ð¸Ð·Ð¼Ð° и ÑамоувереноÑти Препорођаја. Ðикада пре ниједан човек није другим миÑлиоцима дао тако много потÑтицаја. ИÑтина, краљ Јаков је одбио његову ÑугеÑтију за потпору наука, и за Ðови органон рекао је: »То је као мир божји који превазилази Ñваки разум«.Ðли, мудрији људи, који Ñу, 1662. год., оÑновали КраљевÑку академију, да Ñе развије највеће научно друштво у Ñвету, назвали Ñу Бекона Ñвојим обраÑцем и Ñвојим надахнућем; они Ñу Ñе надали да ће ова организација енглеÑких научника довеÑти до онога удружења које би Ñе раширило по целој Европи и за којим Ñу жудау изазвали Ðапреци ученоÑти. И кад Ñу Ñе највећи духови француÑке проÑвећеноÑти латили мајÑторÑкога дела духовнога предузималаштва, Енциклопедије, поÑветили Ñу га Бекону. Д'Ðланбер је назвао Бекона »највећим, најуниверÑалнијим, и најречитијим од филозофа«. Конвенат је издао Беконова дела на државни трошак. ОÑновно раÑположење и развитак енглеÑкога мишљења ÑаÑвим Ñу уÑловљени Беконовом филозофијом.
Где год је дух гоÑподарења одржао победу над духом одрицања, ту Ñе показао Беконов утицај. Он је Ð³Ð»Ð°Ñ Ð¾Ð½Ð¸Ñ… Европљана који Ñу Ñвој континенат из пуÑтиње преобразили у ризницу уметноÑти и науке, и Ñвоје мало полуоÑтрво направили Ñредиштем Ñвета. »Људи ниÑу животиње које уÑправно ходе (каже Бекон) него беÑмртни богови.
[уреди] Спољашње везе
- Књиге ФренÑиÑа Бекона
- Онлајн издања Беконових радова
- Sir Francis Bacon's New Advancement of Learning
- ЕÑеји о енглеÑкој ренеÑанÑи
- Речник иÑторије идеја: Беконијанизам
- Rictor Norton, "Sir Francis Bacon" quotes excised passages of Sir Simonds D'Ewes
- Књига цитата - ФренÑÐ¸Ñ Ð‘ÐµÐºÐ¾Ð½
- Станфорд енциклопедија о ФренÑиÑу Бекону
- Твикенхам музеј - Сер ФренÑÐ¸Ñ Ð‘ÐµÐºÐ¾Ð½
- Henry Wotton employed by Bacon's intelligence system
- Francis Bacon Research Trust - Studies of Bacon's connections to the Rosicrucians, Freemasonry, Shakespeare
- - Јер знање по Ñеби је моћ: блог који упоређује Бекона и Макијавелија.