Ђенова

Из пројекта Википедија

Средњовековна врата Ђенове

Дуждева палата

Светионик од Ђенове

Ђенова је град и велика лука у Италији, која је током средњег века била средиште државе познате под именом Ђеновљанска република (Република Ђенова). Главни је град регије Лигурија. Град има 620.000 становника, а шире подручје града 890.000.

[уреди] Застава

Застава је црвени крст на белом пољу, а то је застава светог Ђорђа. Заставу Ђенове је прихватила Енглеска и град Лондон 1190. да би у Медитерану уживали заштиту моћне ђеновљанске флоте. Република Ђенова је са ривалом, Млетачком Републиком била једна од најмоћнијих сила света. Енглески краљ је Ђенови плаћао годишњи данак. Између Енглеске и Ђенове увек су постојали специјални односи.

[уреди] Историја

Први познати становници су били Лигурци, једно италско племе. Пре се веровало да су град основали Келти. Градско гробље из 6. и 5. века пне. потврђује да су у Ђенови тада живели Грци, али луку су много раније користили вероватно и Етрурци. Могуће је да су и Феничани имали базе у Ђенови или близу ње. У римско доба Марсеј је био већег значаја од Ђенове. За разлику од других лигурских и келтских насеља тога подручја Ђенова је била савезник Рима за време Другог пунског рата. Због тога су је Картагињани разорили 209. пне. Поново је изграђена при крају пунских ратова. Ђенова је трговала кожама, дрветом и медом. Након пада Западног римског царства Остроготи су заузели Ђенову. После Готског рата била је средиште византијског викара. Прешла је у руке Лангобарда 643., а 773. је у саставу Франачке. Неколико векова Ђенова је била мало рибарски град, који је полако градио трговачку флоту, која ће постати водећа на Медитерану. Арапски пирати су 934. спалили град, али убрзо је поново изграђен.

Застава Ђенове

Пре 1100. Ђенова је постала независан град-држава. Номинално је била подчињена цару Светог Римског Царства, а старешина града је био бискуп Ђенове. Стварну власт су обављали "конзули" бирани на јавним скупштинама. Ђенова је била једна од тзв поморских република уз Венецију, Пизу и Амалфи. У граду се развила снажна бродоградња, банкарство и трговина, који су помогли да се створи једна од највећих и најмоћнијих морнарица Медитерана. Република Ђенова се раширила на Лигурију, Пијемонт, Сардинију, Корзику и имала је потпуну контролу над готово целим Тиренским морем. Учествовали су у крсташким ратовима, па су успоставили колоније на Блиском Истоку, Егеју, Сицилији и северној Африци. Са Леванта су донели зелени пехар уа кога су сматрали да је Свети грал. Пропаст крсташких држава Ђенова је надоместила савезом са Византијом, што је отворило могућност ширења на Црно море и Крим. Постојале су свађе између моћних породица, али највише се Ђеновом управљало као са профитним подузећем. Ђенова је достигла свој зенит победом над Пизом у поморској бици код Мелорије 1284. Млетачку републику су победили 1298.

Ипак просперитет није трајао дуго. Црна смрт (куга) дошла је у Европу 1349. преко ђеновешког трговачког града Теодосије на Криму. После економског колапса и губитка становништва Ђенова је усвојила Венецијански модел управе. Наставили су се ратови са Венецијом. Венеција је победила у рату за Чијођу (1378.-1381.). После периода француске доминације над Ђеновом (1394.-1409.) долази под власт породица Висконтија из Милана. Арагон је преотео Сардинију од Ђенове. На Корзици је избила побуна, а колоније на Блиском Истоку су узели Турци или Арапи. Кристифор Колумбо је поклонио 1/10 прихода од открића Америке банци у Ђенови да буде ослобођен пореза на храну. Андреа Дорија је створио 1528. нови устав, па је Ђенова постала шпански вазал. У време економског опоравка многе ђеновешке породице су постале јако богате. У време врхунца у 16. веку Ђенова је привукла многе уметнике, као што су Рубенс, Каравађо и Ван Дајк. Чувени архитекта Галеацо Алеси изградио је бројне палате у маниристичком стилу. Французи су гранатирали Ђенову 1684. Аустрија је 1746. била заузела Ђенову за време Рата за аустријско наслеђе. Ђенова је 1768. предала Корзику Француској.

Пошто су светска економија и трговачки путеви помакнути на Атлантик, Ђенова је економски слабила. Наполеон је 1797. створио вазалну државу Лигуријску републику. Анектирана је Француској 1804. Бечки конгрес 1815. је Ђенову укључио у Пијемонт (краљевину Сардинију). После три века кућа Савоја је добила град. Ђенова је имала економске користи од уније, али била је изразито републиканско гнездо. Ђузепе Мацини је био популаран. Са успоном Рисорђимента, Ђеновежани су се окренули борби за уједињену Италију под савојском династијом. Ђузепе Гарибалди је 1860. кренуо из Ђенове у свој поход са хиљаду добровољаца. Место одакле је кренула та хиљада обележено је спомеником. У јулу 2001. у Ђенови је одржан састанак групе Г8. Састанак је засењен насилним протестима и полицијском бруталношћу, која је довела до смрти протестаната.

[уреди] За видети

Један део старог града налази се на Унесковом списку светске баштине. У том делу у 16. веку су настале палате најбогатијих фамилија града у маниристичком стилу.
Главна је трг Ферари (Piazza de Ferrari ) где је опера и палата дуждева.
катедрала светог Лоренца
стара лука
средњевековна врата Ђенове
стари светионик (La Lanterna )је најстарији светионик на свету, који још увек ради
акваријум, други на свету по величини
кућа Кристифора Колумба

[уреди] Познати људи из Ђенове

Кристифор Колумбо
Андреа Дорија
Николо Паганини
Ђузепе Мацини
Палмиро Тољати
папе Иноћентије IV, Адријан V и Бенедикт XV

[уреди] Галерија

Споменик Кристифору Колумбу	трг Ферари	трг Ферари	Палата Дориа Турси
	Светионик	Дуждева палата	палата Дориа
Галерија Мацини	катедрала светог Лоренца

[уреди] Литература

Gino Benvenuti. Le repubbliche marinare. Amalfi, Pisa, Genova e Venezia. Netwon Compton, Rome, 1989.
Steven A. Epstein; Genoa & the Genoese, 958-1528 University of North Carolina Press, 1996; online edition
Steven A. Epstein; "Labour and Port Life in Medieval Genoa." Mediterranean Historical Review 3 (1988): 114-40.
Steven A. Epstein; "Business Cycles and the Sense of Time in Medieval Genoa." Business History Review 62 ( 1988): 238-60.
Face Richard. "Secular History in Twelfth-Century Italy: Caffaro of Genoa." Journal of Medieval History 6 (1980): 169-84.
Hughes Diane Owen. "Kinsmen and Neighbors in Medieval Genoa." In The Medieval City, edited by Harry A. Miskimin, David Herlihy, and Adam L. Udovitch, pp. 3-28. 1977.
Hughes Diane Owen. "Urban Growth and Family Structure in Medieval Genoa." Past and Present 66 (1975): 3-28.
Lopez Robert S. "Genoa." In Dictionary of the Middle Ages, pp. 383-87. 1982.
Vitale Vito. Breviario della storia di Genova. Vols. 1-2. Genoa, 1955.