Геологија
Из пројекта Википедија
Реч геологија је настала од грчких речи Gea - Земља и Logos - наука (расправа, дискусија). Геологија је наука која се бави проучавањем Земље, њеног настанка и процесима који су је обликовали, њеног састава и структуре. Научници, који се тим баве, називају се геолози.
Реч "геологија", први је употребио 1778.год. Жан Анри Делук (1727 - 1817) а терминолошки је дефинисао 1779.год.Хорас-Бенедикт од Сосура (1740 - 1799).
Садржај |
[уреди] Историја
Спознаје о врло сложеној проблематици постанка и развитка Земље јављале су се поступно, а неке датирају још из античких времена. Но, тек у 15. веку долази до покушаја систематизације знања о Земљи, а поступно се јављају и нови појмови као темељ геологије у настајању.
У Средњем веку су остаци изумрлих организама најчешће сматрани "игром природе" или доказима "општег потопа". Но, већ је Леонардо да Винчи (1452 - 1519) упозорио да се једним "потопом" не може објаснити распрострањеност фосилних остатака морских организама на копну. Осим тога, он је био свестан дугог трајања геолошке прошлости, а описао је и први геохемијски циклус (вода испире со из тла и односи је у море које се тако заслањује, а због издизања морског дна стварају се лагуне где се вода испарује и таложи нови слој, који опет може бити потопљен...). Леонардо да Винчи је схватио и одос ерозије тла и издизања копна (ерозија нарушава равнотежу у литосфери, а она се поновно успоставља издизањем).
Шири интерес за геолошке проблеме изазвале су расправе између тзв. нептуниста и плутониста. Плутонисти, на челу сa Џејмс Хутоном (1726 - 1797) су оживeли запажање Страбона (1. век пне.) држећи да су поједине стене настале у вези с вулканским ерупцијама. Названи су по богу подземља, Плутону. Нептунисти, на челу са Вернером су ожевили стару идеју Талеса из Милета (7/6. век пне.), приписивајући постанак стена литосфере - води. Због тога су и добили назив према античком богу океана Нептуну.
Саусер, (18. век) први је схватио да су нагнути слојеви последица кретања литосфере и продора старијих стена кроз млађе. Баумонт (19. век) први спознаје улогу раседа у постанку долине Рајне, а тврди и да тектонске силе настају због хлађења Земље и стезања.
Жорж Кувијер (1769 - 1832), природњак и зоолог, поставља темеље научног проучавања фосилних остатака организама, а геолог Вилијам Смит (1769 – 1839) их примењује за одређивање релативне старости стена Земљине коре. Уочава се и латерална различитост стена насталих у исто време, па тако настаје појам фацијa.
Појам геосинклинале као лабилног седиментационог простора, насталог ломљењем и савијањем Земљине коре добија на значењу 1900. г. када га је истакао Хауг при постанку уланчаних горских система а 1908. године предложио Френк Бурсли Тејлор (1860 - 1938). Геосинклинала остаје у средишту интереса геолога све до 1960-их, када ју је делом истиснула концепција тектонике плоча.
[уреди] Важнији геолошки принципи
Принцип актуализма (униформитаризма) је основни принцип у геологији који представља основно полазиште при свим разматрањима о развоју Земље. Он гласи: "Прошлост је кључ за разумевање садашњости" односно процеси који владају данас су владали и у прошлости па посматрањем данашњих збивања можемо закључивати о геолошкој прошлости.
Принцип суперпозиције први пут је (1669) потпуно објаснио дански природњак Николас Стенo. Данас овај принцип подразумева да је у тектонски непоремећеним теренима сваки доњи слој старији од оног који га прекрива али и да је слој у коме се налазе одломци неких стена настао касније од стена чије одломке садржи.
Принцип просторне променљивости
Принцип просторне и временске миграције фација
Принцип палеонтолошке обележености седиментних стена
Принцип еволуције пренет на Земљу своди се на закључак да је Земља током своје историје под дејством различитих процеса и различитих интензитета тих процеса претрпела бројне промене, те да се она стално мења (еволуира). Л.Доло (1893) формулисао је еволуцију Земље као неповратан процес ("Закон иреверзибилитета").
[уреди] Поља, научно-стручне области, дисциплине, методе
Б
- биостратиграфија
В
- вулканологија
Г
- геохемија
- геохронологија
- геолошко картирање
- геодезија
- геомикробиологија
- геоморфологија
- геотехника
- геофизика
- глациологија
Д
- даљинска детекција
E
- економска геологија
И
- инжењерска геологија
- историјска геологија
Л
- литостратиграфија
M
- минералогија
- механика тла
- микропалеонтологија
H
П
- палеоклиматологија
- палеонтологија
- палинологија
- петрологија
P
- рударска геологија
C
- седиментологија
- сеизмологија
- спелеологија
- стратиграфија
- структурна геологија
T
X
- хемостратиграфија
- хроностратиграфија
- хидрогеологија
[уреди] Регионална геологија
Регионална геологија рашчлањује Земљу на поједине заокружене регије: континенте, океане, планинске системе, копнене водене базене, рудне појасеве и друге целине, приказујући њихову грађу, корисне сировине и друге елементе природне животне основе. Уз елементе стратиграфске и опште геологије, пажња се посвећује и проблемима усмереног интереса (минералне сировине, вода, могућност геотехничких захвата и др.), па постоји уска веза с инжењерском геологијом и хидрогеологијом, рудном геологијом, сеизмологијом, океанологијом итд.
