Драгиша Цветковић
Из пројекта Википедија
Драгиша Цветковић (15. јануар 1893. Ниш - 18. фебруар 1969. Париз) је био југословенски политичар, у више наврата градоначелник Ниша.
Садржај |
[уреди] Биографија
Родио се у Нишу, од оца Јована, који је пореклом из Дадинца код Власотинца и мајке Зојице Стериадис која је била Цинцарка. Отац му је учествовао у српско-турским и балканским ратовима, а из Првог светског рата изашао је као потпуковник.
Драгиша Цветковић је и сам учествовао у Балканском рату. Једно време живео је у Швајцарској и Француској где је прихватао српске рањенике, студирао медицину и технику, да би 1934. године завршио студије права у Суботици.
Дошавши из Европе у тада сељачку Србију Драгиша Цветковић бацио се на реформе. О томе сведоче његови говори и документа из скупштине, где се борио за решавање социјалних проблема, минималних надница, колективних уговора, смањивање дажбина, презадужености сељака. Био је оштар критичар послодаваца, тражио је скраћивање радног времена, ограничено ангажовање дечије радне снаге и повластице за инвалиде. Подигао је много инвалидских домова и формирао берзе рада.
У три мандата био је градоначелник Ниша. Министар вера постао је 1928. године, да би по увођењу диктатуре 6. јануар 1929. године остао без обе функције. У листу "Нишка слободна трибина", који је сам покренуо, писао је против диктатуре, због чега је хапшен, а лист забрањен.
Важан потез повукао је 1934. године, када је у својој вили на брду Горица у Нишу окупио опозицијону елиту Југославије, на тајни договор о уједињењу свих странака сличних политичких програма. Тако је створена Југословенска радикалана заједница (ЈРЗ), која је победила на изборима 1935. године.
После тих избора, још једном је био градоначелник Ниша, председник посланичког клуба ЈРЗ, министар социјалне политике и народног здравља и в. д. министара за физико васпитање народа, а кратко, заменик министра правде и све то у влади Милана Стојадиновића у периоду 1935-1939. године.
[уреди] Југословенски раднички савез
1936. године заједно са Михом Креком основао је Југословенски раднички савез (ЈУГОРАС) обједињавањем радничких секција Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ). Драгиша Цветковић је изабран за воћу савеза, док је Милан Стојадиновић постао председник новог синдиката. Главни циљ оснивања савеза био је стварање "радничке сталешке организације" ради сарадње с послодавцима и владом и рушење левичарског УРС-овог синдикалног покрета.
[уреди] Бановина Хрватска
Драгиша је учествовао у рушењу владе Милана Стојадиновића 1939. године, после чега постаје нови председник владе Краљевине Југославије, а нешто касније успео је да у новој влади укључи Хрвате. Извршио је федерализацију Југославије путем стварања Бановине Хрватске у договору са хрватским политичарем Владком Мачеком. Овај договор је назван Споразум Цветковић-Мачек и настао је у јесен 1939. године.
[уреди] Тројни пакт и пад с власти
Драгиша је са министром спољних послова Цинцар-Марковићем путовао у Немачку 13. фебруара 1941. године, где је преговарао са министром спољних послова Немачке фон Рибентропом и самим Хитлером, али није прихватио захтев да Југославија приступи Тројном пакту, објашњавајући да за то није овлашћен.
Неколико недеља касније 25. марта 1941. године по одлуци Крунско савета. Драгиша Цветковић, Министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић и немачки Mинистар иностраних послова фон Рибентроп у дворцу Белведере у Бечу потписују протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила осовина. Његов основни циљ био је да избегне рат, а потпис на документ је ставио под притиском Крунског савета и кнеза Павла, који такође жели да очува неутралност Југославије у ратном сукобу који се разбуктавао.
Два дана касније, 27. марта, група официра је извела војни удар, збацила Владу и намесништво, ухапсила Драгишу Цветковића и остале министре, а краља Петрa II прогласила за пунолетног и предала му власт. Цветковић је убрзо пуштен из затвора.
По уласку Немаца у Београд од њега је тражено да сарађује са окупатором, али је он то одбио и повукао се у Нишку Бању. У Белом двору 16. априла исте године избегао је да потпише капитулацију Југославије, као и понуду да буде председник владе поробљене Србије. У нишком крају помагао је покрет Драже Михаиловића.
Окупацине власти хапсиле су га у два наврата и одводиле у логор на Бањици, где је провео око два и по месеца. У Бугарску је побегао 4. септембра 1944. године, а одатле у Турску. Из Истанбула прешао је у Рим, па у Париз.
После рата по одлуци државне комисије комунистичке Југославије Драгиша Цветковић је проглашен за народног непријатеља и ратног злочинца. Њему, заправо, никада није било суђено. Боравећи у иностранству, емигрант Драгиша Цветковић је писао и говорио да тражи да се образује екипа релевантних стручњака на Балкану који би проценили да ли је потписивање Тројног пакта била издаја или частан покушај да се спречи кланица у којој је погинуло 1,8 милиона Југословена.
Драгиша је живео у Паризу све до смрти. Сахрањен је на српском делу војничког гробља у Тијеу, код Париза, поред гробова генерала Петра Живковића и Богољуба Јевтића.
