Велики пожар у Лондону
Из пројекта Википедија
Вјероватно је да је Лондон имао неку врсту борбе против ватре још у вријеме Римљана. Међутим, након што су Римљани напустили Британију 415 године н.е., није било више покушаја организоване борбе против ватре. То је био један од разлога што су се у Лондону у средњем вијеку често дешавали пожари, укључујући и велики пожар у Лондону, 1666. године.
[уреди] Пожар у кући Томаса Фаринора
2. септембра 1666. године, у недељу ујутру, започела је ватра која је прерасла у оно што се данас назива Велики пожар у Лондону. Ватра је започела у кући и продавници Томаса Фаринора, пекара Краљу Чарлсу II. Фаринор је заборавио да угаси ватру у пећи у ноћи прије тога, и жеравице су запалиле оближњу камарицу дрва за горење. До 01:00 ватра је већ захватила кућу и продавницу, док је Фаринор увелико спавао. Фариноров помоћник се пробудио и видио кућу пуну дима и пробудио укућане. Фаринор, његова жена и кћерка, као и једна слушкиња, су утекли кроз горњи прозор и преко врха крова. Спремачица је била толико преплашена да се није успјела попети на кров него је остала у кући - постајући тако прва жртва ватре.
[уреди] Ширење ватре
Жишке из запаљене куће су пале на сламу и сијено у оближњем дворишту Стар Ина, у улици Фиш Стрит Хил. Лондон је 1666. године био у великој мјери изграђен од дрвета са крововима често прављеним само од лишћа. Ове су се зграде брзо запалиле. Вјетар је тог јутра дувао јако и брзо је разносио ватру. Из Стар Ина, ватра је брзо продрла до цркве свете Маргарет а затим и у улицу Темз Стрит. Овде је било складишта и сандука са запаљивим материјалима - уљем, плином, угљем, сламом итд. До 08:00, седам сати након почетка ватре, пламен је дошао до пола пута до старог Лондонског моста.
Ватре су горила читав тај дан и сљедећи. Флит Стрит, Олд Бејли, Лаџит Хил, Њугејт и други су сви отишли у пепео. Зидине катедрале светог Павла су експлодирале док је истопљено олово текло у потоцима низ улице. Ватра је горила још три дана, на крају уништавајући и храм у близини Холборн Бриџа. Гашењу се приступало првенствено унапријед уништавајући куће и зграде до којих би ватра дошла сљедеће.
[уреди] Исход пожара
Кад се ватра смирила, остало је око четири петине Лондона уништено, око 13.200 кућа, 87 цркава и 50 коњушница на површини од око 436 јутара земље. Иако је ватра одузела релативно мало живота, вјероватно је да је спасила много више; пацови који су преносили црну кугу су помрли у пожару. Након ватре број умрлих од куге је нагло опадао.
Људи који су изгубили сво имање су падали у сиромаштво. Становништво се разбацало по околним селима па и даље. Некима су обезбијеђени шатори, неки су сами себи правили склониште под импровизованим колибама. Хиљаде људских живота било је уништено и затвори су постали пренатрпани.
Након ове ватре, Лондон је био натјеран да започне градњу која би предупредила овакве пожаре. Дрвене куће које су се до тада градиле замијењене су кућама од камена и цигле. Осигуравајућа друштва су схватила да могу избјећи губитак запошљавањем људи који би се борили против ватре. Кристофер Рен, велики архитекта XVII вијека, почео је реконструкцију Лондона и изградио 49 нових цркава заједно са катедралом светог Павла какву данас познајемо. Након пожара 1666. године, лице Лондона се заувијек промијенило.
