Импресионизам

Из пројекта Википедија

Манеове слике

Импресионизам је уметнички правац који је настао у француском сликарству између 1860. и 1870. године као реакција на реализам, а његову појаву најављују Енглези Џон Констебл и Џ. М. В. Тарнер уједно са француским сликаром Гистав Курбеом. Најзначајнији представници а уједно и оснивачи импресионизма су француски сликари, Клод Моне, Едуар Мане, Камиј Писаро, Алфред Сисле, Едгар Дега и Огист Реноар. Немачки импресионизам представљају Трибнер, Либерман, Коринт i Злевогт

[уреди] Историја импресионизма

Покрет настаје шездесетих година XIX века, када је Едуард Мане изложио два ремек-дела: „Доручак на трави“ (1863.) у Салону одбијених и „Олимпију“ (1865.) у званичном Салону. Обе слике су изазвале оштру реакцију грађанског укуса који се темељио на делима великих академичара какви су били Кабанел и Деларош. Међутим, поред револтираног грађанства, око Манеа се окупила група младих сликара, која је у то време учила на Академији Суис и Атељеу Глер.У том кругу, који се од 1866. окупљао у кафани Гербуа, налазили су се готово сви будући импресионисти: К.Моне, К.Писаро, Ф.Базил, О.Реноар, Е.Дега, П.Сезан. Поред њих, и књижевници Зола и Астрик, као и критичари Дуранти и Дире. Почела је да се обликује идеја о новом правцу. Група је себе назвала „Анонимно удружење сликара, вајара и гравера“. После француско-пруског рата млади су се одвојили од Манеа, и први пут као група изложили 1874. у атељеу фотографа Надара, на Капуцинском булевару. Тада је Моне приказао своју слику „Импресија, рађање сунца“. Критика је и овај пут била оштра. Назив „импресионизам“ употребио је Луис Лерој, када је за лист „Шаривари“ написао чланак о изложби. Овај израз је употребио у подругљивом смислу, али се касније одомаћио и код самих сликара. 1877. удружење излаже под новим именом.

Импресионисти напуштају атеље да би сликали "под ведрим небом". Обала реке Сене и Канала заједно са шумом Фонтенебло (Барбизон), били су главни мотиви тог новог сликарства које је представљало природу преко субјективне импресије. 1839. Ежен Шеврел је написао књигу „О закону симултаног контраста боје“, коју су импресионисти са одушевљењем читали. Његова истраживања су показала да се светлост састоји од основних боја-црвене, жуте и плаве, и од њихових комплементара: наранџасте, љубичасте и зелене. Због тога су сенке сликане хладним, а осветљене површине топлим бојама, чиме је створен радикални прекид са класичним сликарством. Импресионисти ослобађају материју тежине и чврстине, и трансформишу енергију чисте светлости у разигране веселе и сензуалне покрете боја. Есенцијални критеријум овог уметничког правца се састоји у приказивању предмета и природе преко колористичке анализе светлости. Форма се мења под утицајем светлости, растапа, тако да је слика код Монеа дошла до границе апстракције. Тако имамо читаве циклусе слика са истим мотивом сликаних у различитим фазама дана: „Руанска катедрала“, „Локвањи“, „Пластови“, „Станица Сен Лазар“.

Технику импресиониста наговестио је још Шарден у XVIII веку, стављајући потезе различитих тонова исте боје, или комплементарних, једне крај других, тако да се тон „меша“ у самом оку посматрача. Тим дивизионистичким третманом добијали су илузију треперања светлости, светлуцања воде, одсјај. Како би фиксирали краткотрајне призоре у природи била им је потребна брза техника, слична скицирању. Потез постаје кратак, запетаст, брз, сличан елаборацији код Веласкеза, Ел Грека, Халса, Гоје, Фрагонара. Прилив „шиноазерија“, пре свега јапанских естампи на свили и хартији, променио је однос према композицији која постаје неусиљена, попут исечка из живота.

Поред светлости, импресионисти су истраживали и покрет, посебно Реноар и Дега. Дијапазон мотива се проширује са пејзажа на фигуре, градски живот, игранке, коњске трке, сцене из кафеа, позоришта. Дега се од осталих импресиониста разликовао по теми, форми која остаје чврста, при чему није занемарио анализу светлости.

Полазећи од таквог третмана боје, који се из почетка није догматски примењивао, неоимпресионисти, чији су главни представници Жорж Сера и Пол Сињак, кренули су путем научне анализе боје да би дошли до технике поентилизма (или дивизионизма). Као реакција на импресионизам (који је дошао до фазе када је почео да растапа унутрашњу структуру слике), јављају се промене у делима Пола Сезана, Винсента Ван Гога и Пола Гогена, будућих постимпресиониста и претеча модерне.

Циљ импресионизма је стварање перфекционисане илузије изгледа природе, где све, па чак и пролазни ефекат светлости може бити представљен. Приказивање атмосфере и представљање субјективне импресије преко духовног подстицаја, одређују стилистички карактер овог правца.

[уреди] Најпознатији сликари импресионисти

Луси Бејкон
Фредерик Базил
Жан Беро
Мери Касат
Гистав Кајебо
Пол Сезан
Ловис Коринт
Едгар Дега
Пол-Анри Диберже
Џорџ Вартон Едвардс
Фредерик Карл Фрајсек
Ева Гонзалес
Арман Гијомен
Назми Зија Гуран
Чајлд Хасем
Јохан Јонгкинд
Лора Манц Лајел
Макс Либерман
Едуар Мане (иако он себе није сматрао импресионистом, сматра се за импресионисту)
Вилард Меткаф
Клод Моне
Берт Морисо
Вилијам Мекгрегор Пакстон
Лила Кабот Пери
Камиј Писаро
Огист Реноар
Теодор Робинсон
Зинаида Серебријакова
Алфред Сисле
Џон Хенри Твочмен
J. Alden Weir
Константин Јуон

[уреди] Импресионистичка техника

Импресионисти су се интересовали за светло, и његове промене које изазива у току дана односно године. У својим техникама су сломили све оно што је до тада било предавано на академијама и овај правац предтавља почетак савременог сликарства, а техника се састојала од;

они су сликали кратким потезима киста, чији су трагови били видљиви у слици и нису се оптерећивали појединостима односно детаљима главно инпресионистичко средство постаје инпресионистичка овако створена флека која захвата све промене и хватање тренутка,
нису мешали боје на палети већ директно на платнима,
нису употребљавали црну небоју, већ су нијансе добијали мешaњем комплементарних боја,
открили су игре светла и сенке и промене боје које се догађају на две упоредо стојеће површине које су различито обојене и проучавали ове ефекте,
за слике сенки у природи су употребљавали плаву боју што је доприносило отворености слике,
нове слојеве боје су додавали пре него што су се стари слојеви осушили и тако добијали мекше контуре и боље мешање боје,
нису се заносили сликањем лазурним бојама већ су боје наносили у слојевима,
сликали су у пленеру и нису се обазирали на традицију већ су сликали онако како су хтели.

Инпресионисти су лакше радили са бојама које су сада биле у тубама (од 1870. године су се појавиле готове справљене боје), до тада су сликари морали сами да справљају боје од боје у праху које су морали мешати са уљем као везивом за боје.

[уреди] Импресионизам у скулптури

У времену импресионизма се појављују скулптуре које се карактеришу меким модулацијама и као и у сликарству живом играм светлости и сенке. Значајни су представници Аугуст Роден и Бурдел Антоан.

РОДЕН, АУГУСТ (1840. - 1917.) један од највећих скулптора 19.-тог века, који излази из студија антике, готике, ренесансе и оријенталне уметности. За основ своје уметности је сматрао природу којој остаје веран до смрти. Људско тело је било за њега најбоље средство којим се могло изразити свако душевно стање.

БУРДЕЛ, АНТОАН (1861. - 1929. ) био је један од најталентованијих Роденових ученика али за разлику од свога учитеља обраћао је пажњу на дела која су архаичнија од Фидијиних и Микеланђелових које је проучавао његов учитељ и створио је властити стил. Створио је неколико монументалних споменика и аелики број пластика.

[уреди] Литература

Литерарни импресионизам се пројављује пре свега у оснажењу лиричности и музичког стиха и тематски се оријентисао на интимну и природну поезију. Даље је дошло до изражавања наговештавањем описа емоција и расположења што је водило до неког зближавања са симболизмом.

Из тога логично произилази да се импресионизам појављује у песмама где је добро изражавати осећења и расположања а ако се показао у прози или драми било је код ликова описа осећења и расположења што је водило у отрошљавање радње и због тога та дела нису имала успеха.

[уреди] Музика

Импресионизам је у музику, у којој је такође оставио своје трагове, унео нова средства. За творца музичког импресионизма се сматра Клод Дебиси који је надовезао на многе музичке узоре и снажно утицао на музику 20.-тог века.

ДЕБИСИ КЛОД ( 1862. - 1918.) је француски композитор који се сматра за оснивача музичког импресионизма, његово стваралаштво је превазичло границе импресионизма, писао је опере, балете, дела за виолончело и клавир, прелудије као и зборове и песме.