Диоклецијан

Из пројекта Википедија

Gaius Aurelius Valerius Diocletianus

Римски цар Диоклецијан (лат. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus) родом је из Далмације (Диоклеја, близу Салоне - данашњег Солина), а поријеклом је из сељачке породице. Уздигао се од обичног војника до војног заповједника у Мезији, заповедника царске телесне гарде и сенатора па све до конзула. Послије смрти Нумеријана (у време дубоких економских, политичких и војних тешкоћа) војници су га прогласили за цара 285. године. Идуће године именовао је свог пријатеља Максимијана август-ом и савладаром предавши му на управу западни део царства. Осигуравши границе државе на Еуфрату и у Сирији, узео је 293. себи за савладара и цезара Галерија којег је оженио својом кћерком Валеријом. Истовремено је и Максимијан за свог савладара и цезара прогласио Констанција I Хлора.

Тиме је у држави проведена тетрархија:

Диоклецијан је непосредно управљао азијским делом државе, Тракијом и Египтом;
Галерије Балканским полуострвом и Подунављем;
Максимијан Италијом, Рецијом, Хиспанијом и Африком, а
Констанције Галијом и Британијом.

Законе, који су вриједили за читаво царство, издавала су заједнички сва четири владара. Као цар био је најжешћи прогонитељ хришћана, а прогоне је отпочео око 303. године објављивањем тзв. Четири едикта. Најпознатија жртва његових прогона био је бискуп Дујам (данас познатији као Свети Дује). Владао је апсолутистички и увео је по оријенталном узору строги дворски церемонијал. Своју личност окружио је култом, тако да су Сенат и преостале републиканске институције и традиције изгубиле сваки значај. У складу с тим Диоклецијан се прогласио сином бога Јупитера и захтјевао да сви пред њим морају пасти ничице (проскинеза) и поштовати га као живог бога. Тако је с божанским царем (dominus deus) отпочео доминат, а принципат завршио.

Државу је поделио на 12 дијецеза (101 провинција). Италији је одузео дотадашњи повлашћени положај у погледу плаћања пореза. Уредио је финансије и порески систем те је реформисао новчани систем. Такође је реорганизовао војску и донео закон о максимизирању цена животних намирница и услуга (Диоклецијанов едикт о ценама 301.) Одвојио је и војну управу од цивилне и увео хијерархију дворских и друштвених сталежа.

За вријеме владавине водио је ратове против Германа и Персијанаца. Двије године прије абдицирања (због болести) почео је прогањати хришћане, иако им је прије тога био наклоњен. 1. маја 305. одрекао се царске части (истовремено је то учинио и Максимијан) и повукао се у своју палату у Далмацији коју је дао саградити на подручју данашњег Сплита (данас позната Диоклецијанова палата). Након напуштања царске власти бавио се вртларством (најдраже му је било узгајање—купуса). У приватном животу доживио је тешку трагедију кад му је узрупатор Лициније дао убити жену Приску и кћер Валерију. Отровао се 316. године (у 81. години живота) јер се бојао да ће га његови насљедници убити.