Злочин и казна

Из пројекта Википедија

За остале употребе, погледајте Злочин и казна (вишезначна одредница).

Злочин и казна (рус. Преступление и наказание) је роман руског писаца Фјодора Михајловича Достојевског издан 1866. године у часопису Руски весник. Сматра се једним од највећих дела руске књижевности.

Радња је смештена у Санкт Петербург средином шездесетих година 19. века. Главни лик, Родион Романович Раскољников, амбициозни студент права, потакнут крајном бедом и туробном будућношћу одлучује убити и опљачкати Аљону Ивановну, омражену старицу која лихварењем израбљује људе. Осим шта убојством планира решити властите финанцијске и породичне проблеме, сматра га и етички оправданим јер, по његовом мишљењу, животи обичних људи који му се налазе на путу не вреде ништа спрам племенитих идеала којима тежи; сматра да се он, као изнимам појединац (сличан Наполеону), налази изнад моралних правила која обвезују остале људе. Помно разрађује план, али ипак му се поткраду погрешке и привлачи сумњу полиције; и сам постаје несигуран гледе властитих размишљана о злочину те очајава и чезне за искрупљењем. У психичкој кризи кроз коју пролази помаже му проститутка Соња Мармеладова, напаћена девојка која се понизно и пасивно држи према злу и животним недаћама, а утеху налази у хришћанству.

[уреди] Фабула

[уреди] Први Дио

Месец јул. Родја Романович Раскољников је сиромашни несвршени студент права у С. Петербургу. На почетку романа га сусрећемо како са своје двадесет и дбе године избегава газдарицу јер месецима није платио станарину. Одлази код старе лихварке Аљоне Ивановне заложити џепни сат, а она му даје само рубљу и 15 копејки јер није на време откупио пријашни прстен па је остао дужан. Раскољников љутит одлази. У глави му се ствара разбојнички план.

Казније сазнајемо (из његових медитација и сећања) да је једном у крчми чуо разговор младића који се жалио свом другу на стару лихварку која се богати лукавим откупом вредних предмета од сиромашних људи за мале новце; притом је страшно груба према својој доброћудној полусестри Лизвети која ради за њу. Младић је развио теорију како би бабу ваљало убити јер је као стеница кова пије крв, а страшно је богата. Раскољникову је тај разговор био почетак ковања планова о убојству и крађи.

Након посета лихварки (који је био проба јер је ослушкивао што и како она кључевима отвара) у крчми је упознао пропалог чиновника Мармеладова који му је отворио душу тужном причом о породици коју је упропастио запивши сав свиј новац, а ћерка Соња је постала проститутка да би прехранили остале три девојчице. Раскољников га отпрати кући где није био пет дана, а жена га поче вући за косу и тући. Раскољников извуче и остави 50 копејки и нестане кад је почела викати и на њега.

У прљавој собици слушкиња Настасја му донесе мајчино писмо пуно љубави које га разнежи и растужи. Мати га је известила о тешком животу Дуње, његове сестре која је служила у господској кући а газда се заљубио у њу па ју је хтео искористи. Жена му је то дознала па је испрва окривила Дуњу, пукла је срамота у селу, но ускоро је сазнала истину па је поново рехабилитовала Дуњу. Њих две су тешком муком слале сину новац у град и полагале су велике наде у њега. Мати му је писала и о скорој Дуњиној свадби за дворског саветника Петра Петровича Лужина. "Поуздан и имућан, има додуше 45 година али још се може свидети женама." Раскољников је био изван себе јер су га довеле пред готов чин. Нису га питале за мишљење о човеку који је "чини се добар" и отпрема на пут за С. Петерсбург шкрињу "на свој рачун", а мајка и Дуња путују о свом трошку. Раскољников се чудио Дуњи и био љут на њу. Он стално преиспитује себе, своје поступке, морал људи и времена.

САН - уморан је заспао и сањао мрачан сан о кобили коју су претукли железним шипкама јер није могла трком повући запрегу. У сну је Раскољников дечак и плачући ручицама удара власника кобиле а отац га одвлачи немоћно. Пробудивши се заклиње се како он не може учинити "оно", али затим размишља о догађају који је одредио његову судбину. У пролазу је чуо разговор трговца с Лизветом да ће сутрадан у седам сати навечер доћи трговцу. Схватио је да ће лихварка тада бити сама и да је то прилика за убојство.

У капуту је зашио траку у којој ће висити секира, није могао узети секиру из кухиње јер је у њој била Настасја (непредвиђено) али имао је среће кад је завирио у кућепазитељеву кућицу где није било никога. Позвонио је на врата, но лихварка је нешто сумњала па није одмах отворила. Цело то време је Раскољников размишљао о свом понашању и још увек здравом разуму. Пружио је старици чврсто свезани смотуљак који је требао бити сребрна табакера. Три пута ју је ударио секиром по темену и затим у соби из шкриње натрпао џепове разним златним предметима. Одједном је зачуо кораке у суседној соби, запрепастио се кад је угледао Лизвету и потом ју је убио. "Страх га је хватао све више и више - особито након тог другог, сасвим неочекиваног уморства."

Кад је хтео да побежа, зачуо је кораке и закрачунао врата - двојица су лупала и схватила да се збива нешто необично. Један је кренуо по помоћ, а кад се други накратко изгубио Раскољников се спустио кат ниже и сакрио у стану којег су личили па су врата била отворена. Нису га запазили. "Зној је цурио с њега, шија му је била посве мокра - пролазници су мислили да је пијан. Вратио је секиру на место све у бунилу...Комадићи и одломци некаквих мисли ројиле су му се у глави, али ни једне мисли није могао уловити, ни на једној се није могао задржати, колико се год трсио.."

[уреди] Други дио

Лежао је врло дуго и разне мисли су му се ројиле главом. Сакрио је украдене ствари у рупи у зиду. Настасја му је донела позив од полиције - протрнуо је. Но у станици је сазнао да га је газдарица тражила јер није плаћао станарину. У станици се посвадио с поручником Иљом Петровичем. Одахнуо је, али кад је инспектор Фомић причао о убојству лихварке - срушио се у несвест.

У страху је "благо" скрио у граду испод неког тешког камена. Чудно се понашао (ушао код Размихина и одмах изашао, бунцао је, сањао да је Иља истукао газдарицу), пао је у грозницу, а Размихин га је с пријатељем Зосимовим, доктором пожртвовно неговао. За то време су сви почели коментирати убојство, у први мах су оптужили собосликаре!

Док је био у кревету посетио га је Лужин, а Раскољников је слушајући коментар на писмо његове мајке рекао:"Торњајте се доврага!" Још онако слаб побегао је из собе и лутао градом, ушао у неку крчму и мајчиним новцем наградио неку проститутку из чистог хира. За шанком је дрско изазивао Замјотова причајући му о злочину и изазовно га гледајући у очи. На врх језика му је било да призна. "А што ако сам онда баш ја убио бабу и Лизвету?!" Неки враг му није дао мира и ушао је у кућу и собу где се збило убојство, провоцирао је раднике који су уређивали стан. "Под је опран, хоће ли га офарбати?! Нема крви?!" Отерали су га.

На цести је чуо грају и приближио се - запрега с коњима је прегазила пијаног Мармеладова. Раскољников се заузео за настрадалог и помогао да га однесу у кућу. Жена Катарина Иванова била је изван себе. Поп га је исповедио окрвављеног. Дирљив призор када жена помаже мужу, а поп моли да му опрости. "Ма та је пијаница запила све што је имала... упропастио ми је живот! Хвала Богу што умире. Бит ће мање штете!" Говорећи то, она је давала све од себе да му олакша последње тренутке, да му помогне. На вратима се појавила Соња и Мармеладову су засузиле очи. Раскољников је задивљен Соњином мршавом приликом с предивним плавим очима. Дао је Катарини све рубље што је имао и рекао да он сноси трошкове спровода. Кад је одлазио мала сестрица је дотрчала и рекла да Соња пита за адресу.

Вративши се кући дочекале су га мајка и сестра вриштавши од узбуђења. "Али он стајаше као мртав... није ни руке подигао да их загрли - није могао." Срушио се у несвест. Размихин их је смиривао, уверавао да му није ништа.

[уреди] Трећи дио

Размихин је наговорио Дуњу и мајку да оду кући, да ће се он побринути за Раскољникова. Раскољников је само успио рећи да је Лужин подлац и да се он противи венчању. "Или он или ја!" Размихин их је пратио до стана умирујући их. Био је пијан јер се управо вратио с тервенке, али се на први поглед заљубио у високу, поносну и наочиту Дуњу. Обећао је да ће доћи са Зосимовим и одржао обећање.

Лужин им је послао писмо и договорио састанак с Дуњом и мајком под условом да Раскољников не буде тамо. Дуња и мати су се томе успротивиле. Сутрадан се Раскољников нашао с њима, али је разговор свеједно запињао, мати није могла препознати сина, он се супротстављао сестриној свадби, Дуња је о томе желела одлучити сама.... Тада у собу улети Соња да позове Раскољникова на погреб - сви се збуне, а Раскољников се растрчи око ње упознавши ју са свима, мајци је све то било сумњиво.

Раскољников је Размихину открио да је и он залагао неке предмете код старе лихварке и Размихин га је упутио к пријатељу Порфирију Петровичу, инспектору. Порфириј се показао лукавац и шалама и питањима је провоцирао Раскољникова. Само су још њега и чекали, јер су на замотуљцима код старице нашли написано и његово име, распитивао се и о смрти Мармеладова. Затим се инспектор интересирао о чланку Раскољникова изашлом у "Периодичној речи" у којем је Раскољников изложио мисао о обичним и необичним људима који вуку свијет па им се може опростити чак и злочин ако то значи напредак човечанства. Порфириј је то повезао с психичким стањем злочинца у тренутку злочина (Раскољникову се чинило да му је Порфириј намигнуо). На крају га је чак питао је ли видио собосликаре оне ноћи - Раскољников се није дао преварити, а Размихин се разбеснио на Порфирија.

Раскољников стално размишља и преиспитује свој чин. "Врло важно за бабускару!"- мислио је узрујано и палховито. Можда сам ту и погрешио, али није сад то важно. То је била тек болест... хтео сам што пре прескочити границу...нисам убио човека него начело! Начело сам заиста убио, али нисам прекорачио границу, нисам, остао сам на овој страни..Мајка, сестра, колико сам их волио! Зашто их сада мрзим, не трпим их у својој близини.... Грлити је и мислити: кад би она знала... па да јој кажем?! О како сад мрзим ту бабускару! Мислим да бих је и по други пут убио кад би оживела! Сирота Лизавета! Зашто се она морала да тамо затече? Чудно је ипак зашто на њу и не мислим, баш као да је нисам ни убио! Лисавета! Соња! Сиротице моје кротких очију....Миле моје!"

- овај је коментар најбитнија одредница романа, образложење његова поступка и појава унутрашњег монолога иначе категорије модерног романа.

Заспао је у бунилу, сањао да удара бабу секиром, а цело је предсобље пуно људи. Кад се пробудио крај кревета је седио Свидригајлов.

[уреди] Четврти дио

Свидригајлов је муж покојне Марфе Петровне који је покушао напаствовати Дуњу кад је радила за њега. Раскољников га је хтео отерати, али му је овај понудио 10000 рубаља за Дуњечку без икаквих протууслуга. Раскољников је био изван себе, а Свидригајлов необично хладан и миран. Открио је да је Марфа опоручно оставила Дуњи 3000 рубаља и нек се не удаје за Лужина јер је ников! На излазу га је видио Размихин.

У свратишту мајке и Дуње састају се Лужин, Размихин и Раскољников. Лужин је у жучној расправи напао Раскољникова и позвао се на своју великодушност према "озлоглашеној" девојци и сиромашној мајци које је хтео спасити од неимаштине. Дуња је побеснила и заједно с братом отерала изненађеног Лужина. Лужин је чак затражио да му врате трошкове пута.

Раскољников се одмах затим опрашта од мајке и сестре и тај опроштај изгледа коначан. Размихин га је покушао да зауставља, али Раскољников га је немо гледао, поглед му је продирао у душу. Одједном се Размихин лецне.. Нешто чудновато као да је прострујало између њих.... Некаква мисао пролети као какав наговештај, нешто ужасно ружно, што су обојица схватила. Размихин пробледи као крпа. "Разумеш ли сад? - упита Раскољников а лице му се искриви од бола. Врати се к њима и чувај их увек!" Изненада се окрене и оде.

Од те вечери Размихин им је постао син и брат.

Раскољников је пошао Соњи која се одушевила кад га је видела. Он ју је испитивао о њезину животу, био је ганут њеним изгледом, судбином и жртвовањем за добробит своје породице, питао ју је верује ли у Бога и како он може допустити такву беду, натерао ју је да му чита Библију - ускрснуће Лазарово, читаво време осећајући како му се враћа жеља за животом, смисао како се нешто буди у њему. Рекао јој је да је данас прекидао са сестром и мајком. "Сад имам само тебе. Хајдемо заједно... Обоје смо проклети, па ћемо даље заједно!" Ако сутра опет дође рећи ће јој ко је убио Лизавету - била је запрепаштена.

Раскољников је пошао Порфирију који му је натукнуо да га жели испитати. Порфириј га је у шаљивом тону довео до лудила и Раскољников је завикао да то не допушта. "Ухапсите ме ако желите, али немојте се поигравати са мном. Порфириј је знао да је Раскољников одлазио баби, да је питао за крв. Порфириј му је обечао изненађење, али у једном тренутку уђе Николај, собосликар с признањем да је он убојица, а Порфириј се збунио. Раскољников је дошао себи и узвратио му:"Нећете ми показати оно наше мало изненађење?!"

У стану, у тренутку кад је хтео изићи отворила су се врата и појавио се човек који му је на улици шапнуо да је убојица. "као да је изникао из земље" Раскољников се следио. Но овај му се стане извињавати што га је криво оптужио и проказао Профирију јер је видио Раскољникова ону вечер кад је завитлавао станаре и пазикућу, а он је обртник - крзнар, из исте веже и није хтео да Раскољников прође некажњено. (Он је био то изненађење о којем је Порфириј причао, стајао је иза врата и чуо разговор, но кад се Николај појавио, покајао се и дошао у стан испричати се.) "Опростите ми због клевете и злоће." Раскољников је изашао из собе бодрији него икад. "Сад ћемо се још огледати." рече смешећи се пакосно.

[уреди] Пети дио

Лужин се није предао и у глави је смишљао освету. Живео је у соби са студентом Лебезјатниковом (који је имао модерна начела - живот у комуни, жена може варати мушкарца јер му није роб....) и послао га по Соњу којој је великодушно дао 10 рубаља правећи се душебрижник, али јој је скривечки гурнуо у џеп пресавених 100 рубљи канећи је оптужити пред свима да му је Соња украла новац да би окаљао њу и Раскољникова пред Дуњиним и мајчиним очима и вратио изгубљено поверење. Срећом је на даћи (обреду у част покојника) пред раскалашеном гомилом која уопће није дошла да оплака Мармеладова него најести се, Лебезјатников осупнут Лужиновим поступком изрекао праву истину, не знајући ни сам Лужинове пориве. Све то није спречило Соњину маћеху Катарину Иванову да се почупа с газдарицом Немицом која се правила дама и смешно говорила руски. Раскољников је одлучио Соњи признати злочин. Док јој је с муком говорио, онако немоћна подсетила га је на Лисавету. Ужаснуто је уздахнула:"Боже!" Одмах га је потом ухватила за руке, обесила му се око врата. "Онда нећеш ме оставити Соња? - рече он гледајући је готово у некој нади. -Нећу, нећу, никад и нигде!, узвикну Соња. -Свуда ћу за тобом, куд ти туд и ја! О Боже! О јадне ли мене! И зашто, зашто те пре нисам упознала!"

Раскољников се ломио у себи зашто јој је рекао јер она није могла схватити мотив злочина, а он се није кајао - то није могла разумијети. "Нисам убио због тога да помогнем мајци - којешта! Нисам убио ни због тога да се домогнем средстава и власти па да постанем добротвор човечанства. Једноставно сам убио, због себе сам убио, само због себе! Нешто сам друго морао схватити, морао сам дознати јесам ли гњида као сви или сам човјек? Хоћу да ли могу прескочити запреку или нећу. Јесам ли пузав створ или имам ПРАВО." Соња му није повлађивала и упитао ју је што да ради. Севнула је очима и одговорила нека пође до раскрижја. "Стани и поклони се, пољуби земљу коју си оскрвнио, а онда се поклони целом свету, на све четири стране, и реци свима, на сав глас:"Убио сам!" Па ће ти Бог опет вратити живот. Хоћеш ли?"

Знао је да она мисли на робилу, да прихвати казну. Дала му је дрвени крижић да га обеси око врата. Раскољников је у себи одлучио.

Катарина Иванова је имала хистеричан нападај, одвукла је дечицу на цесту, јер ју је газдарица истерала из стана, и певала, терала их да плешу и просила новац, отишла је чак до неког генерала. Умрла је у хропцу на цести окружена знатижељном гомилом. Раскољникову је пришао Свидригајлов обавестивши га да је преузео бригу о малишанима и Соњи и да ће тако утрошити оних 10000 рубаља намењених Дуњи. На Раскољниково запрепаштење изрекао му је исте речи које је Раскољников изрекао Соњи. И Свидригајлов му је признао да станује стан до Соње и да је прислушкивао њихов разговор. "Па рекао сам вам да ћемо се нас двојица још зближити!" Сад га је имао у шаци.

[уреди] Шести дио

"За Раскољникова су почели чудни дани: као да га је одједном обавила магла и заточила у безизлазну, мучну осамљеност. Кад се после, већ много касније присећао тих дана, поимао је да му се свест гдекад мутила и да је тако било, уз становите прекиде, све до коначне катастрофе. На махове га обузимао болестан и мучан немир што је прелазио чак у паничан страх." Највише га је мучио Свидригајлов.

С Размихином се опростио и поновио му да га Дуња воли и нека му чува мајку и сестру, а Размихин му је узвратио да му је сада све јасно, да зна да је Раскољников невин јер му је Порфирије све разјаснио. Раскољников је у недоумици - што Порфириј спрема? И заиста, инспектор му је сам дошао на врата. Испочетка је хинио да му се дошао испричати због неугодности што му је задао, али је онда на свој стари лукави начин почео реконструирати злочин и психолошки портрет починиоца. Николај припада руској секти РАСКОЛНИКА који су радо прихваћали на себе патњу. "Не, драги мој Родионе Романовичу није Николај ништа крив! Посреди је фантастично, мрачно недело, сувремено, случај нашег доба кад се смутило људско срце ... убио је, а сам себе сматра за поштена човека, људе презире, понаша се као какав анђео, не драговићу мој, није Николај ништа крив!" Раскољников је само задрхтао као да га је нешто пресекло. "Па ко је онда убио?" не одоли да не упита једва дишући. "Како ко је убио? - понови баш као да не верује својим ушима - Па ви сте их убили Родионе Романовичу! Ви сте их убили... дода готово шаптом, дубоко увереним гласом."

Раскољникову су се одузеле ноге. Покушао се побунити али га је овај прочитао. Предложио му је да се сам пријави па ће му смањити казну и живот је пред њим. "Смањит ће ми казну... насмијао се." Порфириј му је дао рок од пар дана и обећао да га до тада неће пријавити.

Раскољников је похитао до Свидригајлова. Нашао га је у неком бедном свратишту, а овај је пак био расположен и причао му о догодовштинама из живота (завођење сиромашних малолетних девојака, о својој мани - неутаживој глади за женама), показао се у свијетлу разузданог и перверзног човека. Раскољников му је запретио да ће буде ли дирао Дуњу, га убити. Свидригајлов га се једва отарасио и пошао на уговорени састанак с Дуњом. Претходно јој је написао писмо у којем јој је натукнуо о братовом злочину. Она је усплахирено дошла на место састанка, а он ју је, кујући у глави план, намамио у добро изолирани стан закључавши за њом врата. Знао је да је судбина њене породице у његовим рукама - понудио јој је да ће чувати тајну, а за узврат ће јој бити "роб" до краја живота. Дуња је истргла и извадила пиштољ, пуцала је само једном, али га је само окрзнула. Он јој се полако приближио и рекао нека покуша још једном, но она је бацила оружје, а он ју је загрлио. Дуња га је замолила да ју пусти.

"Не волиш ме дакле? - тихо приупита.

Не.

И не би могла? Никад?

Никад. - шапне Дуња. Свидригајлов сломљено спусти руке, пустивши ју да изађе."

Свидригајлов се опростио од Соње, оставивши њој и Дуњи пуно новаца. Ушао је у неко свратиште и покушао заспати. али сан му није долазио. Напослетку је изашао и спустио се до Мале Неве близу ватрогасног торња. Стражар га је муцајући хтео потерати, али Свидригајлов узме пиштољ и напне га. "Овде вам нема места.

Е, па брате мој, свеједно. Место је добро и ако те буду што питали, реци им да сам отпутовао у Америку." И убије се.

Раскољников се опростио од мајке, не рекавши јој ништа, затим од сестре којој је било тешко, али опростила му је у својој љубави и загрлила га. Побегао је од Дуње и учинио на улици како му је Соња рекла: клекнуо је насред трга, поклонио се и пољубио прљаву земљу, сав прожет насладом и срећом. Људи су се смијали мислећи да је пијан. Мало даље од њега стајала је Соња, и тада је схватио да ће остати с њим до краја.

Ушао је у полицијску станицу и налетио на Иљу Петровича, који га је угодно примио, није могао признати злочин и изашао је ван. Но, тада је угледао Соњу на чијем лицу је угледао слабашан смешак. Вратио се и рекао: "Ја сам онда убио секиром ону стару чиновничку удовицу и њезину сестру Лизавету." И Петрович зине. Сјатише се људи са свих страна.

[уреди] Епилог

Због олакотних околности (сам је признао злочин за који је други већ окривљен, није кажњаван, потпомагао је студента болесног од туберкулозе, покопао сиромашног Мармеладова) добио је само осам година Сибира. Порфириј је одржао обећање. Мајка му је обољела и умрла вероватно знајући за страшну истину, Дуња се удала за Размихина, а Соња је пошла у Сибир с њим. Раскољников је шутке радио и сви су га кажњеници мрзили. Тешко се разболио и Соња је писмом јавила Дуњи да лежи у затворској болници. Но није се разболио од тешког рада и посне хране - разболио се од повређеног поноса. Стидио се што је он, Раскољников, пропао тако глупо и слепо, што се мора понизити и покорити пред бесмислом. "Кад би му бар судбина послала кајање... Али, није се кајао због свог злочина.... Ето што је једино он држао за свој злочин: само то што није успио и што је сам признао своју кривњу."

Није схваћао како су сви кажњеници заволели Соњу (посредовала је у слању писама и посетама кажњеника), свима се осмехивала. За болести је опет у бунилу сањао о пропасти света и неколицини одабраних који су преживели. Болно се присећао тог сна. Једном је угледао Соњу код болничког улаза "као да га је нешто ујело за срце", брзо се одмакао од прозора. Соња се разболела и неко време није долазила. Раскољников се узнемирио и стално распитивао за њу. Послала му је писмо писано оловком - срце му је тако снажно тукло док је читао, нешто се у њему преломило.

Седио је покрај реке, она је села до њега, стражар их није гледао. "Није ни сам знао како се то догодило, али наједном као да га је нешто зграбило и бацило до њених ногу. Плакао је и грлио јој кољена. Она се у први мах страшно препала и пробледила као крпа. Скочила је с места и загледала се у њу дршчући. Али, зачас у исти трен, све појми. У очима јој засја бескрајна срећа. Појмила је и више није сумњала да ју он воли, да је напокон дошао тај час... Ускрисила их је љубав, срце једног мрсило је у себи неисцрпне изворе живота за срце другог."

Никад до тада није у руке узео еванђеље што му је Соња дала (никад га није давила вером), али га је сад отворио. Седам година им се чинило као седам дана. Били су сретни.

"Раскољников није знао да није добио живот на дар, него да ће га још и те како скупо стајати, да ће платити за његовим великим потхватом у будућности...

- али то је већ нова приповест."

Овај незавршени чланак Злочин и казна, везан је за књижевност. Користећи правила Википедије, допринесите допунивши га.