Владимир Назор
Из пројекта Википедија
| Владимир Назор | |
|---|---|
|
Владимир Назор |
|
| рођен: | 30. мај, 1876. Брач, Хрватска |
| преминуo: | 19. јун, 1949. Загреб, Хрватска |
Владимир Назор, хрватски књижевник.
Грађанску школу је завршио на острву Брачу а гимназију у Сплиту. Студирао је природне науке, математику и физику у Грацу и Загребу. Дипломирао је 1902. Предавао је Хрватској гимназији у Задру, а од 1903. до 1918. године у Истри гдје је уједно и провео највише свог живота. Пензионисан је 1933. године у Загребу као управник дјечијег дома. Прво дјело му је било Славенске легенде (1900.)
Године 1904. у Задру је објављено његово дјело Књига о хрватским краљевима, а у то вријеме почиње писати и Истарске приче. Коју годину касније објављује Велог Јожу (1908.) - дјело по коме ће се препознати Назорова проза, а које је он сам сматрао неуспјелијим. Године 1916. објавио је неколико књига: Утва златокрила, Медвјед Брундо, Стоимена.
На изборима 1934., Назор се кривим политичким потезом изјаснио за такозвану Јевтићеву листу, те су му неко вријеме затворени ступци свих новина, часописа и врата свих издавача. Недуго послије тога, 1939., објављује Пастира Лоду и Дедека Кајбумшчака.
иако у годинама у нарушеног здравља, године 1942. с пјесником Иваном Гораном Ковачићем преко реке Купе одлази у партизане, о чему је извијестио чак и Радио Лондон. Назор почиње водити дневник С партизанима, који се сматра једним од најупечатљивијих ратних дневника поред дневника Владимира Дедијера и Драгојла Дудића. Пропагандно његов одлазак у партизане је много вредео партизанском покрету.
Послије рата објавио је и Пјесме партизанске. У рату Назор је предсједник Извршног одбора ЗАВНОХ-а, а након рата и први предсједник хрватског Сабора. Као новопримљени академик 1949. године је имао и свој посљедњи јавни наступ на којем је читао уломке из своје недовршене збирке У завичају. У педесет година плодног рада Назор је писао пјесме, приповијетке, приче за дјецу, путописе, романе, дневнике, расправе и преводио италијанске и њемачке пјеснике.
Његовим именом је названа највећа награда у Републици Хрватској "Награда Владимир Назор" која се додјељује за најбоља умјетничка остварења на подручју књижевности, музике, филма, ликовних и примјењених умјетности, позоришне умјетности као и архитектуре и урбанизма.
[уреди] Критика
Назор је један од најплоднијих писаца у хрватској књижевности, аутор големога дјела састављеног од различитих жанрова: пјесама, епова, новела, романа, дневничких записа, путописа, есеја, чланака, прича и игроказа за дјецу.
Првих двадесетак година његова стваралаштва углавном се поклапају с раздобљем хрватске модерне и у том времену Назор прелази пут од дилетантског пјесника у тражењу властитог пута, преко национално ангажираног поетскога трибуна - понесеног митолошко-легендарним и историјско словенским мотивима (Славенске легенде, 1900; Живана, 1902; Књига о краљевима хрватскијем, 1904) те потребом за освјешћивањем и просвјећивањем истарског пука (поема Крвава кошуља, 1905) - преко пјесника дионизијске животне радости и пантеистичког заноса природом који се напаја на врелу поганскога класицизма те старозавјетних библијских текстова (Лирика, 1910; Нове пјесме, 1913), до себи окренута рефлексивног лирика што се почиње затварати у свој унутарњи свијет (Интима, 1915). Назорова дитирампски распјевана лирика, пуна полета и оптимизма, разликовала се од превладавајућих песимистичких, суморних расположења у поезији хрватске модерне, али по својој окренутости миту и легенди, па и култу снаге, она се ипак уклапала у слична неоромантичарска струјања европске модерне. Његови прозни радови из модернистичке фазе с једне стране наслањају се на прошлостолетну национално-просвјетитељску традицију (роман Крвави дани, 1908), али с друге стране у њима су видљиви и утицаји нових, модернистичких стилова. У својим Истарским причама,1913 Назор је остварио сретан компромис између одрађивања националног «дуга» и уклапања у токове модерне књижевности. У њима је снажно истакнута ауторска национална и социјална ангажованост, али је она исказана на нов, модернији начин, специфичним назоровским мијешањем реалног и фантастичног, док се уплетање фолклорних мотива (у Велом Јожи, Бошкарини и Дивичином граду) подударало с неоромантичним окретањем фолклорној баштини и миту. Њему је одговарала форма поетске алегоријске приче, веома блиске артистичкој бајци Оскара Вилдеа и Мауриција Метерлинка, а његова лиричност, склоност према симболу и умјетна декоративност идеално су се поклапале с његовим умјетничким надахнућима, па је својим Истарским причама, посебно онима уврштенима у прво издање збирке – Халугица, Албус краљ,......... - потпуно закорачио у свијет бајковите модернистичке сецесионистичке приче. Почевши од пјесничких збирки Интима и Пјесни љувене,1915, Назор се све више затвара у свој унутрашњи свијет; у његовом стваралаштву постају доминантне теме унутрашњег прочишћења, самопрегорне жртве и узвишене осамљености, а склоност к алегоријском исказу све је више видљива (еп Утва златокрила, 1916; збирка прича Стоимена, 1916; Легенда о светом Христофору, 1922; Пјесме о четири арханђела, 1927). Кроз Назорово стваралаштво можемо пратити мотивско-тематску и стилску повезаност појединих дјела која органски израстају једна из других, а ипак су она разнолика, јер је код њега заметна стална тежња за променом. Тако у времену кад у хрватској књижевности постају све доминантнији авангардни стилови, посебице експресионизам, Назор је — тражећи нов израз и нове мотиве — покушао слиједити поратни сензибилитет (новела Црвени танк, 1922), али нове квалитетне домете у своме стваралаштву он је остварио на другом подручју окренувши се својим властитим инспирацијама (сјећању на дјетињство на острву и младост) и једноставнијем умјетничком исказу. Артистичка декоративност и извештаченост, која је карактеризирала добар дио новела из његове модернистичке фазе, уступила је мјесто казивању које не зазире од именовања и обликовања лица, ствари и појава те односа међу њима. Као резултат нових надахнућа и нових умјетничких усмјерења настала је књига поезије Низа од кораља,1922 те двије збирке аутобиографске новелистике — Приче из дјетињства,1924 и Приче с острва, из града и са планине,1927. Цриквеничке прозе (Три приповијетке из једног дјечјег дома, 1929; роман Шарко, 1930) тематски и хронолошки значе наставак његова причања о самоме себи. Покушавајући проговорити о себи „сада и овдје" Назор, међутим, због неких својих унутрашњих кочења, а сигурно и због предуге изолираности и самотарске удаљености од обичних људи, није успио обликовати квалитетна књижевна остварења. Зато се он поновно окреће мотивима изван себе, па тридесетих и четрдесетих година у његовој литератури превладавају социјалне теме (Пјесме о брату Гавану и секи Сиромаштини, 1931; циклус фељтонистичким стилом писаних новела о сиротињи са загребачке периферије – Загребачке новеле, 1942), а на подручју стиха доста експериментише, варира разне ритмове и строфе (Десетерци, 1930; Топуске елегије, 1933). Уз то, почиње писати дневничке записе, путописе, студије и есеје о домаћим и страним ауторима, о проблемима версификације (О хрватском једанаестерцу 1838-1900, 1935), бави се преводилаштвом, преправља стара дјела, с великим амбицијама пише роман о вишемиленијумској иторији родног острва (Пастир Лода, 1938, 1939), али његове креативне могућности као да су до краја биле исцрпљене. Но, прикључивши се партизанима, Назор је ревитализовао креативни опус, уносећи нове теме и интонацију (Пјесме партизанке, 1944, живописни дневник С партизанима, 1945). Истина, ту има и подоста патетичних стихова који не могу одољети озбиљнијој критици, но треба рећи да је и то излив Назоровог бујног медитеранског темперамента и виталистичког заноса, а не програматско пискарање по наруџбинама комунистичких владара. Треба напоменути да је то раздобље у којем је Назор дао и неке од својих најбољих стихова националне тематике (Хрватски језик, 1944) , не упавши у мелодраматски патос. Владимир Назор се истакнуо и као преводитељ с неколико језика (Данте, Шекспир, Хајне...).
