Колубарска битка
Из пројекта Википедија
| Колубарска битка | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Првог светског рата | |||||||||||||
 Српски војници прелазе Колубару преко импровизованог моста |
|||||||||||||
|
|||||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||||
 |
 |
||||||||||||
| Заповедници | |||||||||||||
|
|
Радомир Путник |
||||||||||||
| Јачина | |||||||||||||
|
|
|
||||||||||||
| Губици | |||||||||||||
|
|
|
||||||||||||
| {{{подаци}}} | |||||||||||||
Колубарска битка или Сувоборска битка једна је од највећих и најзначајнијих битака између српске и аустроугарске војске у Првом светском рату. Вођена је 30 дана на фронту од 200km километара. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге под вођством генерала Живојина Мишића, против бројније и немерљиво боље опремљене аустроугарске војске у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији краљевине Србије.
Садржај |
[уреди] Увод
Поразом у операцијама око Дрине (Битка на Мачковом Камену), српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са велики падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би сместили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да је српска војска и сама краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је додатно онеспособило кретање по блатњавим путевима западне Србије и које ће се показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи део српске војске био мокар до голе коже због мањка шаторског платна.
У ноћи 14.11. командант I армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово место бива постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, иначе човек рођен на Сувобору.
[уреди] Прва фаза битке - Дефанзива (16.11. - 30.11.)
Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига према наредби врховне команде у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Српска врховна команда се надала да ће јој набујеле реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад.Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус VI армије:
- 15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо
- 16. корпус:
- једна дивизија према Маљену
- једна дивизија према Буковској планини
Увођење нових снага приморало је I армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процена јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево крило I армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија I позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила III армије.
Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се I армија налази као јако лошу и стога се одлучује да:
- остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу.
- на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине.
- повлачење обезбеди заштитницама.
Сходно развоју ситуације односно услед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење нове положаја, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као последњи покушај да се непријатељско надирање заустави издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а II армији да помогне овај напад.
[уреди] Извод из наредбе СВК од 26.11. намењен I армији
„У случају да будемо принуђени на повлачење поступити овако:“
- „5.-I армија повлачи се на линију Голубовац(496)-Проструга-Рајац-Сувобор-Бабина Глава“
Напад Обреновачког одреда, потпомогнут II армијом није успео и 28. новембра отпочиње повлачење према плану српске врховне команде од 26. новембра. Истог дана централни део фронта I армије бива пробијен и аустроугарске трупе избијају на Сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха I армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.
Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак,положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као престоница, бити практично предат без борбе. На крају српска врховна команда усваја његов предлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра.
Српска војска без проблема, током 29. и 30. новембра заузима нове положаје и почиње да их утврђује за шта су велику заслугу имале српске заштитнице које су пружиле јак отпор Аустроугарима, због чега је VI армији издата наредба да наступа са крајњим опрезом.
[уреди] Закључци и наредбе команде Балканске војске 30.11.
„Команда Балканске војске цени ситуацију:“
- „српска војска се повлачи на нове положаје у циљу заштите реона Аранђеловац-Горњи Милановац.“
- „снабдевање слабо (муниција, одећа, обућа, храна), због слабих путева.“
- „пут Лозница-Ваљево употребљив је само за лака возила.“
- „много болесника, 5 000, већином промрзлих“
Због свега тога команда Балканске војске наређује прекид офанзивних операција, с` тим што ће се извршити утврда положаја у циљу заштите пруге Обреновац-Ваљево. У склопу ових наредби од:
- V армије се очекује да се помери ка североистоку, уђе у Београд и потом изврши удар и пробој на северни део српског фронта (линија Варовница-Космај)
- VI армије се очекује да се помери ка североистоку са циљем попуне фронта који остаје за V армијом
Рок извршења 02.12.1914.
[уреди] Проблем артиљеријске муниције
Српска војска се у октобру 1914. године суочила са недостатком артиљеријске муниције,након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха,а од савезника је под хитно затражена испорука муниције.Артиљеријска муниција из Француске коначно у другој половини новембра пристиже у Солунску луку,али ту са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима.Иако је била намењена 75mm топовима које је имала српска војска,чауре су биле дуже за 2.5mm због чега су за српске трупе биле неупотребљиве.Без обзира на практично безизлазну ситуацију муниција бива железницом транспортована до Ниша у ком је извршавано демонтирање.Након демонтирања муниција је одмах железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу(будућу Заставу односно Црвену Заставу) у којој је извршавано скраћивање чауре и оспособљавање муниције,које је одмах пругом упућивана на ратиште.Брзина,која је била пресудна у овој операцији,не би могла бити постигнута по тада расквашеним,практично непроходним,друмовима у краљевини Србији,због чега је начелник штаба врховне команде војвода Радомир Путник железницу назвао:„V српском армијом.“
[уреди] Прелазна фаза - одмор и прегруписавање (01.12. - 02.12.)
[уреди] Закључци СВК од 01.12.
СВК на основу информација са ратишта, шаље командама армија следећи извештај о непријатељу:
- Стање код аустроугарских трупа је очајно (4 000 заробљених, читаво митраљеско одељење се предало)
- Вршили су попуну људством и материјалом већ пет пута
- Мали број активних официра
- Хране се пљачком
и процењује стање у српској војсци:
- Војници су се одморили, јер три дана није било борбе
- Артиљеријска муниција је стигла на фронт
- Морално стање се поправило
На основу стања у I армији и извештаја о противнику, њен командант, генерал Живојин Мишић издаје наредбу да се током 02. децембра изврши груписање трупа на десном боку и да се отпочне са припремама за противнапад који би отпочео 03. децембра. Аустроугарска војска изводи прегруписавање према плану од 30. новембра и у реону Лиспена и Голупца(483) долази у сукоб са српским предстражама.
Током 02. децембра окончана је попуна српске војске људством, регрутима, обвезницима и као последњи атом снаге на ратиште су упућени ђаци подофицири из војне школе у Скопљу тзв. 1300 каплара. Они су пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а сачињавали су их младићи који су студирали како у Београду, тако и широм Европе који су се ставили на располагање СВК. Попуна људства обућом и одећом је извршена сходно могућностима, али је она била недовољна. Истог дана Мишић сачињава план противнапада и излаже га СВК. После дужег разматрања његов план је прихваћен и издаје се наредба свим трима армијама и Ужичкој војсци да 03. децембра крену у општи противнапад, док трупе Одбране Београда остају на својим положајима да би заштитиле бок и позадину II армије.
План генерала Мишића предвиђао је:
- Главни удар са три дивизије на правац Ручић - Проструга у циљу пробијања фронта 16. корпуса
- Помоћни удар једном дивизијом у правцу Теочин - Сувобор
Основна замисао била је да се брзо заузме гребен Сувобора и да се одатле изврши удар у долину Колубаре ка Ваљеву са јасним циљем пресецања аустроугарских трупа на два дела. Стога је Мишић наредио:
- Дринској дивизији I позива да продре на фронту Ручић - Крива Река
- Рељинском одреду и батаљону на Голубцу(483) чувају десни бок дивизије и изврше напад на линији Угриновци - Голубац(483)
- Моравској дивизији I позива да продире на фронту Ручић - Озрен
- Дунавској дивизији I позива да продире на фронту Озрен - Лозањ
- Дунавској дивизија II позива да продире на фронту Лозањ - Брезна ка Бањанима и Теочину
поред тога он је захтевао и јаку артиљеријску припрему за напад речима:
- „...да она својом снажном и обилном ватром, не штедећи у ови мах муницију, још у првим тренуцима треба да сломи отпор непријатеља и да прокрчи пут пешадији.“
Аустроугарска војска је током 02. децембра 1914. године наставила кретање ка североистоку и ушла је у напуштени Београд.
[уреди] Друга фаза битке - противнапад (03.12. - 12.12.)
У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је V аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. Након велике артиљеријске припреме у 7:00 отпочиње напад.Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене,јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, и приморане су на повлачење. Само током борби 03. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника, 4 топа са 1 000 граната. Због повољног развоја ситуације Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус који није имао никакве резерве и у сталном повлачењу са циљем овладавања гребенског масива Проструга - Рајац - Сувобор. Истовремено остале српске армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима, због чега СВК 04. децембра наређује Мишићу да по освајању Сувобора обустави офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне 05.12. I армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено Дунавска дивизија I позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену и око 23:00 на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима I армије 05.12. пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и отпочело је гоњење непријатеља иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, док је Тимочка дивизија I позива (из састава II армије) послата као појачање Одбрани Београда.
Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског фронта због чега 06.12. наређује VI армији да се повуче на леву обалу Колубаре, наређујући:
- 16. корпусу да се повуче северно од Ваљева
- 15. корпусу да се повуче на линију Славац - Лајковац
- 13. корпусу да што је могуће дуже задржи положаје код Лазаревца
Истог дана I армија избија на линију Гугоши - Медник - Баћенац - Рудо - Маљен, што омогућава III армији успех на свом фронту и почетак гоњења непријатеља који је приморан на повлачење да би сачувао сопствене бокове. Истог дана Ужичка војска излази на обалу Дрине, док је II армија, ослабљена пребацивањем Тимочке дивизије I позива, обуставила офанзиву држећи се одбрамбрених дејстава.
У раним јутарњим часовима истурени делови Дунавске дивизије I позива улазе у Ваљево које је до краја дана ослобођено, док се 16. корпус утврђује на позицијама севернио од Ваљево у покушају пружања последњег отпора. III армија избија на Колубару и наставља да гони непријатеља на простору измељу Љига и Топлице, упућујући Дринску дивизију II позива као појачање II армији, која након тога прелази у напад.
Оскар Поћорек наређује 08.12. V армији да обустави напад и да се са VI армијом, која је у повлачењу, повуче и утврди на линији: Степојевац-Толобас-Градац-Парцански вис-Ковиона-Лина-Крајкова Бара-Мостиње (на Дунаву). Међутим следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наредио да се повуку ка Шапцу, а 13. корпусу да помогне V армији у покушају да одржи положаје Раља - Степојевац - Обреновац (дужине 60km). Ова линија фронта била је предугачка, тако да V армија 10.12. заузима нове положаје Дубоко (на Сави)-Сремчица-Цветков гроб-Авала-Мостиње (дужине 32km).
СВК истог дана наређује I армији да се заустави у Ваљеву обезбеди бок и позадину осталих армија које ће отпочети пробој фронта V армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама завршна офанзива за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра ударом III армије у 5:00 односно I и II армије у 7:00.
Аустроугарски 15. корпус је повлачећи се пред Дринском дивизијом I позива у року од 27 часова прелази 40km и код Шапца напушта територију краљевине Србије, истовремено су се ка Шапцу пред Дунавским дивизијама I и II позива повлачили остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици.
Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи аустроугарске трупе су напустиле Београд који је 15. децембра ослобођен чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.
[уреди] Губици током битке
[уреди] Губици војске краљевине Србије
- Погинулих - 22.000
- Рањених - 91.000
- Заробљених - 19.000
Укупно око 132.000 војника је избачено из строја.
[уреди] Губици Балканске војске Аустроугарске монархије
- Погинулих - 27.216 (војника и подофицира) + 1080 (официра)
- Рањених - 118.911 (војника и подофицира) + 3.211 (официра)
- Заробљених - 1.800 (војника и подофицира) + 66 (официра)
- Несталих - 73.988 (војника и подофицира) + 656 (официра)
- Болесних - 44.117 (војника и подофицира) + 2.599 (официра)
Укупно је избачено из строја 266.212 војника и подофицира и 7.592 официра.
[уреди] Последице битке
Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успела да својим снагама уништи краљевину Србију,због чега су Централне силе и током 1915.године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт,чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта,а самим тим и њене шансе да успешно елиминише један од њих.
Битка је имала значај и на глобалном плану.Силовита српска победа одложила је улазак у рат Бугарске,која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила,рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат.Српска победа је допринела одлуци краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.
Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције унапређен у чин војводе,док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914.година,а на његово место је постављен немачки генерал Макензен.
[уреди] Значај Колубарске битке у историји ратовања
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију(која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.
Колубарска битка је значајна и по томе што су обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно,већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.
