Јосиф Стаљин

Из пројекта Википедија

Јосиф Стаљин
Јосиф Висарионович Џугашвили
рођен:	18. децембар, 1878. Гори, Грузија
преминуo:	5. март, 1953. Москва, Русија

Јосиф Висарионович Џугашвили - Стаљин (рус. Иосиф Виссарионович Сталин) родом из Грузије (18. децембар 1878 - 5. март 1953) био је бољшевички револуционар и лидер СССР-а. Стаљин је 1922. године постао генерални секретар Совјетске Комунистичке партије; након смрти Владимира Иљича Лењина истиснуо је свог супарника Лава Троцког са политичке сцене и присвојио власт коју ће консолидовати кроз велику чистку, период јаке репресије који ће трајати све до 1937. године. На функцији генералног секретара Совјетске Комунистичке партије остаће све до своје смрти 1953. године. За време његове владавине створени су оквири који ће представљати главне карактеристике будућег совјетског режима; његова политика базирана на марксистичко-лењинистичкој идеологији која је имала посебна политичка и економска обележја назива се стаљинизмом.

По доласку на власт Стаљин је одустао од дотадашње нове економске политике да би 1928. године започео са реализацијом првог петодогишњег плана праћеног масовном колективизацијом на селу и на тај начин успео да до краја тридесетих година двадесетог века трансформише Совјетски савез из сељачке државе у једну од главних индустријских сила у свету. Међутим, совјетска пољопривреда која је искоришћена као основа за финансирање индустријског развоја наставила је да даје слабе резултате. Колективизација села наишла је на велико противљење сељака који су користили сваку повољну прилику да је саботирају.

Тешко остварена победа у Другом светском рату (Велики Патриотски рат 1941-1945.) која је делимично омогућена огромним производним капацитетима совјетске ратне индустрије поплочала је пут стварању Варшавског пакта и устоличавању СССР-а на позицији једне од две највеће светске силе на којој ће остати скоро четири деценије након Стаљинове смрти 1953. године.

Наредне генерације совјетски лидера одрекле су се Стаљинизма. Стаљинов наследник на месту првог секретара партије Никита Хрушчов званично се одрекао употребе масовне репресије и стаљиновог култа личности 1956. године.

[уреди] Детињство и младост

Јосиф Џугашвили у младости

Стаљин је рођен у Грузији у месту Гори. Његов отац Висарион Џугашвили био је обућар по занимању. Његова мајка Екатарина Геладзе била је кмет од рођења. Њихово троје деце умрло је младо: Јосиф, звани „Сосо“ (на грузиском језику Јосиф од милоште) био је јединац. Висарион Иванович Џугашвили је такође био кмет али је ослобођен и постао је обућар. Имао је своју обућарску радњу али је убрзо банкротирао због чега је био принуђен да ради у фабрици обуће у Тифлису. У ректим тренутцима када је пијан долазио кући најчешће је тукао свог сина и супругу. Један од Стаљинових пријатеља из детињства је написао: „Те незаслужене и страхотне батине учиниле су да дечак постане тежак и бездушан као и његов отац.“. Исти пријатељ је такође написао да га никада није видео да плаче. Још један од његових пријатеља из овог периода Иремашвили сматрао је да су батине које је добијао од оца у Стаљину створиле мржњу према ауторитету. Такође је изјавио да је свако ко је имао моћ над другима Стаљина подсећао на његовог оца.

Један од људи за које је Екатарина прала веш и чистила кућу био је јевреј из Горија, Давид Паписмедов. Паписмедов је малом Јозефу који је помагао мајци у овим пословима давао новац и књиге на читање и пружао му подршку. Деценијама касније Паписмедов је дошао у Кремљин да би се лично уверио у шта се развио мали Сосо. На изненађење његових сарадника Стаљин не само да је примио у посету старијег јеврејског господина него се и задржао у срдачном разговору са њим.

1888. године стаљинов отац оставио је породицу без подршке и отишао да живи у Тифлису. По неким гласинама настрадао је у кафанској тучи док су други тврдили да су га видели живог и здравог још 1931. године у Грузији. Са осам година Стаљин је започео своје школовање у црквеној школи у Горију. Стаљин и његови вршњаци који су похађали ову школу били су углавном грзијци и говорили су на једном од седам наречја кавкаског језика. Међутим у школи су били обавезни да говоре руски језик. Чак и кад су говорили руски учитељи у школи подсмевали су се Стаљину и његовим друговима из одељења на грузијском акценту. Његови школски другови, који су углавном били деца богатих свештеника, државних службеника и трговаца су га такође исмевали. Шалили су се на рачун његове офуцане одеће и рошавог лица. Млади Сосо научио је да се супротстави својим мучитељима тако што их је застрашивао. Искоришћавао је слабости својих другова из разреда и излагао их суровом подсмеху. Да би избегао физичку конфронтацију потенцијалне нападаче је одвраћао од сукоба тако што би им јасно ставио до знања да физичку силу користе као замену за мозак. Оваквом тактиком врло брзо је преузео улогу вође међу својим вршњацима.

Иако се касније трудио да прикрије своје грузијско порекло Стаљин је током свог детињства био фасцинирани грузијским фолклором. Приче које је читао говориле су о грузијским брђанима који су се храбро борили за грузијску независност. Стаљинов омињени јунак из ових прича био је легендарни брђанин по имену Коба. Због тога је наговорио све своје другове из разреда да га зову Коба, а овај надимак ће постати и његово први револуционарни надимак. Био је одличан ђак и завршио је школу као први у класи због чега је се четрнест година добио стипендију за наставак школовања у Тифлису на Теолошком семинару, образовној институцији руске православне цркве коју је похађао од 1894. године. Издржавао се тако што је поред мале стипендије коју је добијао такође певао у црквеном хору за шта је добијао плату. Иако је његова мајка желела да буде свештеник (чак и након што је постао лидер Совјетског савеза) семинар је похађао не зато што је био религиозно опредељен већ из разлога што је то била једна од ретких могућности за образовање у Грузији зато што су представници власти били невољни да дозволе формирање грузијског универзитета.

Стаљиново ангажовање у социјалистичком покрету (или прецизније у његовом огранку који ће касније прерасти у комунистички покрет) почело је још док је похђао семинар. Током школских година Стаљин је приступио грузијској Социјал-демократској организацији у оквиру које је почео са пропагирањем Марксизма. Због свог политичког ангажовања Стаљин је 1899. године избачен са семинара. Своје активности наставио је у политичком подземљу Кавказа суочивши се са сталним хапшењима и двоструким прогонством у Сибир између 1902. и 1917. године. У овом периоду био је снажно наклоњен доктрини коју је поставио Владимир Иљич Лењин а која је заговарала формирање јаке централизоване партије „професионалних револуционара“. Његово практично искуство учинило га је корисним за лењинову Бољшевичку партију осигуравши му место у Централном комитету у јануару 1912. године. Неки историчари су касније тврдили да је у овом периоду свог живота Стаљин заправио био царски шпијун који је имао задатак да се инфилтрира у Бољшевичку партију али до данас нису откривени било какви објективни докази који би то потврдили. 1913. године узео је име Стаљин што на руском значи „човек од челика“.

Његов једини значајан допринос развоју марксистичке теорије тог доба била је теза Марксизам и национално питање коју је написао за време прогонства у Бечу, а која је заузимала ортодоксни марксистички став према овом важном питању. Ова теза је највероватније допринела његовом именовању за Народног комесара за национална питања по завршетку револуције.

[уреди] Брак и породица

Стаљинова прва жена била је Екатарина Сванидзе која је умрла после само три године брака 1907.год. На њеној сахрани Стаљин је изјавио да су са њом нестала и сва топла људска осећања према другим људима јер је само она умела да залечи његово срце. Са њом је имао једног сина Јакова Џугашвилија са којим се није најбоље слагао. Јаков је служио у Црвеној армији и био је заробљен од стране Немаца. Немци су понудили да га размене са високог немачког официра али је Стаљин одбио понуду рекавши „Ја немам синам по имену Јаков“. Јаков је погинуо у немачком заробљеништву тако што је натрчао на ограду под напоном. Међутим, ни до дан данас се не зна прави узрок његове смрти. Многи верују да је он извршио самоубиство.

Стаљинова друга жена Надежда Алилујева умрла је 1932.год.; верује се да је извршила самоубиство пуцајући у себе након једне жучне расправе са Стаљином. Према тврдњи њене ћерке Надежда је написала опроштајну поруку чији садржај је био делом политички, а делом личне природе. Према званичној верзији умрла је од болести али многи и данас верују да ју је Стаљин убио. По неким изворима Стаљин је на њеној сахрани изјавио: „Умрла је као непријатељ“. Са њом је имао двоје деце; сина Василија и ћерку Светлану. Василиј је био ваздухопловац и брзо је напредовао у служби али је 1962. год. умро од последица алкохолизма. Стаљин је једино био близак са ћерком Светланом али је и она када је порасла емигрирала из Совјетског савеза 1967. год.

Стаљинова мајка умрла је 1937. год. Стаљин није присуствовао погребу. Сматра се да је Стаљин до њене смрти био киван на своју мајку зато што га је натерала да се пријави на Тифлишки теолошки семинар због чега ју је често називао „матором курвом“.

Марта 2001. год. Руска независна телевизија НТВ открила је у Новокузњецку до тада непознатог стаљиновог унука. Јури Давидов рекао је за НТВ да му је отац рекао за његово порекло али да му је због тада актуелне кампање против стаљиновог култа личности речено да ћути. Неколико историчара, укључујући и Александра Солжењицина установили су да је Стаљин добио сина са својом супругом из грађанског брака Лидом током изгнанства у северном Сибиру 1918.год.

[уреди] Долазак на власт

1912. године Стаљин је на партијској конференцији у Прагу изабран у бољшевички Централни комитет. 1917. год. био је уредник листа Правда док су Лењин и највећи део бољшевичког руководства били у изгнанству. Након Фебруарске револуције Стаљин и одбор уредника Правде пружили су подршку привременој влади Керењског и наводно одбили да објаве Лењинов чланак у коме је позивао на њено рушење. Када се Лењин вратио из изгнанства објавио је Априлске тезе које су додатно учрвстиле његов положај.

У априлу 1917. године Стаљин је изабран за члана Централног комитета као трећи по реду по броју гласова партије, да би у мају исте године био изабран за члана Политбироа Централног комитета; на овој функцији остао је до краја живота.

Према сведочењима многих очевидаца Стаљин је имао минорну улогу у револуцији од 7. новембра коју је увеличао по доласку на власт. Међутим, многи писци као што је Адам Улам наглашавају да је сваки човек у Централном комитету имао своје задужење.

Током грађанског рата у Русији и Пољско-Совјетског рата Стаљин је био политички комесар у Црвеној армији. Његов први положај у влади била је функција Народног комесара за национална питања (1917-23). Такође, био је Народни комесар за радничку и сељачку инспекцију (1920-23) и члан Централног извршног комитета Скупштине Совјета (1917).

У априлу 1922. год. Стаљин је постао генерални секретар владајуће Комунистичке партије, функција која ће временом постати најзначајнија у земљи. Ова позиција није била превише омиљена у партији али је Стаљин у њој видео одличну основу за стицање утицаја и моћи. Ова функција имала је значајног утицаја на доношење одлуке ко сме да приступи партији што му је омогућило да партијске редове попуни својим присталицама. Стицање широких овлашћења у Стаљиновим рукама изазвало је забринутост код умирућег Лењина који је у свом политичком тестаменту позвао на његово уклањање. Међутим, овај документ је остао у тајности захваљујући члановима Централног комитета од којих су многи такође били критиковани у тестаменту.

После Лењинове смрти у јануару 1924. год. Стаљин, Камењев и Зиновјев су заједно преузели управљање партијом идеолошки се позиционирајући између Троцког (представника левог крила партије) и Букхарина (на десном крилу партије).

Током овог периода Стаљин се одрекао традиционалне бољшевичке доктрине о спровођењу интернационалне револуције у корист политике изградње социјализма у једној земљи што је било у директној супротности са теоријом Перманентне револуције чији је творац био Троцки. Стаљин ће ускоро променити страну и приклонити се Букхарину. Заједно су се супротставили опозицији коју су чинили Троцки, Камењев и Зиновјев. До 1928. год. (прва година петогодишњег плана) Стаљин је постао врховни вођа, а Троцки је следеће године прогнан. Успевши да изманеврише Бухариново десно крило партије Стаљин је заговарао колективизацију и индустријализацију и може се рећи да је у потпуности преузео контролу над партијом и државом. Ипак популарности појединих лидера као што су Сергеј Киров и тзв. Руитин Афер онемогућавала је Стаљину да оствари потпуну власт све до велике чистке која је спроведена у периоду од 1936. до 1938. год.

[уреди] Стаљин и промене у совјетском друштву

[уреди] Индустријализација

Први светски рат и грађански рат имали су катастрофалне последице за економију Русије. Индустријска производња је 1922. год. износила само 13% од укупне индустријске производње из 1914. год. Под Стаљиновим руководством нова економска политика која је дозвољавала одређени степен слободе тржишта у контексту социјализма, замењена је крајем 1920. год. централизованим системом индустријског развоја подељеним на петогодишње планове. Овим плановима била је предвиђена брза индустријализација и колективизација пољопривреде којом је управљао државни врх. Упркос првобитним ломовима и неуспесима први Петогодишњи план постигао је веома брзу индустријализацију. Совјетски Савез, генерално означен као најсиромашнија земља у Европи је током 1922. год. реализовао индустријализацију темпом који је далеко надмашивао темпо индустријализације Немачке у 19. веку и Јапана у 20. веку.

Без икаквог почетног капитала, бедне спољне трговине и скоро без икакве модерне индустрије Стаљинова влада финансирала је индустријализацију путем ограничавања друштвене потрошње да би остварила вишак вредност за поновно инвестирање у индустрију и путем сурове експлоатације имућног сељаштва. У највећем броју случајева индустријски радници су били недовољно плаћени. Прво, заробљеници у гулазима су коришћени као бесплатна радна снага. Друго, честе су биле мобилизације комуниста и Комсомолаца како би учествовали на реализацији великих грађевинских пројеката.

[уреди] Колективизација

Стаљинов режим покренуо је присилну колективизацију пољопривреде. Теорија на основу које је колективизација спроведена сматрала је да ће се производња прехрамбених производа побољшати уколико се мале и неефикасне фарме замене великим фармама за чију обраду би се обезбедила модерна механизација.

Колективизација је значила и значајне друштвене промене у обиму који није вишен још од укидања феудализма у Русији 1861. год. и одвајања државе од вршења директне контроле над земљом и њеним производима. Колективизација је такође проузроковала и значајан пад животног стандарда сељаштва (али не свог; стандард најсиромашнијег слоја сељаштва се поправио), што је проузроковало жестог отпор овог слоја становништва који је попримао и насилне елементе.

У првој години колективизације пољопривредна производња је опала. Стаљин је кривицу за лоше резултате свалио на „кулаке“ (богате сељаке) који су се опирали колективизацији. Због тога је кулаке, њихове помагаче и некадашње кулаке требало стрељати, затворити у гулаге или протерати у удаљене крајеве земље, у зависности од тежине њихове кривице.

Многи историчари се слажу у ставу да су поремећаји у друштву које је изазвала присилна колективизација били главни узрок велике глади због које је само у Украјини и области доње Волге током 1932-33. год. умрло пет милиона људи.

[уреди] Наука

Наука у Совјетском савезу је као и уметност, књижевност и све остало, била под стриктном идеолошком контролом. Позитивни ефекти оваквог система довели су до значајног напретка у идеолошки сигурним научним областима захваљујући бесплатном образовном систему и државном финансирању истраживачких подухвата. Ипак, у појединим случајевима последице идеолошког притиска биле су драматичне што се најбоље види у областима тзв. „буржоаске псеудонауке“, генетике и кибернетике.

Крајем четрдесетих година двадесетог века постојали су покушаји да се посебне и опште теорије релативитета као и квантна механика изопште из процеса образовања због идеолошке неподобности. Међутим, најбољи совјетски физичари јасно су ставили до знања политичком врху да без употребе ових теорија неће бити у могућности да развију нуклеарну бомбу.

Лингвистика је била једина академска област у којој је Стаљин дао лични доприност. На почетку Стаљинове владавине доминантна фигура у совјетској лингвистици био је Николај Јаковљевич Мар, који је заступао становиште да је језик класна конструкција и да је његова структура у директној вези са економском структуром становништва. Стаљин, који је у претходном периоду као Народни комесар за националности писао о језичкој политици, сматрао је да је довољно овладао материјом да би могао да се супротстави Маровом простом марксистичком схватању језика и на тај начин оконча његову доминацију у совјетској лингвистици. Стаљиново најзначајније дело из области лингвистике било је мали есеј под називом „Марксизам и проблеми лингвистике“. Иако овај есеј није значајно допринео теоријском схватању лингвистике, Стаљин је релативно коректно и без грешака обрадио ову тему успевши да својим утицајем, ослободи совјетску лингвистику идеолошког предзнака који је у великој мери доминирао и другим областима као што је генетика.

Научно-истраживачки рад у скоро свим областима био је ометен чињеницом да је велики број научника послат у логоре (уклјучујући и Лева Ландауа, касније добитника Нобелове награде, који је од 1938. до 1939. год. провео годину дана у затвору) или су погубљени (као Лев Шубников, који је стрељан 1937. год.). Они су били прогоњени због својих (стварних или фабрикованих) дисиденстких ставова и политички неисправног истраживања.

Упркос свему под Стаљиновом влашћу су постигнути значајни помаци у области науке и технологије који ће касније током педесетих година двадесетог века представљати основу за чувена достигнућа као што су конструисање првог компјутера БЕСМ-1 или лансирање свемирског брода Спутњик 1957. год. Заиста, многи политичари у САД су након тзв. „Спутњик кризе“ сматрали да је СССР далеко надмашио њихову земљу у области науке и јавног образовања.

[уреди] Друштвене услуге

Стаљинова влада је главно тежиште својих социјалних делатности усмерила на успостављање система бесплатне здравствене заштите. Спроведене су обимне кампање сузбијања заразних болести као што су тифус, колера и маларија; број доктора је рапидно повећаван брзином којом је то дозвољавао постојећи образовни систем; укупан проценат смртности као и смртност одојчади је био у сталном опадању. Целокупно образовање је било бесплатно и доступно свим слојевима становништва. Спровођено је масовно описмењавање. Образовни систем је значајно проширен и отворени су бројни нови универзитети. Генерација која је расла под Стаљином била је сведок отварања нових пословних могућности нарочито за жене.

[уреди] Култура и религија

За време стаљинове владавине званични животни стил назван Реал-социјализам добио је свој израз и у уметности кроз уметничко сликарство, вајарство, музику, драму и књижевност. До тада популарни правци у уметности као што су револуционарни експресионизам, абстрактна уметност и екепериментална авангарда били су обесхрабривани и одбачени као формалистички.

Стаљинов однос према значајним руским уметницима разликовао се од случаја до случаја. Неки су погубљени или послати у радне логоре, док су други упркос сталним притисцима и прогањањима наставили да стварају. У овом периоду у СССР се враћа и велики број уметника из емиграције, као што су то били Алексеј Толстој, који се вратио 1925. год., Александар Куприн 1936. год. и Александар Вертински 1943. год. Случај Ане Ахматове је био врло специфичан. Иако је њен први муж, песник Николај Гумилев стрељан 1921. год., а њен син Лев Гумилев провео 20 година у радном логору, она је прошла кроз неколико циклуса репресије и рехабилитовања и никада није ухапшена.

Стаљиново лично уплитање у све области друштвеног живота, укључујући и културу, различито се оцењује. Међутим, његово име се често појављивало у разним културолошким расправама тога времена, а у појединим спорним случајевима његово мишљење је било пресудно.

Његов повремени покровитељски однос према појединим уметницима манифестовао се на најчудније начине. Нпр. Михаил Булгаков је био дотеран на границу сиромаштва и очаја, али је после личног обраћања Стаљину добио дозволу да настави са радом. Његова драма „Дани превирања“, у којем је испољио наклоњен однос према анти-бољшевичкој породици која се нашла у вихору грађанског рада, коначно је постављена на сцену, наводно на стаљиново инсистирање и задржала се деценијама на сцени Московског театра.

У архитектури, Стаљинов империјалистички стил (у основи осавремењени неокласицизам примењен на изградњу грандиозних грађевина, као што је то случај са седам облакодера у Москви) заменио је конструктивизам двадесетих година прошлог века. За овај период у архитектури везана је занимљива анегдота која се односи на различита крила Хотела Москва у Москви. Према неким тврдњама Стаљин је грешком потписао оба предложена пројекта за изградњу хотела. Архитекта који је руководио изградњом био је превише уплашен да би разјасни забуну са Стаљином због чега је до одређене мере испоштовао оба пројекта. (Ова анегдота је заправо најобичјнија шала, а хотел је несиметричан зато што су на његовој изградњи радила два тима архитеката која су имала различите ставове о томе како зграда треба да изгледа.).

Стаљинова улога у судбини Руске православне цркве је врло сложена. Константни прогони током тридесетих година скоро су довели до њеног истребљења; до 1939. год. број активних парохија свео се на неколико стотина (у односу на 54.000 колико их је било 1917. год.), многе цркве су сравњене са земљом, а на десетине хиљада свештеника, монаха и сестара је погубљено или одведено у радне логоре. Током Другог светског рата цркви је као патриотској организацији дозвољено делимично обнављање: на хиљаде парохија је поново успостављено све до новог таласа репресије за време хрушчовљеве владавине. Признање совјетске владе и стаљинове личности од стране Црквеног синода довело је до шизме са Руском православном црквом изван Русије.