Михаил Васиљевич Ломоносов

Из пројекта Википедија

Михаил Васиљевич Ломоносов

рођен:	19. новембар, 1711. Денисовка, Русија
преминуо:	15. април, 1765. Санкт Петербург, Русија

Михаил Васиљевич Ломоносов (рус. Михаи́л Васи́льевич Ломоно́сов; 19. новембар (8. новембар по старом календару), 1711. – 15. април (4. април по старом календару) 1765.) био је руски писац и ерудита, који је дао доприносе на пољима књижевности, образовања, физике, астрономије, хемије и геологије.

[уреди] Од сељака до студента

Ломоносов је рођен у селу Денисовка (име села је касније преименовано у Ломоносово, у част песника), које се налази на острву недалеко од Холмогорија, на далеком северу Русије. Његов отац, рибар, узео је сина да му помаже у раду кад му је било десет година, али је његова жеђ за знањем била неутољива. Оно мало књига што му је било доступно скоро је научио напамет, и видевши да се код куће неће моћи даље образовати, пешке се упутио у Москву.

Прилика се указала кад је имао седамнаест година, и на интервенцију пријатеља примљен је у школу Заиконоспаски. Тамо је врло брзо напредовао, посебно у латинском, и 1734. је послат из Москве у Санкт Петербург. И тамо је запажено његово знање, посебно из физике, и он је био један од младих Руса изабраних да доврше образовање у страним земљама.

[уреди] Страно образовање

Послат је на Универзитет у Марбургу (Хесе, Немачка), тада један од најважнијих европских универзитета - у време када су универзитети уопште били у одређеном паду - због присуства најеминентнијег немачког просветитељског филозофа тог времена, Кристијана Волфа. Ломоносов је студирао код Волфа, и постао је један од његових личних студената. Ова веза је била утицајна до краја његовог живота.

Најграндијознији ломоносовљев мозаик приказује Полтавску битку.

Док је био у Марбургу, почео је да пише поезију, имитирајући немачке писце; прича се да је посебно ценио Гинтера. Његова Ода освајању Хотина написана је 1739, и привукла је велику пажњу у Петрограду. За време боравка у Немачкој Ломоносов се оженио Немицом и било му је тешко да издржава растућу породицу оскудном и нередовном стипендијом коју је добијао од Санктпетербуршке академије наука, те је одлучио да се врати кући.

[уреди] Достигнућа

По доласку у Русију, брзо је постао познат, и постављен је за професора хемије на Универзитету у Санкт Петербургу, где је касније постао и ректор. Жељан да унапреди руско школство, Ломоносов се ангажовао у оснивању Московског државног универзитета (који је касније назван по њему) 1755. Године 1764. постављен је на место државног секретара.

Прихватио материјалистичко схватање природе, био противник теорије o посебним флуидима, као флогистона и електричног флуида која је у то време била прихваћена и допринео је формулисању кинетичке теорије гасова. Сматрао је да је топлота облик кретања, предлагао таласну теорију светлости, и изнео идеју одржања масе. Веровао је да природа константно еволуира и показао органско порекло земље, тресета, угља, нафте и ћилибара.

Ломоносов је био прва особа која је забележила мржњење живе. Мерењем преламања светлости Венере на рубовима Сунца, утврђује да ова планета има атмосферу. Године 1745. је објавио каталог преко 3.000 минерала, а 1760. објаснио настанак ледених брегова. Основао је фабрику стакла, која је производила прве мозаике од бојеног стакла изван Италије. Дао је објашњење поларне светлости.

Сматрао да је материја састављена од простијих и сложенијих честица (атома и молекула) које имају дату запремину и између којих владају привлачне силе. Топлоту сматра хаотичним кретањем честица, што је касније потврдила кинетичка теорија. Поставља тезу да су Земљину кору обликовала таложења у морским базенима и вулканске активности. Бавио се применом науке у рударству и металургији.

Године 1755. је написао граматику која је реформисала руски књижевни језик комбинујући стари црквенословенски са народним језиком. Како би продубио своје књижевне теорије, написао је преко 20 свечаних церемонијалних ода, од којих је најзначајнија Вечерња медитација о божанској раскоши. У каснијим поемама је применио идиосинкратичку теорију да речи које садрже гласове Е, И, ЈУ треба да се користе када се описују нежни предмети, а оне са гласовима О, У , Јери (Ы)- за описивање ствари које могу узроковати страх ("као бес, завист, бол и туга"). Ломоносов је објавио своју историју Русије 1760. године. Ипак, већина његових достигнућа била је непозната изван Русије дуго времена после његове смрти. Умро је у Санкт Петербургу 1765.