Димитрије Љотић
Из пројекта Википедија
Др Димитрије Мита Љотић, сарадник немачких окупатора за време Другог светског рата, рођен је 12. августа 1891. године у Београду, но већи део свог живота провео је у Смедереву. Његови преци доселили су се у Србију из села Блаца (данашња грчка покрајина Македонија) у првој половини 19. века. Љотићев деда се звао Љота, па ће по њему касније добити презиме Љотићи. Владимир Љотић, Димитријев отац, био је српски конзул у Солуну (у два наврата) те предсједник општине Смедерево и народни заступник у српском парламенту. Димитирје Љотић основну је школу завршио у Смедереву, гдје се уписао и у гимназију. Када се породица преселила у Солун с непуних 16 година успјешно полаже матуру у Српској Солунској гимназији по одоберењу Министарства иностраних послова. У младости постаје веома религиозан те размишља о томе да напусти Правни факултет и постане свештеник.
За вријеме Балканских ратова добровољно се јавља у санитетску службу. У јесен 1913. године одлази у Париз и ту остаје све до почетка Првог свјетског рата. По повратку у Србију 1. септембра 1914. регрутован је. Након завршетка Првог свјетског рата постављен је за заповједника жељезничке постаје у Бакру (Хрватска). У Бакру слама штрајк жељезничара тако што хвата 36 штрајкаша и предаје их полицији. Овај догађај-гушење штрајка рудара, одиграће пресудну улогу у Љотићевом животу. Уместо да се посвети цркви и Богу, решио је да се посвети политици. С дужности заповједника жељезничке постаје разријешен је 17. јуна 1920. године. У Бакру је Љотић пронашао и љубав свог живота - Ивку, с којом је касније ступио у брак. Након разријешења с дужности враћа се у Смедерево гдје отвара адвокатску канцеларију. Ту постаје члан Народне радикалне странке, а ускоро и предсједник омладинске организације странке. Дана 16. фебруара 1931. године краљ Александар, који је 1929. распустио скупштину, именује га министром правде у влади Петра Живковића. Недуго потом, 28. јуна 1931. Љотић подноси краљу нови нацрт Устава. Приједлог устава предвиђао је да народ бира своје заступнике општим тајним гласањем, док би кандидатуре одређивали представници професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација. Краљ је одбацио овај приједлог устава те Љотић подноси оставку.
Након напуштања министарске функције Љотић се посветио окупљању истомишљеника. Тако је 6. јануара 1935. године у Љубљани створена организација Југословенски народни покрет Збор. За предсједника покрета избаран је Димитрије Љотић, први потпредсједник био је Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредсједник Франк Кондоре, адвокат из Љубљане, а генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Збор је изашао на изборе (1935.) и добио 0,84 % гласова. Тренд лоших изборних резултата наставио се па све до слома ројалистичке Југославије Љотићев покрет није имао значајнијег успјеха на изборима. Након напада на Југославију Љотић се у складу са својим ратним распоредом јавља на дужност у бјељинску касарну. Истовремено наредио је и осталим члановима Збора да поступе исто. Након капитулације Југославије Љотић се враћа у Смедерево.
Oдазвао се позиву нацистичких окупацијских власти које су покренуле иницијативу за стварање цивилних власти (тзв. Комесарска управа) у окупираној Србији. Активно је учествовао у преговорима с њемачким властима и постизању споразума с истима. Но, одбио је ући у владу (за њега је било предвиђено мјесто министра привреде), али су зато уз његово одобрење ушла два члана Збора. Међутим, 5. јуна 1941., након што је експлодирало складиште муниције у смедеревској тврђави, постављен је за ванредног повериоца за обнову Смедерева. Након пада Комесарске управе утемељена је цивилна влада на челу с Миланом Недићем, а којег је на то мјесто предложио управо Димитрије Љотић. И у ову владу су ушла два члана Збора. Један од њих двојице - Михаило Олћан предложио је формирање Српске добровољачке команде тј. јединица које би се бориле против партизана. Те јединице наоружале су њемачке власти. Дана 22. новембра 1941. Српска добровољачка команда, жандармерија и четници Косте Пећанца стављену су под јединствено заповједништво под заједничким именом Шумадијски корпус. Тај корпус потпадао је под заповједништво 113. њемачке дивизије и као такав учествовао је у борбама против партизана.
Први односи између Димитрија Љотића и Драгољуба Михаиловића успостаљвени су у љето 1941. године. Тада је договорено да Љотић осигурава Михаиловићевим четницима храну, одјећу и оружје. Уз мање прекиде та сарадња је настављена током цијелог рата. Пре крај рата притиснут и напредовањем партизанских снага љотићевци и сам Димитрије Љотић повлаче се у Словенију. Ту Љотић успоставља сарадњу са заповједником словеначких квинслиншких јединица Лавом Рупником (Бела гарда). Ускоро се овом савезу нашао и Лички четнички корпус под заповједништвом Добросава Јевђевића те неколико одреда словеначких четника - Плаве гарде.
Дана 22. априла 1945. Димитрије Љотић добио је телеграм од Момчила Ђујића да се патријарх Гаврило и епископ Николај желе састати с њим. Љотић је на пут кренуо 23. априла. Возач аутомобила Ратко Живадиновић имао је веома лош вид (диоптрија - 11). Када је сумрак већ пао и мало тога се на путу видјело, зауставила их је једна словеначка војна патрола у Ајдовшчини. Ту су били упозорени како није пожељно наставити даље јер је остатак терена под контролом партизана. Но, Љотић је устрајао на томе да се пут настави. Ни десетак минута након тога аутомобил је ударио у мост који је до пола био срушен те се откотрљао у провалију. Димитрије Љотић погинуо је на лицу мјеста. Сутрадан ујутро тијело Димитрија Љотића пребачено је у Горицу гдје је обављена сахрана. Први вијенац који је положен на његов гроб био је вијенац Драгољуба Михаиловића.
