Аристофан

Из пројекта Википедија

Аристофан ( Αριστοφανης) (рођен око 445. године пре н.е. у Атини, умире око 385. године пре н.е.) најзначајнији је представник старе атичке комедије.

Аристофан

рођен:	око 445. пре н.е. Атина
преминуo:	око 385. пре н.е. Атина

Садржај

1 Живот
2 Дела
3 Одлике комедиографског рада
4 Литература
5 Видети

[уреди] Живот

Врло мало података постоји о његовом животу. Са писањем комедија почео је као врло млад песник. У почетку је своје комедије приказивао под именима позоришних људи Kалистрата и Филонида. Сва три његова сина били су комедиографи.

[уреди] Дела

Аристофан је једини комедиограф од којег је сачувано неколико комедија. Написао је 44 комедије од којих је сачувано 11:

Ахарњани,

Витезови,

Облакиње,

Зоље,

Мир,

Птице,

Лисистрата,

Тесмофоријазусе,

Жабе,

Еклесијазусе,

Плут.

Његове су комедије обично добијале називе по ономе што је хор приказивао (Зоље, Облакиње, Жабе, Птице).

Ахарњани, Витезови и Жабе освојиле су прву награду на такмичењима док су Зоље, Мир и Птице, освојиле другу. За остале комедије нису сачуване дидаскалије.

[уреди] Одлике комедиографског рада

Аристофан је био ангажован писац, непосредан и оштар у својој критици. Окренут је савременим догађајима и збивањима, и познатим личностима. Његове комедије су друштвено-политички тенденциозне. Он излаже подсмеху и порузи друштвене изопачености: демагогију која својим обећањима обмањује народ, несавесност судија, незнање код већања, лакоумност, непостојаност, денунцијанство, шовинизам. Рат, демагогију, софистику и Еурипида као књижевно-психолошког изданка софистике сматрао је кривцима за тешко стање у коме се држава налазила. По њему софистика је својим агностицизмом, индивидуализмом, ревизијом свих дотадашњих етичких, друштвених и политичких постулата представљала идејну основу и теоријску позадину демагогије и ратне хистерије, непосредних криваца за стање у којем се држава налазила.

Комедиографски рад Аристофана поклапа се са класном и политичком борбом за време Пелопонеског рата (431 – 404. г. п.н.е.). Његов рад је окренут у потпуности савременим догађајима и политичким збивањима па ће у складу с тим и његове комедије одражавати класни антагонизам његова времена заснован на супротстављеним интересима. Аристофан је осуђивао оне странке, трговаца богаташа и трговаца аристократа, демократски оријентисане, које су се залагале и подржавале продужетак рата, који им је обећавао монопол у трговини и богаћење. Самим тим заузимао је страну аристократа земљопоседника који су трпели највећу штету од ратних разарања и били против рата. Заправо, најтрагичнија жртва тог рата био је атички сељак. Тај ситни атички земљопоседник, чија је егзистенција била у највећој мери угрожена вишедеценијским ратом, биће код Аристофана најчешће главни лик и глас разума. Аристофан је на страни тог ситног земљопоседника, који је највећи терет подносио у Пелопонеском рату, те су неоправдане оцене каснијих испитивача да је Аристофан био антидемократа и проолигархијски настројен. Залажући се за мир и прекид рата са Спартом, осуђујући рат и ратну хистерију, у својим комедијама развија идеју пацифизма, која је непозната човечанству пре и после њега све до 20. века н.е.

Радња његових комедија веома често је апсурдна, невероватна, смешна, али у исто време прожета реалношћу. Његове ликове, који су смешне карикатуре, прости лакрдијаши, покрећу права, реална осећања: похлепа, амбиција...

Од неких модерних испитивача (међу њима Тојфел), Аристофан је оцењиван као конзервативан, проолигархијски настројен, присталица богаташа, назадан, као неко ко презире народ, мрзи демократију, опречна личност која у исто време се залаже за религиозност и исмева богове. Оваквом мишљењу су се супротставили Б. Кајбел, И. И. Толстој, А. Лески, М. Ђурић. Аристофан је као комедиограф критиковао оне друштвене изопачености које ће на крају довести и до потпуног слома Атине. Он је у демократији критиковао демагогију, у софистици празно доказивање, код Еурипида рушење традиционалног морала, не нудећи неки бољи заузврат. Може се са великом сигурношћу претпоставити зашто Аристофан није писао комедије против екстремних олигарха. Писање комедија против њих било би самоубиство. Осуђивао је својим радом рат имајући на уму да се права демократија може развити само у миру.

Дела Аристофана прожета су традиционализмом. Он критикује реформаторе и оне који се залажу за новине нарочито у образовању и васпитању. У комедији Облаци дао је карикатурални приказ Сократа као софисте по којем је могуће сваку истину изврнути и из сваке ситуације изићи као победник, чак и када по свим мерилима нисмо у праву. Исмејавао је страст Атињана за парничењем у Зољама. У комедији Жабе надмећу се Есхил и Еурипид за првенство у трагичкој уметности. Аристофан критикујући Еурипида као лошег песника, истовремено даје прву образложену и детаљну критику у савременом смислу речи. То га чини и својеврсним зачетником књижевне критике. Његова комедија Птице представља својеврсну сатиричну утопију о трагању за земљом у којој се може најсрећније живети. Ту ће земљу изградити птице ни на небу ни на земљи. Тако ће својом сатиричном утопијом бити далеки претеча писцима тзв. негативне утопије.

[уреди] Литература

Др Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1988, ISBN 86-17-01560-8

Радмила Шалабалић, Аристофан, песник рата и мира, предговор у књизи Жабе, Аристофан; превод са старогрчког, увод и коментар Радмила Шалабалић, Матица српска, 1978