Бугарски језик

Из пројекта Википедија

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

[уреди] Историја бугарског књижевног језика

Стварање савременог бугарског књижевног језика почело је у време бугарског националног препорода у ХIХ веку пошто се Бугарска 1878. године ослободила петовековног турског ропства, током којег је тежња ка стварању бугарског књижевног језика имала важну улогу у неговању и подстицању бугарске националне свести. Основу бугарског књижевног језика чинили су североисточни, односно централнобалкански говори. У XX веку на бугарски књижевни језик нарочито су утицали западни говори на чијој се територији налази Софија. Велики допринос формирању и афирмацији бугарског књижевног језика дали су својим делима бугарски књижевници краја прошлог и прве половине нашег века - Христо Ботев, Љубен Каравелов, Иван Вазов, Елин Пелин и други.

Стварање књижевног језика почело је у Бугарској много раније (крајем IX века), али је рано и прекинуто. У XI веку Бугарска пада под власт Византије, што је имало за последицу потчињавање бугарске културе грчкој култури и грчком писму. Од стварања бугарске државе за Бугарску је била карактеристична полиглосија, која је обухватала протобугарски језик туркијске групе, којим је говорила статусно надређена мањина, у чијим је рукама био главни део државне власти, затим словенски језик статусно подређене већине, са којом ће се та мањина измешати и од које ће бити асимилована, као и византијски грчки језик. Захваљујући ауторитету византијске културе, византијски грчки и од првих година постојања бугарске државе добио статус првог државног и званичног језика. Током Х века (златног века бугарске средњовековне културе) грчки језик је потискиван у сферу богослужбене и административне употребе, да би у XI веку, после потчињавања Бугарске Византији, поново дошао у први план.

Наредни векови донели су још већа искушења за бугарски народ и бугарску културу. Пошто је крајем XIV века бугарска земља ушла у састав Отоманске империје, књижевни рад се готово сасвим угасио и требало је да прође неколико векова да дође до препорода бугарске културе и писмености. Све до краја XVIII века бугарски језик и култура били су у Европи практично заборављени. Тек тада, а још више почетком XIX века, када као посебна филолошка грана почиње да се издваја словенска филологија, у свету науке почиње да се посвећује већа пажња бугарском као посебном словенском језику (за шта је, међу првима, био заслужан и Вук Караџић). У Бугарској је почетак обнављања бугарске писмености означила појава књиге Пајсија Хиландарског Славјано-бугарска историја 1762. године. Од великог је културног и педагошког значаја било и објављивање бугарског буквара 1824. године, који је саставио лекар и педагог Петар Берон.

Веза бугарског књижевног језика са црквенословенском традицијом била је у његовој новијој историји у два наврата обнављана посредством руског књижевног језика (који је у великој мери конституисан и на црквенословенској основи): први пут у XIX веку, у време стварања бугарског књижевног језика, а други пут после Другог светског рата. Истовремено, у последњих пола века у Бугарској је у склопу језичке политике велика пажња поклањана и афирмисању бугарске писмености најстаријег периода, као и афирмација савременог бугарског језика у другим срединама.

Бугарска књижевност, која је почела списима и преводилачком делатношћу ученика Ћирила и Методија, имала је у време самосталности бугарске државе претежно црквени карактер. Посебности националних култура Јужних Словена православно-византијског културног круга биле су у средњем веку још мање изразите него данас. Посебно су у том погледу биле блиске истом циљу усмерене активности Преславске школе у источној Бугарској (познате пре свега по Константину Преславском) и Охридске школе у Македонији. У средњовековној Бугарској много значајних дела преведено је са грчког језика, а стварана су и оригинална књижевна дела. Посебан значај за књижевни и уопште културни развој имала су дела Реч о правој вери (превод Јована Егзарха), Шестоднев, трактат Црнорисца Храбра О писменех, а у XIV веку бројна житија светаца, хронике, посланице и др. Велику улогу у књижевном и културном животу прве половине XV века имао је Григорије Цамблак, а под утицајем грчког епископа Дамаскина Студита јављају се и зборници приповедака и поука названих по његовом имену дамаскини. Била су позната и преведена дела световне књижевности, на пример Тројанска прича, Варлаам и Јоасаф и др.

Турско освајање Балкана готово је сасвим зауставило развој бугарске уметничке књижевности, али, разуме се, није могло да утиче на развој богатог усменог стваралаштва, што ће бити од великог значаја када буду сазрели услови за обнављање бугарске књижевности, нарочито у XIX веку. Почеци новије бугарске књижевности везани су ипак за XVIII век: Пајсије Хиландарски написао је Историју славјано-бугарску (1762), а Софроније Врачански пише дела на народном језику. Књижевни препород, који је почео од друге половине XVIII века, створио је основу за развој бугарске књижевности XIX века (П. Р. Славејков, Н. Геров, X. Ботев, Љ. Каравелов). Она ће пун процват доживети после 1878. године, посебно у делима критичког реализма и патриотског садржаја (И. Вазов), као и друштвено-сатиричног садржаја (А. Константинов). На преласку у XX век бугарска књижевност се усмерава ка савременим европским књижевним правцима. Почетком века у бугарској поезији доминира симболизам (П. Славејков, П. Јаворов, П. Лилијев и др.). Између два рата шири се и литература са социјалном тематиком (Е. Пелин, К. Радевски) да би после Другог светског рата преовладао социјалистички реализам према совјетском узору, који се завршио заједно са друштвеним системом у којем је опстајао, после чега се бугарска књижевност све интензивније укључује у светска књижевна струјања.