Јуриј Андропов

Из пројекта Википедија

Јуриј Владимирович Андропов (рус. Ю́рий Влади́мирович Андро́пов; 2. јун по старом, 15. јун по новом календару 1914 - 9. фебруар 1984) је био руски политичар, председник СССР-а од 1982 - 1984 то јест до смрти 16 месеци након избора.

Садржај 1 Рани живот 2 Успон 3 Андропов као премијер 4 Андроповљево наследство

[уреди] Рани живот

Андропов је био син железничког службеника и вероватно је рођен у Нагитскоји, Ставропољској губернији, царска Русија. Кратко се образовао у Рубинском техничком факултету, пре него што је ступио у Комсомол 1930. Постепено је дошао до чланства у пуној партији 1939. и био је први секретар Комсомола у совјеткој Карело-финској републици од 1940. до 1944. Током Другог светског рата, Андропов је узео учешћа у партизанским активностима. 1951. се преселио у Москву и ступио је у партијски секретаријат. 1954. је постао совјетски амбасадор у Мађарској. Андропов је био један од одговорних за совјетску одлуку да се нападне Мађарска током Мађарске револуције 1956.

[уреди] Успон

Андропов се вратио у Москву на челу Одсека за везу са социјалистичким државама (1957.- 1967.) и именован је у секретаријат Централног комитета 1962. наследивши Михајла Суслова, а 1967. је именован за шефа КГБ. 1973. Андропов је постао члан Политбироа, иако није дао оставку на чело КГБ до 1982.

Неколико дана након Брежњевљеве смрти (10. новембар 1982.), Андропов је изненађујуће именован за Генералног секретара испред Константина Черњенка. Он је био први шеф КГБ који је постао Генерални секретар. Његово именовање на Западу је примљено са страхом, због његове улоге у КГБ и Мађарској.

[уреди] Андропов као премијер

Током своје владавине, Андропов је покушавао да побољша економију и смањи корупцију. Такође је запамћен због своје анти-алкохоличарске кампање и борбе да се повећа радна дисциплина. Обе кампање су спроводене типичним совјетским административним приступом и грубост је много подсећала на Стаљинову владавину.

У спољној политици је мало урадио - рат се наставио у Авганистану. Андроповљева владавинa је такође обележена захлађењем односа са САД. Док је Андропов покренуо низ предлога који су укључивали смањење нуклеарних ракета средњег домета у Европи и састанак са америчким председником Роналдом Реганом, ови предлози су наишли на глуве уши Реганове и Тачеркине администрације. Напетости у Хладном рату су повећане обарањем јужнокорејског путничког авиона који је залутао на совјетску територију 1. септембра 1983. и америчким размештањем Першинг ракета у Европи. Совјетско-амерички преговори о контроли нуклеарних оружја у Европи су прекинути од стране Совјетског Савеза новембра 1983.

Један од његових најпознатијих чинова током свог кратког времена на челу Совјетског Савеза је било одговарање на писмо америчке девојчице Саманте Смит и њеним позивом у Совјетски Савез, што је довело до тога да Саманта постане врло познат борац за мир.

[уреди] Андроповљево наследство

Андропов је умро због отказивања бубрега 9. фебруара 1984, након неколико месеци неуспешног лечења, a наследио га је Константин Черњенко. Сахрањен је у Москви у некрополи код зида Кремља.

Андроповљево наследство је постало предмет многих дебата у Русији и другде, и међу ученицима и међу масовним медијима. Он остаје константан фокус телевизијских документараца, посебно око важних годишњица.

Упркос Андроповљевом чврстом ставу у Мађарској и бројним прогонствима и интригама за које је одговоран током свог дугог управљања КГБ, означен је од стране многих коментатора као хумани реформатор. Често се сматра је је започео постепеније и конструктивније реформе од Горбачова; нјавећа теме спекулације је да ли би Андропов реформисао СССР на начин који не би довео до распада Совјетског Савеза.

Кратко време које је провео као вођа Совјетског Савеза, велики део у стању екстремне слабости, оставио је историчарима неколико конкретних назнака природе хипотетичке настављене владавине. Као и са Лењиновом владавином, спекулантима је остављено много места да износе своје теорије и да развијају мали култ личности који је створен око њега.

Председници Президијума Врховног совјета
Михаил Калињин | Николај Шверник | Климент Ворошилов | Леонид Брежњев | Анастас Микојан | Николај Подгорниј | Леонид Брежњев | Јуриј Андропов | Константин Черњенко | Андреј Громико | Михаил Горбачов