Кнежевина Србија
Из пројекта Википедија
|
|||||
 |
|||||
| Химна | Боже правде | ||||
| Постојала у периоду: | 1815. - 1882. | ||||
| Званични језик: | Српски језик | ||||
| Главни град: | Београд |
||||
| Кнезови: | Милош Обреновић I (1815-1839), Милан Обреновић II (1839), Михаило Обреновић III (1839-1842), Александар Карађорђевић (1842-1858), Милош Обреновић I (1858-1860), Михаило Обреновић III (1860-1868) и Милан Обреновић IV (1872-1882). |
||||
| Валута: | Динар (100 пара) | ||||
| Временска зона: | UTC +1 | ||||
Кнежевина Србија постојала је у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.
Садржај |
[уреди] Српска револуција
 |
За више информација погледајте Српска револуција. |
Српски отпор Отоманској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Турска се у то време већ налазила у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њој живели.
Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Отоманске империје, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године.
[уреди] Аутономија кнеза Милоша
По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности кроз дипломатске методе и постепено освајање државних овлашћења од Турске. Период од 1815-1830. године обележен је стварањем аутономних српских органа по селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла. Но, карактеристичан је и апсолутизам кнеза Милоша, који је практично преузео турске методе власти, успоставио сопствени феудални систем и успоставио монополе на трговину од којих се обогатио. Практично, живот просечног становника није се битније побољшао од турског времена. За будућност Србије од значаја је Хатишериф 1830. године, којим је Србија прешла од провинцијског у статус вазалне кнежевине, уз друге значајне одредбе. Србија је хатишерифом добила слободу вероисповести и да у Београду за митрополита може бити биран Србин уместо дотадашњих Грка, тако је 1831. изабран митрополит Мелентије Павловић.
У народним масама јачао је отпор према Милошевом апсолутизму, који ће довести до неколико већих буна, а после Милетине буне и до доношења кратковеког Сретењског устава. Коначно ограничавање Милошеве власти уследиће Турским уставом 1838. године, после чега ће кнез Милош абдицирати. У овом периоду основан је Лицеј, претеча Универзитета у Београду. Престоница кнежевине Србије је у том периоду више година била у Крагујевцу.
После кнеза Милоша формално је власт преузео његов старији син Милан који је био слабог здравља и убрзо умро непотписавши ниједан документ као кнез Србије. После њега на власт је дошао Милошев млађи син Михаило. После трогодишње прве владавине кнеза Михаила, уследила је смена династија и на престо је 1842. дошао Карађорђев син кнез Александар Карађорђевић. Тада је и престоница пренета у Београд.
 Овај чланак је део серије о |
| Главни чланци |
| Категорија: Историја Србије |
[уреди] Уставобранитељи
Период владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842-1858) познат је као период владе уставобранитеља, јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно олигархијско тело. Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Турског устава. Овај период представљао је период развоја Србије, јер су уставобранитељи своја широка овлашћења користили за доношење бројних закона, изградњу првих индустријских постројења и установљавање институција од значаја за младу државу. Србија добија бирократски апарат, а започиње се и политика слања младих и перспективних студената на чувене иностране универзитете. Период уставобранитеља окончан је сукобом између кнеза и Савета, што је неочекивано резултовало враћањем на престо кнеза Милоша и његовом краткотрајном другом владавином. После његове смрти, 1860. године на престо по други пут долази кнез Михаило.
[уреди] Влада кнеза Михаила
Период владавине кнеза Михаила обележен је на спољашњем плану великим напретком у погледу самосталности Србије. Кнез Михаило је упорном политиком успео да издејствује повлачење турских посада из српских градова 1867. године, последњи утврђени градови били су: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко. Овом догађају предаје градова претходио је сукоб са Турцима 1862. и бомбардовање београдске вароши од стране Турака из калемегданске тврђаве.
Кнез Михаило је поставио и темеље будућој српској војсци. Постојали су и планови о формирању веће антитурске коалиције (са Бугарском, Грчком, Црном Гором) и коначном протеривању Турске са Балкана.
На унутрашњем плану кнез Михаило владао је апсолутистички, а важећи Турски устав је променио низом органских закона без сагласности Порте, што је требало да покаже самосталност Србије и на унутрашњем плану. Период друге владавине кнеза Михаила карактерише прерастање Лицеја у Велику школу 1863. године што представља помак у високом школству Србије. Велика школа била је смештена у Капетан-Мишино здање које је поклонио Миша Анастасијевић „своме отечеству“ и 1905. је трансформисана у универзитет. Кнез је 1864. распустио Друштво српске словесности и уместо њега основао Српско учено друштво, ово су били претходници данашње Српске академије наука и уметности. Тих година је почела изградња и Народног позоришта које је почело са радом 1869.
Лични режим кнеза, који би се могао назвати и просвећеним апсолутизмом (јер је кнез улагао напоре у модернизацију и реформе у Србији) створио је отпор код одређених либералних кругова у Србији, који ће преузети екстремне кораке у уклањању кнеза са власти. Под околностима које до данас нису разјашњене, кнез Михаило убијен је 29. маја, 1868. године у Кошутњаку. Будући да кнез Михаило није оставио законитих потомака за наследника је изабран унук Милошевог брата Јеврема, Милан Обреновић. Власт је у име малолетног кнеза Милана преузело Намесништво. Намесништво је било трочлано и чинили су га: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.
[уреди] Независност Србије и стварање краљевине
Намесништво ће владати до 1872. године, а 1869. године биће донет Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију. Кнез Милан преузеће престо 1872. године. Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Турске (Српско-турски ратови 1876-78) и добијањем независности Србије 1878. године после Берлинског конгреса. После српско-турских ратова и Берлинског конгреса дотадашња Србија проширена је за четири округа. 1876. у Србији је основан Црвени крст.
У Србији се уводе политичке странке 1881. године, од којих ће најзначајнију улогу имати Радикална странка.
Кнежевина Србија је 1882. године уздигнута на ранг краљевине и постаје Краљевина Србија, а Милан Обреновић постаје њен први нововековни краљ.
