Приступање Југославије Тројном пакту
Из пројекта Википедија
После великих Хитлерових победа у Европи, силе Осовине су са Јапаном потписале пакт о успостављању новог светског поретка са њиховом водећом улогом. Према тројном пакту, потписном 27. септембра 1940, " Владе Немачке, Италије и Јапана сматрају као предуслов трајног мира да свака нација на свету треба да има простор који јој је потребан. Оне су, према томе, одлучиле да помажу и сарађују једна с другом у свом раду у Источној Азији и Европи." "Нови светски поредак" заснивао се на томе да "Јапан признаје и поштује вођство Немачке и Италије у завођењу новог реда у Европи", а Немачка и Италија "вођство Јапана у завођењу реда у Источној Азији". Затим, Немачка, Италија и Јапан обавезали су се "да се помаже свим политичким, економским и војним средствима ако једна од три уговорене стране буде нападнута од неке силе, која се сада не налази у европском рату или у кинеском-јапанском сукобом". Ова одредба Тројног пакта била је уперена против још увек формално неутралних Сједињених Америчких Држава.
Садржај |
[уреди] Преговори са Совјетима
Посебна одредба Тројног пакта, да се њима не дира односе " који постоји између сваке три уговорене стране и Совјетске Русије", омогућавала је даље споразуме са са Совјетима, али је садржавала и претњу опкољавања. Хитлер је намеравао да и Совјете укључи у Тројни пакт, с тим што би их претходно одвратио од Балкана и упутио ка Персијском заливу. Пошто су, док је он био заузет освајањима на Западу, окупирали интересне сфере из Тајног протокола од 1939, Хитлер је одлучио да заустави даљу совјетску експанзију и Балкан стави под своју контролу. Крајем августа 1940, ликвидирао је дугоготрајни територијални спор између Мађарске и Румуније, тако што је Румунију принудио да уступи део Трансилваније. Видевши нову граничну линију, румунски министар иностраних послова, онесвестио се. Почетком септембра, пронацистички генерал Антонеску завео је војну диктатуру, а краљ Карол је отеран у изгнанство. Незадовољан својом дотадашњом улогом и добицима, Мусолини је 28. октобра напао Грчку.
У новембру, Молотов је дао до знања Хитлеру да се совјетски витални интереси морају обезбедити на Балкану и у Мореузима. Пре свега, Совјетски Савез требало је са Бугарском склопи уговор о узајамној помоћи, а у област Босфора и Дарданела да добију једну базу. Немачко-совјетски преговори око Тројног пакта пропали су пре него што су почели. Средином децембра 1940, Хитлер је наредио да се припреми Барбароса-план напада на СССР.
Неколико дана пре директиве Барбаросе, пошто је одбијен да посредује у италијанско-грчком рату у коме су Италијани трпели поразе, Хитлер је дао наредбу о Марити-нападу на Грчку. Да би осигурао јужни бок за операцију Барбароса, Хитлер је решио да освоји Грчку и тиме отклони опасност од британског отварања Солунског фронта и британских ваздушних напада на румунска нафтна поља.
[уреди] Хитлеров обруч
Са Мусолинијевим нападом на Грчку, Немачка и Британија ступиле су у борбу за подвргавање Југославије својим ратним плановима. Хитлерова политика на Балкану водила је склапању обруча око неутралне Југославије. Мађарска је приступила Тројном пакту 20. новембра, а Румунија 23. новембра 1940. Од првих дана 1941, у Румунији гомилале су се немачке трупе. Било је сасвим извесно да ће те трупе ускоро крочити на бугарско тле, а одатле грунути у Грчку. Кроз Румунију, пут до Грчке водио је долином Струмице, удаљеном свега двадесетак километара од југословенске границе. Југославија, која је у Хитлеровим очима била крајње сумњиви неутралац-на шта су указивали и заплењени документи после капитулације Француске, могла је у сваком тренутку да пресече тај пут. С друге стране, пут кроз Југославију за немачке трупе био је најкраћи; његовим коришћењем Марита се могла извести не за десет него за шест недеља. Током јануара 1941, Немци су покушали да од Југославије добију право пролаза, односно потпис на Тројни пакт. Грци су изражавали наду да ће Југославија остасти верна ( Србијиним ) "херојским традицијама". Кнез Павле је одговорио да се на пристанак на пролаз немачких трупа и не помишља, поручујући Грцима да његова земља не одустаје од " закона части и своје славне традиције ".
Под утиском о издржљивости и храбрости српских војника из Првог светског рата, Хитлер није хтео да ризикује са југословенским споредним ратом. Он је ишао споредним путем и путем стављања Југославије у обруч: када немачке трупе уђу у Бугарску, а онда и у Грчку, потпуно заокружена Југославија ће морати да се изјасни да ли је са Немачком или против ње.
Средином фебруара, Хитлер је изричито затражио да Југославија приступи Тројно пакту. Напомињући да су Мађарска и Румунија прихватоле пакт без икаквих резерви, он је председнику југословенске владе Цветковићу и министру спољних послова Цинцар-Марковићу обећао да неће тражити право пролаза нити нешто друго што би Југославију избацило из неутралног статуса. Пошто је, 1. марта 1941, и Бугарска - безусловно - приступила Тројном пакту, Југославија је стављена пред избор: или пакт или рат с Немачком. На састанку у Берхтесгадену, 4. марта, кнез Павле је изнео примедбу да не би остао намесник ни недељу дана када би његова влада потписала уговор о војном савезу са државом чији је шеф одговоран за убиство краља Александра. Хитлер је пак убеђивао Павла да се Југославија може заштитити од Италије само ако приступи Тројном пакту. Што се Грчке тиче, он мора да је нападне како би спречио Енглезе да се искрцају на европско копно.
[уреди] Британске намере с Југославијом
Неутрална Југославија није одговарала само Хитлеру, него ни Черчилу и Рузвелту. Од Југославије, око које је склапао Хитлер обруч, Черчил је тражио да се бори. У фебруару је издао наређење да се хитно пошаљу трупе у Грчку, а Југославија и Турска да се натерају " да се боре или да учине што боље могу". Одлука о искрцавању у Грчку и гурање Југославије у сукоб с Хитлером није произишла из војног, него из резона унутрашње Британске политике. Једном "споредном представом" требало је подићи морал у Лондону и ободрити антинацистичке кругове на другим странама. У случају Хитлеровиг напада на Југославију, Британци нису обећавали помоћ.
У британском плану о балканском фронту, кнез Павле видео је изазивање Хитлера и позив Југославији да изврши самоубиство, са последицама да цео Балкан буде прегажен. Уз то , Павле Карађорђевић није био личност која је могла да стане на чело српског отпора. Британци, који су неку годину раније од њега тражили да се окрене Хрватима, сада, када је Хитлер постао господар Европе, тражили су од њега да се окрене Србима. Тај заокрет био је немогућ, јер Павле више није био намесник по вољи Срба, него по вољи Хрвата.
[уреди] Приступање Тројном пакту
На седници Крунског савета, 6. марта 1941, дошло је до судбоносног избора између пакта и рата. Цинцар-Марковић изнео је став да је једина алтернатива рату потписивање Тројног пакта, с тим што би се Хитлеру могли поставити неки услови: да гарантује суверенитет и интегритет Југославије, да неће тражити војну помоћ и пролаз трупа, и да ће се узети у обзир интерес Југославије за Солун у " новом европском покрету ". Алтернативу рату представио је стари генерал Петар Пешић. Немци би брзо запосели северни део земље, са Београдом, Загребом и Љубљаном. Војска-недовољно опремљена за модерно ратовање, са наоружањем из фабрика под немачком конртолом, без могућност да обнови залихе муниције-повукла би се у планине, где би пружила отпор око шест недеља. На Пешићев говор одмах се надовезао Мачек изјавом да не може да прихвати да Хрватска буде прегажена док се Срби повлаче на југ. Намесник Раденко Станковић се заложио бар за симболички рат, што је значило да Краљ и Влада са 100.000 војника треба да се пробију у Грчку и поделу судбину са британским војним снагама. Станковићеву замисао, Пешић је пропратио опаском да као "стари војник" није "никад чуо за симболичан рат". Приликом гласања, сви су се сложили да се пакт прихвати уз одређене услове. Тражење уступака остављало је могућност за одуговлачење.
Међутим, Хитлер је одмах прихвато југословенске услове, уз посебну редакцију ноте о војној помоћи: "Узимајући у обзир војну ситуацију југословенске владе, Немачка и Италија обећавају да неће од ње тражити војну помоћ. Ако југословенска влада ма када промени мишљење... и буде желела да учествује у војним операцијама у сагласности са Тројним пактом, биће остављено њој да предузме и постигне војни споразум са силама Тројног пакта ". Ово Хитлерово уношење могућности да југословенска влада промени мишљење и уђе у рат на страни Осовине, било је разлог за изгнанство Милана Стојадиновића. У страху да Хитлер не издејствује повратак на владу Стојадиновића, као проосовинског човека, на Крунском савету је решено да се бивши председник владе-који се већ једанаест месеци налазио у интернацији-преда Британцима "на чување". Противно изричито уставној одредби да "ниједан грађанин не може бити изгнана из државе", Стојадиновић је 18. марта изгнана на грчку територију а затим предат Енглезима.
Сваку могућност одугловачења, Хитлер је пресекао прихвативши захтев југословенске владе да објави услове о признавању суверености и одрицању од тражења војне помоћи. Давши пристанак на услове, Хитлер је југословенској страни дао и ултиматум да до поноћи 23. марта прихвати да ће 25. марта потписати Тројни пакт. Јапански министар је 25. марта долазио у посету Немачкој, и за Хитлера је југословенско приступање Тројном пакту постало питање престижа.
[уреди] Англосаксонски притисци
Док је истицао Хитлеров рок, кнез Павле је пролазо кроз кошмар британских, америчких и домаћих притисака. Амерички посланик Лијн говорио је Павлу да треба да гледа у будућност која ће доћи сасвим извесном победом западних демократија, да не треба да слуша саветнике који само знају за садашњост и своје материјалне интересе.
У дане одлуке, стигао му је телеграм од краља Џорџа са упозорењм да ништа не потписује " с Немцима у чију реч никада, а најмање сада, не треба веровати. Рачунамо на тебе."
Истовремено Черчил је патетично писао Цветковићу да би приступање Тројном пакту Југославија извршила "злочин Бугарске" и постала "саучесник у убиству Грчке".
[уреди] Патријарх против пакта
Кнез Павле је 23. марта, примио Српског патријарха Гаврила Дожића да му лично пренесе да је прихватање Тројног пакта неизбежно. "Он ће нам-образлагао је Павле-гарантовати:суверенитет и наше државне границе. Наша одбрана није довољна, нити пак јака, да можемо да водимо другу политику од ове, која нам се сада намеће...Савезника немамо, који би нам притекли у помоћ. Немци су у зениту своје моћи. Ништа не може да их задржи... Патријарх је одлучно иступио против пакта, позивајући се на традицију српске борбе "за крст часни и отечество" и на став " целог нашег народа ". За њега било је несхватљиво да се прави савез са "највећим непријатељима, Хитлером и Мусолинијом, убицама краља Александра I. А и један и други, желе да нас биолошки истребе.
[уреди] Протокол о приступању
Цветковић и Цинцар-Марковић отпутовали су 24.априла у Беч, где су 25. у дворцу Белведере, у пола четири по подне, потписали протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Сутрадан је у новинама осванула вест о томе, са двема додатним нотама о гаранцијама које су се могле објавити. Под утиском да је југословенска влада ушла у војни савез с Немачком и Италијом, у Београду су организоване демонстрације, али без већег одзива. У Лондону су се носили мишљу да дигну у ваздух воз којим су се југословенски министри враћали из Беча.
[уреди] Извори
• Др.Марко Павловић, Југословенска држава и право.
