Живана Стокић

Из пројекта Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Жанка Стокић

Живана Стокић (познатија као Жанка Стокић; 24. јануар 1887. Раброво код Зајечара - 20. јул 1947, Београд) је била српска глумица, позната по тумачењу ликова из дела Бранислава Нушића.

[уреди] Биографија

Тегобан живот натерао ју је да се већ у четрнаестој години уда зе једног зајечарског кројача. Ипак, усудила се да остави све за собом и крене у непознато. Побегла је са позоришном трупом Љубомира Рајачића Чупе, у којој је први задатак био прање глумачког веша. Муж је успео први пут да је батинама врати кући, али други пут млађану Жанку је узео у заштиту глумац Аца Гавриловић, који ће јој убрзо постати велика љубав.

Већ премијерним појављивањем у улози Терезе у представи "Брачне ноћи" 1902. године освојила је публику и подигла је на ноге. По распаду трупе с неколицином колега кренула је да обилази војвођанске, славонске и босанске вароши. У Вараждину је 1907. године добила и прву драмску улогу-играла је удовицу у комаду "Нада". У то време, њено место у Гавриловићевом срцу заузеће почетница Мица Хрвојић, а она се 1918. године удала по други пут. Касније је говорила да је то био брак из љубави, али да се веома болно раскинуо и да о томе не жели да прича...

-Ја у љубав не верујем. Не верујем да су ме уопште икада волели. То никад није било искрено. А волела сам лудо.

Жанка је најпре играла у трупама Мике Бакића, Димитрија Нешића и Михаила - Ере Марковића, затим од 1907. у Осјечком казалишту, где ју је запазио и познати хрватски редитељ и театролог Бранко Гавела. Али, сјај њене истинске звезде најбоље се наслутио у августу 1911. године, када је гостовала у Београду. Искусном оку управника Милана Грола није промакао таленат и харизма младе глумице. Само месец дана касније примљена за привременог члана Народног позоришта, а убрзо постаје и њен стални члан. Ту ће се поново срести с Гавелом, после петнаест година. Играће у три његове представе " Фигарова женидба", " Сирано де Бержерак" и "Родољупци", а на сцени Народног позоришта одиграће више од стотину малих и великих улога.

Памте се њена Тоанета у "Уображеном болеснику", Дорина у "Тартифу", Нера у "Подвали", Стан у "Станоју Главашу", а посебно оне у Нушићевим делима - Саркау "Ожалошћеној породици", Јулишка у "Путу око света", госпађа Спасић у "Ујежу", Мица у "Власти" и наравно, Живка у "Госпођи министарки".

Премијера најпознатијег Нушићевиг дела (25. маја 1929. године у режији Витомира Богића) претходио је Жанкин велики јубилеј-четврт века уметничког рада.

Остало је записано да је чувена глумица 7. марта, од десет часова пре подне до два по подне, примала честитке у скадарлијској кафани "Два јелена". Поклони нису били уобичајене природе као што није била и слављеница. Између осталог, добила је обвезнице ратне одштете, џачић са две хиљаде стопараца, кученце у корпи цвећа... Предато јој је и 160.000 динара у готовом новцу, што је са приходом од представе премашило своту од 260.000 динара. Довољно за кућу на Топчидерском брду. Живела је окружена својим псићима Милкицом и Лолицом, канаринцима, а ни болесна није одбила да кумује мечићима у зоо-врту.

Великој Жанки се дешавало да по годину дана не добије нову улогу. Упркос свему, није завиривала у управничку канцеларију и протестовала. Онај ко никада није могао да је заборави био је Бранислав Нушић. Познато је и да је, пишући "Госпођу министарку", мислио баш на своју омиљену глумицу. Била је тада у најбољим глумачком и животно добу(42). и никог није изненадио изузетан успех представе: до 1941. године "Госопођа министарка" је изведена више од две стотина пута, а гостовала је на сценама Беча, Прага, Будимпеште, Софије, Варшаве, Кракова и Вилнуса.

[уреди] Нушићев телеграм

Бранислав Нушић је написао поводом стотог извођења представе "Госпође министарке". "Драга Жанка, Ви и ја данас имам малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се кризе не може дотаћи, Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка".

[уреди] Окупација

Свих тих година, "смех и бол" носила је свуда са собом. Најрадије у скадарлијским кафанама, посебно у "Три шешира", уз Чича Илију Станојевића, Милорада Гавриловића и друге. Ратни вихор окончао је мераклијске ноћи и глумачку боемију. Жанка је уз остале болести, највећу муку мучила са дијабетесом и набавком инсулина. Зато је током рата учествовала у програмима радио-станица које су биле у немачким рукама, у емисији "Шарено поподне", естрадним позориштима "Весељаци" и "Централи за хумор". То јој комунистичка власт није опростила.

[уреди] Суд

Жанка је изведена пред Суд за суђење злочина и преступа против националне части 3. фебруара 1945. године. После дужег већања, осуђена је на осам година губитка националне части. Није имала браниоца, чак ни по службеној дужности. У молби за помиловање, две године касније, навела је да је током рата крила у свом стану Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), породицу Флоре...

Нудила је сведоке, а на крају замолила допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње. Министар правосуђа Србије др Душан Братић предложио је да се казна смањи, износећи, између осталог, и да је "оптужена већ годинама безопасна по друштво".

Болесна, помирена са судбином, написала је тестамент како жели да буде сахрањена.

[уреди] Помиловање

У лето 1947. године посетио је Миливоје Живановић и саопштио да јој је све опроштено. Долази и Бојан Ступица, претходно добивши сагласност Радована Зоговића и Агитропа ЦК да Жанку може да ангажује у новом, Југословенском драмском позоришту.

Дотукла ју је радосна вест. Умрла је од среће, три дана касније. Сахрањена је на Топчидерском гробљу. Ковчег натоварен на воловска кола, био је сав у цвећу. Народ је клечао са стране, на тротоарима. По њеној жељи, на гробу је отпевана песма "Ој Мораво". А споменик јој нису подигли ни држава, ни позориште већ верна служавка(којој је оставила скромно наследство) с натписом: "Својој племенитој газдарици Жанки подижем овај споменик благодарна Магда."

[уреди] Награда

Пола века после Жанкине смрти, у Раброву јој је подигнут споменик (рад вајара Владимира Митровића), а Народно позориште и "Вечерње новости", на иницијативу Мире Ступице, установили су награду с њеним именом. Признање се додељује "Глумачкој личности која је обележила позоришни и филмски живот Србије својим ствараличком зрелошћу и богатством глумачког живота".

Њој у част установљена је глумачка награда "Велика Жанка".