Ариел Шарон

Из пројекта Википедија

Ариел Шарон

Ариел Шарон (хебрејски: אריאל שרון , Ariel Sharon, рођен 27. фебруара 1928. као Ариел Шајнерман (Ariel Scheinermann)) је једанаести премијер Израела.

Рођен је у Кфар Малалу у тадашњој британској Палестини од оца немачко-пољског порекла и мајке руског порекла. Постао је премијер Израела 17. фебруара 2001. године. Пре тога је био министар пољопривреде (1977. - 1981.) и министар одбране (1981. - 1983.) у Израелу. Тренутно (2006.) је вођа странке Кадима. Пре тога је био вођа десничарске партије Ликуд. Такође је био генерал у израелској војсци и вршилац командних дужности за време ратова 1967. и 1982. године.

Шарон је и у Израелу, а и ван њега, веома контроверзна личност. Познат је као безкомпромисна особа и ужива велику популарност међу ултраортодоксним Јеврејима. Последњих година Шарон службено, иако под великим интерним притиском, покушава постићи мировни споразум са Палестинском Ослободилачком Организацијом (ПЛО).

[уреди] Шарон и Хаганах

Већ као младић Шарон је приступио у Хаганах, организацију која је вршила нападе према британској управи у Палестини. 1953. је постао вођа терористичке организације Јединице 101, чији је циљ био да врши терористичке акције према арапском становништву. Први овакав задатак је изведен у августу 1953. године према избегличком кампу Ел-Буреиг лоцираном јужно од Газе.

14. октобра 1953., Јединица 101 је извршила напад на село Куибија у Јордану. Шаронов задатак је био да заузме село, разори куће и изазове велике губитке међу становништвом. Дан касније у селу су биле разорене 54 куће и 69 цивила је убијено. Од ових 69 особа, две трећине су чинили жене и деца. Посматрачи Уједињених Нација су у свом рапорту навели да су становници били приморани да остану у кућама док су куће разаране артиљеријом. У исто време села у близини, Будрус и Шукба су гранатирани.

[уреди] Шарон, војник

Почетком 1970-их Шарон уводи тактику рушења палестинских кућа булдожерима да бих омогучио лакши пролаз оклопним возилима. Само за један дан (19. августа 1971.) је према његовој наредби уништено преко 2.000 палестинских домова. За време Јом Кипурског рата 1973. године резервиста Шарон се одликовао у борбама против Египта где је као главнокомандујући са својом дивизијом пробио египатске линије и прешао Суецки канал.

1981. године, као министар одбране у Израелу, Ариел Шарон је посетио председника Заира, Мобутуа да би помогао тој афричкој земљи да добије помоћ од САД. Такође је посетио Анголу где је помагао снагама тада расистичке Јужноафричке Републике.

[уреди] Шарон, политичар

За време израелске инвазије на Либан, 1982. године Шарон је био министар одбране у израелској влади. После масакара у избегличким логорима Сабра и Чатила у Бејруту, Шарон је био изложен великом притиску. 14. фебруара 1983. године је коначно био приморан да поднесе оставку као министар одбране. Шарон је познат по својој безкомпромисности и тврдој линији према палестинском народу. На почетку своје каријере је такође дао више изјава где је заговарао ”истеривање Палестинаца назад у пустињу”. Шарон се противи мировном споразуму постигнутом у Ослу и потписаном у Вашингтону, 1993. године између израелског премијера Јицака Рабина и председавајућег ПЛО-а Јасера Арафата.

2001. године, Ариел Шарон је на изборима победио представника радничке партије Ехуда Барака и постао премијер Израела. После доласка десничарског Ликуда на власт, репресије палестинског становништва, самоуправе и посебно Арафата су умногостручене. Шарон је чак Арафата прогласио personom non grata и Арафат је провео своје задње године живота у нечему што је личило на кућни притвор у Рамали.

2004. године, Шарон изненађује све објављујући своју одлуку да ће се израелске снаге повући са окупираног појаса Газе. Ово је довело до великих интерних борби унутар Ликуда а и Шаронове владајуће коалиције. Кад су противници ове идеје напустили владу крајем 2004. и 2005. године, Шарон је био приморан да уђе у коалицију са радничком партијом која је раније била у опозицији. После смрти Јасера Арафата, преговори између Палестинаца и Изреалаца су обновљени. Ово је резултирало враћањем града Јериха на окупираној Западној обали Палестинцима.