Спарта
Из пројекта Википедија
Координате: 37° 4' 24" СГ Ш, 22° 25' 47" ИГД
| Покрајина: | Лаконија |
| Округ: | Лакедаемонија |
| Локација: | 37°4′15″N, 22°25′33″E |
| Становништво: (2001) | 16,473 |
| Надморска висина: | 210 m |
| Обласни код: | 11-30-27310-2 (030-27310-2) |
| Број општине: | 3221 |
| Регистарске таблице: | AK |
| Назив становника: | Спартанац м. Спартанка ж. |
| Адреса локалне самоуправе: | 2 Gortsologou St. Sparta 231 00 |
| Веб сајт: | www.sparta.gr (на грчком) |
Спарта (грчки: Σπάρτη) – антички град у Грчкој, главни град Лаконије и најмоћнија држава на Пелопонезу. Град се налази на северном крају централне лаконијске равнице, на десној обали реке Евроте. Град има добар стратешки положај; с три стране га окружују планине тако да контролише путеве којима би освајачи могли да уђу у Лаконију и јужни Пелопонез преко превоја Лангда на планини Тајгет. У исто време, њена удаљеност од мора, Спарта је удаљена 43 километара од морске луке Гитија, онемогућује било какву опсаду.
Садржај |
[уреди] Историја
Спарта (локални назив - Λακεδαιμων) је била најмоћнија војна држава у Старој Грчкој пре успона Атине после Персијског рата. У почетку, Спарта и Атина су били савезници, али су ускоро постали ривали. Други и трећи сукоб између ове две државе, који су довели до уништења атинске државе, опште су познати као Пелопонески рат. Спартански покушаји да преузму улогу Атине као „браниоци хеленизма“ су пропали, и довели до првог пораза спартанских хоплита у бици код Леуктре 371. п.н.е. У време успона Александра Македонског 336. п.н.е., Спарта је била само сенка некадашње славе, која је силом укључена у Ахајски савез.
Спартанци су наставили свој начин живота и после римског освајања Грчке. Град је постао нека врста „туристичке атракције“ за римску елиту која је овде долазила да посматра „необичан“ спартански народ. После пораза римске армије у бици код Адријанопоља, спартанске фаланге су поразиле визиготске хорде. Овај догађај сматра се последњим великим делом Спартанаца.
[уреди] Државно уређење
Постоји мало писаних података о унутрашњем устројству и развоју спартанске државе. Овај недостатак информација Грци су обично приписивали „стабилности спартанске државе“, која је непромењена трајала још од Ликургових времена. Није било писаних закона, а и њих је, по предању, својим декретом укинуо Ликург. С друге стране, тајновитост је увек пратила олигархијску владавину.
Спартанском државом управљала су два наследна краља из агиадске и еурипонтидске породице. Краљеви су били једнаки по ауторитету, тако да један није могао ништа предузети ако би други ставио вето. Ипак, агиадски краљ је, по Херодоту, уживао веће почасти због већег угледа своје породице.
Сматра се да је ова двојна краљевина, јединствени феномен у историји, настала у време Аристодемове смрти, када су га наследили његови синови близанци. Савремени научници су развили различите теорије да би објасниле ово одступање. Неки смтарају да је овај систем створен да би се спречио апсолутизам и паралелу овоме налазе у постојању два конзула у Риму. Други верују да је до дога дошло копромисом после борбе две породице или заједнице, или да две краљевске породице представљају спартанске освајаче Дорце и ахајске староседеоце: присталице овог мишљења позивају се на изреку које је забележио Херодот: „Ја нисам Дорац, ја сам Ахајац.“
Обавезе краљева су биле углавном религијске, судске и војне. Они су били врховни свештеници државе који су приноосили жртве и одржавали везу с Делфским светилиштем, које је увек играло важну улогу у спартанској политици. У време Херодота (око 430. П.н.е.), њихова судска функција је била ограничена спорове међу наследницима, око усвајања и јавних путева. Грађанске парнице судили су ефори, а кривично судство је пренесено на ефоре и веће стараца. Моћ двојних краљева се исказивала више у војној него судској области.
Аристотел описује краљевину Спарту као „врсту неограничене и сталне војне власти“ (Pol. iii. I285a), док је Исократ сматра „олигархијом код куће, а краљевством у ратовима“ (iii. 24). Краљевски прерогативи су, међутим, временом све више ограничавани. Од периода Персијских ратова, краљ је одузето право да објављује рат, без сагласности два ефора. Њега су ефори заменили и у вођењу спољне политике. Временом, краљеви су постали само фигуре изузев као војни заповедници. Стварна моћ је прешла на ефоре и на веће стараца . Разлози ових промена леже делом у томе што су ефоре јавно бирали сви грађани, те су они били демократски елемент државног уређења без кршења оних олигархијских метода који су били нужни у државној администрацији. Разлози леже делом и слабљењу двојне краљевске моћи, која је неизбежно изазивала љубомору и неслагање између два краља, која је често доводила до практиче блокаде управљања. Следећи разлог лежи у губитку престижа краљева, нарочито током петог века, када су за краљеве често псстављани малолетници а у њихово име су владали регенти. Углед краљева опао је и због тога што су, с правом или не, оптуживани да су примали мито од непријатеља државе.
[уреди] Војна служба и обука
Порекло моћи коју је имала скупштина грађана – апела је практично непознато због недостатка историјских извора. Обичан Спартанац је пре свега био ратник, обучен да извршава заповести и да подноси тешкоће, а политичар је постајао само ако би био изабран за ефора на једну годину. Могао је бити изабран за доживотног члана савета стараца после 60 година старости, и тада би био ослобођен војне службе.
Спарта је била, пре свега, војничка држава, а војна обука почињала је практично с рођењем. Одмах након рођења дете би било одведено пред веће стараца, који би одлучили да ли ће бити узгајано или не. Ако би нашли да је дефектно или болесно, дете би бацали са стене зване Apothetae, или Место одбацивања. На тај начин су осигуравани високи физички стандарди у Спарти. Од најранијих дана живот Спартанца је припадао држави.
До седме године дечаке су код куће образовале дадиље, врло цењене у Грчкој, које су их училе да побеђују своје страхове и сујеверја. Њихову обуку је потом преузимала држава кроз систем „агога“ који су надгледало „педономи“, посебно изабрани службеници. Ова обука се састојала највећим делом од физичких вежби, као што је плес, гимнастика и игре с лоптом, док је музика и књижевност играла подређену улогу. Ова стални нагласак на физичке вежбе створио је код Спартанаца углед „лаконаца“ (људи који мало говоре), реч која је настала по имену њихове домовине Лаконије. Обука је обухватала и женску децу. И једни и други су вежбали голи. Жене се, међутим, нису могле такмичити на играма према старом олимпијским правилима. Постојала су и такмичења да би се видело ко може да издржи најсуровије шибање: тај ритуал зван је „дијамастигосис“.
С навршених 13 година, младићи би били послани ван града без ичега, а од њих се очекивало да преживе сопстевом сналажљивошћу и вештином. То је вероватно био стари обред иницијације, припрема за њихову каријеру елитних војника.
У двадесетој години, Спартанац је почињао своју војну службу и чланство у једном од група за исхрану или клубова, који је имао петнаест чланова и од свих грађана се захтевало да буду чланови једног клуба где су се делили сви обеди. Спартанац је могао да обавља сва своја права и дужности грађанина са тридесет година. Само су се рођени Спартанци сматрали грађанима у пуном смислу, који су морали да обављају дужности прописане законом и да учествују и доприносе у једном од група за исхрану. Они који су испуњавали ове услове сматрани су „племићима“, грађанима у правом смислу, док су они који нису успели звани routtoves (нижи људи), и они су имали су само грађанска а не и војничка права.
Спартанцима, такође познатим и као „хомии“ (слични), било је потпуно забрањено да се баве трговином и занатима, који су били у рукама „перикија“, и било им је забрањено (бар теоретски) да поседују злато и сребро. Спартански новац састојао се од гвоздених шипки тако да је била онемогућена свака крађа, отежавана спољна трговина и обесхрабривано богаћење. Богатство је, бар у теорији, долазило једино из власништва над земљом, и састојало се од годишњих прихода које су стварали „Хелоти“, који су обрађивали земљу која је додељивана Спартанцима. Али такав покушај изједначавања власништва није успео: од најранијих времена постојале су знатне разлике у богатству, које су постале још веће после Епитадовог закона, донешеног после Пелопонеског рата, којим су уклоњене законске забране примања поклона и наслеђивања земље. Хелоти су немилосрдно контролисани, посебно од стране тајне полиције (Krypteria).
Жене су биле слободније него у другим грчким заједницама и могле су да преговарају с мужевима да доводе љубавнике у кућу. Према Плутарху, у његовом опису Ликурговог живота, мушкарци су и дозвољавали и охрабривали своје жене да рађају децу других мушкараца, према општим моралним начелима заједнице да је важније обезбедити потомке за добробит града, него љубоморно чувати вредности једне породице. Због тога је Плутарх тврдио да је појам прељубе био непознат Спартанцима и цитирао речи једног старог Спартанца да је лакше наћи бика са тако дугим вратом да је с врха планине могао да пије воду с реке у долини, него наћи прељубника у Спарти.
Педерастија, опште прихваћена широм Грчке, била је присутна и у Спарти. Спартанци су очигледно веровали да је охрабривање старијих, угледних људи да имају односе с млађим људима било корисно за образовање младића. Једна анегдота у Плутарховој биографији Ликурга односи се на причу о једно спартанском судији кога је град осудио јер је његов млади љубавник плакао од страха у борби, што се сматрало знаком да је младић сувише размажен јер га његов уважени љубавник није добро васпитавао. Односи међу мушларцима служили су као начин јачања мужевног образовања спартанских дечака.
Пуноправном грађанину, ослобођеном било какве привредне активности, даван је комад земље (klaros), који су обрађивали Хелоти. Како је време пролазило, све веће површине земље су биле концентрисане у рукама велепоседника, али је број пуноправних грађана опадао. Почетком петог века било је око 8.000 грађана, али је до Аристотелових дана спао на мање од 1.000, а касније је (244. п.н.е.) опао на само 700. Било је покушаја да се ова ситуација промени увођењем нових закона. Уведене су одређене казне за оне који су остали неожењени или су се касно оженили. Ови закони су, међутим, дошли сувише касно и показали су се неефикасним.
[уреди] Археологија
Један познат цитат код Тукидида каже:
„Претпоставимо да град Спарта буде напуштен, и да не остане ништа сем храмова и темеља; потоње генерације ће тешко поверовати да је моћ Лакедемоњана једнака њиховој слави.
„Њихов град никад није изграђен до краја и није имао сјајних храмова или других грађевина; он је више подсећао на скупину села, као све древни грчки градови, и зато је пружао јадан призор.“
Први осећај већине путника који посећују савремену Спарту је велико разочарење древним остацима. Лепши је изглед византијског града Мистре, са затрављеним улицама, пропалим зградама, разрушеном тврђавом и велелепном црквом. До раног двадесетог века, највећа античка грађевина било је позориште, од чега је мало шта остало изнад земље осим дела потпорног зида; тзв. „Леонидиног гроба“, четвороугаоне зграде, вероватно храма, играђеног од великих блокова камена који се састоји од две одаје; темеља древног моста преко реке Евроте; рушевине једне кружне грађевине; нешто остатака каснијих римских утврђења; неколико зграда од цигле и плочника с мозаиком.
Остало археолошко благо састоји се од натписа, скулптура и других објеката сакупљених у локалном музеју, који је основао Стаматакис 1872. (и проширеном 1907). Обављено је неколико ископавања око Спарте, на налазишту Амиклеум 1890. (Цунас) и 1904. (Furtwängler), код Менелајевог светилишта у Терапни (Ross 1833. и 1841. и Кастриотис 1889. and 1900.
Године 1904. Британска школа из Атине је започела детаљно истраживање Лаконије, а следеће године ископавања су вршена у Таламеји, Геронтри и Ангелони близу Монемвасије, где је истражено неколико средњевековних држава. Године 1906. Почела су ископавања и у самој Спарти, где је било много налаза, који су објављени у „Годишњаку Британске школе“, vol. xii.
Доказано је да је мали циркус који је описао Leake била грађевина слична позоришту изграђеном после 200. око олтара и испред храма Артемиде Ортије. Овде су одржавана музичка и гимнастичка такмичења као и чувени ритуали бичевања (diamastigosis). Храм, који се датира на крај другог века п.н.е, почива на темељима старијег храма из шестог века, а у близини су пронађени остаци још старијег храма из деветог, можда чак и десетог века. Жртвене понуде од глине, ћилобара, бронзе, слоноваче и олова пронађени у изобиљу на околном терену, а који датирају од деветог до четвртог века п.н.е. пружају непроцењиве доказе ране спартанске уметности; они доказују да је Спарта достигла свој уметнички зенит у седмом веку, а да је опадање почело већ у шестом веку.
Године 1907. откривено је светилиште богиње Атине „Бакарна кућа“ (Chalkioikos) на акропољу одмах изнад позоришта, а иако је сам храм скоро потпуно уништен, на налазишту су откривени најдужи постојећи архаични натпис у Алконији, бројн бронзани чавли и посуде и значајан број жртвених понуда. The Нађени су трагови грчког градског зида, грађеног у периоду од четвртог до другог века, који је био дуг 48 стадија или скоро 10 км. Истражен је и каснији римски зид који је окруживао акропољ, а део зида датора вероватно после Готског упада 262. после Христа. Поред до сада откривених грађевина, лоциран је већи број места у генералној студији топографије Спарте, заснован на Паузанијиним описима. Ископавања вршена 1920. показују да се град из микенског периода налазио на левој обали Еуроте, југо-источно од Спарте. Насеље је било грубог троугаоног облика, с врхом окренутм ка северу. Ово подручје је било отприлике једнако површини „новије“ Спарте, али су разарања скоро потпуно уништила грађевиние, изузев темеља и крхотина црепа.
[уреди] Спартански свет
Око средине шестог века п.н.е. јужни Пелопонез је био Спартанска територија. С површином од 8.050 квадратних километара, била је то највећа грчка држава. Читаво подручје подељено на два дела: Лаконију и Месенију, које је раздвајала планина Тајгет. За разлику од других грчких градова, Спарта је контролисала већину обрадивог земљишта. Најранији археолошки докази доказују да насеобина у Спарти датира око 950. п.н.е.
Класични извори кажу да је Спарта основана у десетом веку п.н.е. Чиниле су је четири села: Питан, Месоа, Лимне и Коноура, који су се касније ујединили под једном управом.
Око 750. п.н.е. почела је лагана али одлучна експанзија Спарте. Подјармљени становници су постали или хелоти или перијеци. Хелоти су задржали своја имања, али су морали да половину својих приноса дају спартанској држави, док су перијеци били становници града, који су остали самостални, изузев у у питањима спољне политике и ратовања. Перијеци су чинили витални део спартанског друштва. Пошто је Спартанцима било забрањено обављање невојничких послова и занимања, Перијеци су радили као трговци, занатлије и уметници. Од 650. пне. до 620. пне. , Спарта је подјармила и Месенију. У првој трећини шестог века Спарту су поразили најпре Арг, а потом Тегеја. После Месенијског рата и наведених победа развио се спартански јединствени начин живота због кога је Спарта постала чувена у Античкој Грчкој.
Од 550. године надаље, циљ спартанског света – издржљивост тела и духа као и ратничка умешност – је био постигнут. Спарта није трпела владавине тирана и диктатора, а њене фаланге су сматране непобедивим. „Спартанци“ су остали синоним за свакога ко је немилосрдно самодисциплинован или храбар у сусрету с болом, опасношћу и невољама. Спарта је, међутим, била затворена за утицаје других народа, није прихватала туђе идеје, створивши своју затворену оскудну културу, лишену великих музичких и књижевних дела.
[уреди] Савремена Спарта
Почетком савременог доба подручје античке Спарте заузимало је релативно мало село које је лежало у сенци Мистре, оближњег много значајнијег византијског насеља. Године 1834, после грчког рата за независност, краљ Ото Грчки је наредио да се изгради град на подручју Спарте и да носи њено име. Град је пројектован с намером да постане један од најлепших грчких градова са широким вулеварима и парковима. Данас је Спарта административно седиште префектуре Лакониије.
Спарта је центар пољопривредне равнице у долини реке Евроте. Она је локални центар за прераду воћа као што је лимун и маслина.
[уреди] Референце
- W. G. Forest. A History of Sparta, 950-192 B.C.. New York: W. W. Norton & Co., 1968.
- Ernle Bradford. The Battle for the West-Thermopylae 480. New York: McGraw-Hill, 1980.
[уреди] Спољашње везе
- traveljournals.net - Sparta
- GTP - Sparta
- GTP - Municipality of Sparta
- GTP - Ancient Sparta
- Indexmundi - Sparta
- Sparta's Journal - An academic Journal for Sparta
