Иван Милутиновић

Из пројекта Википедија

Иван Милутиновић

Иван Милутиновић, (27. септембар 1901, Церовице код Подгорице - 23. октобар 1944, Дунав код Београда ) генерал-лајтнант НОВЈ и члан Политбироа ЦК КПЈ.

[уреди] Биографија

Пре рата дипломирао на Правном факултету у Београду.

Члан КПЈ постаје 1923. године. За време студија руководио је удружењем марксиста на Београдском универзитету. Био је истакнути политички и синдикални радник.

Због свог револуционарног рада, први пут је ухапшен 1928. и осуђен на 6 месеци затвора. Поново је ухапшен одмах након Шестојануарске диктатуре 1929. и осуђен је на 7 година робије. За време издржавања казне у Сремској Митровици, био је присталица Петка Милетића, због чега му се замерила друга партијска линија која је подржавала Тита.

Ипак, нови секретар КПЈ, Тито му је опростио фракционашење и касније га поставио на високе положаје. За време тамновања у Сремској Митровици и Лепоглави, казна му је продужена на 9 година због комунистичког деловања.

По изласку из затвора, Милутиновић је наставио са комунистичком пропагандом.

Члан КПЈ је посао 1939. године. Убрзо је поново ухапшен и интерниран у концентрациони логор Билећа, где је остао до маја 1940. На Петој земаљској конференцији КПЈ изабран је за члана Политбироа ЦК КПЈ.

После априлског слома, остао је у Београду и радио је на стварању првих војних комитета, чији је циљ био прикупљање оружја, врбовање добровољаца и обучавање младих људи у руковању оружјем ради предстојећег народног устанка.

Присуствовао је историјској седници ЦК КПЈ од 4. јула 1941 у Београду, на којој је донета одлука о оружаном устанку, а потом је као члан Главног Штаба НОПОЈ радио на организовању устанка у Србији.

После саветовања у Столицама отишао је у Црну Гору и постао члан Главног штаба. Организатор је скупштине црногорских и бокељских родољуба у Острогу фебруару 1942. Био је један од доносилаца "Фочанских прописа" и залагао се за увођење јаке дисциплине у војсци. За време "Левих скретања", био је позван на реферисање и кажњен је последњом партиском опоменом.

На Првом заседању АВНОЈ-а новембра 1942. изабран је за члана Председништва, а 1943. поново одлази у Црну Гори где је поред осталог, учествовао у стварању АВНО Црне Горе и Боке. Предводи Црногорску делегацију на пут дуг 300 км до Јајца на Друго заседање АВНОЈ-а^{[тражи се извор]}..

На Другом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења, 29. новембра 1943. постао је члан НКОЈ-а^{[тражи се извор]}. и добио је ресор повереника за народну привреду.

После Десанта на Дрвар, са Врховним Штабом одлази на Вис^{[тражи се извор]}.. На предлог Врховног Штаба, средином 1944. године одлази у Москву у циљу обједињавања јединица новооформљене Југословенске добровољачке бригаде коју је предводио пуковник Марко Месић. Иван Милутиновић са чином генерал-лајтнанта је преузео функцију политичког комесара новооформљене бригаде и са њом је кренуо да се пребаци у Југославију.

После краћег задржавања у Петровграду, допутовао је возом у Панчево 23. октобра 1944 ^{[тражи се извор]}.

Након обиласка команде подручја бр. 3 у Панчеву, тражио је да се пребаци у ослобођени Београд. Као превозно средство одређен је шлеп на кога је натоварен његов аутомобил, нешто војника и хране. Са својим најближим пратиоцима у поподневним часовима је кренуо у правцу Београда. Када се шлеп налазио на 8 km од Београда, налетео је на заосталу речну мину, коју су Немци поставили приликом евакуације града и експлодирао.

Под још увек нерасветљеним околностима, у паници која је затим настала, генерал Милутиновић је скочио у Дунав да би се спасао и удавио се јер није знао да плива.

Том приликом је погинуло 7 лица (4 Руса и 3 Југословена)

Тело генерала Милутиновића је пронашао тек 12. децембра 1944. совјетски капетан Стјепањенко и инжењер Куљбахин, шест километара низводно од града Смедерева. Сахрана је обављена 13. новембра 1944. у слободном Београду.

У првом издању послератне "Политике", на првој страни стоји написан некролог генералу Ивану Милутиновићу.

Генерал Милутиновић је одликован: