Бојан Ступица
Из пројекта Википедија
Бојан Ступица (рођен 1. августа 1910. у Љубљани, умро 22. маја 1970. у Београду), режисер, архитекта, драматург, професор, педагог, градитељ позоришта.
Садржај |
[уреди] Почетци
Већ са 19. година као успешан студент архитектуре у Љубљани, путовао је по Европи упознајући позоришта. Прева представа за коју је урадио превод, драматуршку обраду, реалзовао сценографију, урадио костим, и најзад режирао (!) је „Војна ин Мир“. У представи су играли Сава Северова, његова супруга скоро двадесет година, Милан Скребиншек и сам Ступица.
У периоду 1934-1940 на потезу Марибор, Љубљана и Београд режира 28 (!) представа од којих једну, у Београду („Молијер“, Михајла Булгакова) забрањује Цензура.
[уреди] Рат
За време рата бива хапшен, прогањан и на крају интерниран у фашистички логор Гонарс близу Удина – (1942). После годину дана бива пуштен из логора али није могао да хода.
[уреди] Режисер и архитекта
1945 Бојан се враћа у позориште – на штакама. Постављен је за помоћника управника Драме Народног гледалишча у Љубљани. За непуне две године без обзира на своје здравствено стање остварује десет премијера са сопственим сценографијама.
На студијском путовању 1946 у Москву и Лењинград упознаје рад совјетских позоришта што за последицу има да 11.новембра 1946 Комитету за уметност и културу у Београду предаје елаборат за оснивање централног југословенског театра – данашње Југословенско драмско позориште (ЈДП).
Као уметнички руководилац остао је на овом послу пуних осам година. (1947 до 1955). Истовремено је био и редитељ и уметнички руководилац и архитекта. Паралелно режира десетак представа од којих се неке сматрају највећим достигнућима тог доба. „Дундо Мароје“ је обишао Париз, Беч, Будимпешту, Варшаву, Москву, Лењинград, Кијев, Венецију...
Ови његови успеси изазивају завист и против њега се формира плот и тражи се „преиспитивање“ његових „идеолошких скретања“.
Наљућен подноси оставку и са супругом Миром Ступицом прелази у Загреб где га ангажије Хрватско народно казалиште (ХНК). За две и по године реконструише ХНК у уметничком и репероарском смислу.
Потом се поново враћа у Београд у ЈДП, али поново сукоби те прелази у Народно позориште у Београду где је и редитељ и уметнички руководилац.
Ступица је пројектовао и Атеље 212 у Београду.
Гостује у Сплиту (1967) , Љубљани а на дужност управника ЈДП-а долази 1968. И поред нарушеног здравља поново режира и поново гради и завршава (1969) овог пута театар који ће по његовој смрти (1970) добити име "Бојан Ступица“.
[уреди] Професор
Предавао је на Академији за игралско уметност 1945-1947 као професор глуме и режије.
На позоришној академији 1948-1949 предаје класи режије и класи глуме, као један од првих професора.
Професор је на Академији за казалишну уметност у Загребу (1955-1957) поново у класи режије и класи глуме.
„Бојанове бебе“ је група глумаца, међу којима и Милан Гутовић, које је довео, 1967, у ЈДП
[уреди] Рекао је...
Пре смрти је рекао у штампи: „У Љубљани ми кажу да сам одметник, да ми је стално боравиште општина Врачар у Београду, да у Загребу имам транзитну визу, а у Београду – где сам оставио најлепше године свога живота – кажу ми да сам досељеник – и нека идем у своју завичајну општину.“
Његове речи „Стварати свесно, поносно и страсно...“ најбоље описују њега самог.
Вероватно је Бојан Ступца, човек са Балкана, који је на Балкану, за свог живота подигао највише позоришта. А позоришта на Балкану се посебно тешко граде...
[уреди] Награда са именом Бојана Ступице
Постоји и Награда Бојан Ступица
[уреди] Литература
Литература: Сећање на Бојана Ступицу - Миленко Мисаиловић
