Моамер ел-Гадафи
Из пројекта Википедија
Моамер Абу Минијар ел-Гадафи (енг. Muammar Abu Minyar al-Gaddafi арап. معمر القذافي (рођен 1942.) је либијски вођа од 1969. Иако Гадафи нема јавну дужност или титулу, он има почасну титулу "Водича Првосептембарске Велике Револуције Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије" или "Братски лидер и водич револуције".
Садржај |
[уреди] Ране године
Гадафи је био најмлађе дете из бедуинске породице у пустињској области Сирт. Дато му је традиционално основно религијско образовање и похађао је Себа припремну школу у Фезану од 1956. до 1961. Гадафи и мала група пријатеља које је упознао у тој школи ће основати језгро војне револуционрарне групе која ће на крају преузети власт у држави. Гадафијев узор је био Гамал Абдел Насер, председник Египта, који је се уздигао до места председника апелујући на арапско јединство. 1961. Гадафи је избачен из Себе због политичких активности.
Гадафи је прешао да студира право на Либијском универзитету, где је дипломирао са високим оценама. Онда се уписао у војну академију у Бенгазију 1963, где су он и неколико његових пријатеља организовали тајну групу посвећену збацивању прозападне либијске монархије. Након дипломирања 1965, послат је у Велику Британију за даље усавршавање у Краљевску војну академију Сендхарст, вративши се 1966. на дужност официра Сигналног корпуса.
[уреди] Освајање власти
1. септембра 1969. мала група војних официра предвођена Гадафијем је извела државни удар против краља Идриса, који је протеран у Египат. Нови режим, на челу са Револуционарним командим саветом (РКС), је укинуо монархију и прогласио нову Либијску Арапску Републику. Гадафи избио на површину као вођа РКС и на крају постао де факто председник државе, политичку улогу коју и данас игра, иако не држи званичну позицију. Гадафи се спомиње у владиним саопштењима и званичној штампи као "Брат вођа и водич револуције".
За разлику од осталих војних диктатора, Гадафи није унапредио себе у генерала након освајања власти, али је прихватио церемонијално унапређење од капетана у пуковника и остао је у овом чину задњих скоро четрдесет година. Ово је без сумње чудно у западним војскама, да пуковник може да влада земљом и служи као Врховни комадант њене војске, али према Гадафијевим речима, Либијским утопијским друштвом влада народ, тако да му није потребна велика титула или врховни војни чин.
Гадафијево остајање на месту пуковника док врши контролу над земљом није нови концепт међу диктаторима. Гамал Абдел Насер је остао пуковник након освајања власти у Египту, док Џери Ролингс, диктатор Гане, није имао већи војни чин од поручника.
[уреди] Исламски социјализам и пан-арабизам
Гадафи је засновао свој нови режим на мешавини арапског национализма, аспекта добро уређене државе и оно што је Гадафи описао као "директна, популарна демократија". Он је назвао овај систем Исламски социјализам и док је дозволио приватно власништво над малим предузећима, влада је контролисала велика предузећа. Благостање, "ослобођење" и образовање су били наглашени. Такође је наметнуо исламске морале, забранивши алкохол и коцкање. Да би ојачао идеале овакве социјалистичко-исламске државе, Гадафи је објавио своју политичку филозофију у Зеленој књизи, изданој 1976. У пракси, либијски политички систем је био мање идеалнији и са времена на време Гадафи је одговорио унутрашњој и спољашњој опозицији насиљем. Његов револуционарни комитет је позвао на убисто либијских дисидената који су живели ван земље у фебруару 1980, док су одреди либијских убица послани широм света да их убију.
Са поштовањем према суседима Либије, Гадафи је пратио Насерову идеју о пан-арабизму и постао је ватрен заговорник уједињења свих арпских држава у једну. Такође је подржавао пан-Исламизам, са идејом лабаве уније свих исламских држава и народа. Након Насерове смрти 28. септембра 1970, Гадафи је покушао да преузме улогу идеолошког вође арапског национализма. Прогласио је "Федерацију Араспких Република" (Либија, Египат и Сирија) 1972, надајући се да ће створити пан-арапску државу, али се три државе нису сложиле око услова спајања. 1974. потписао је споразум са туниским вођом Хабибом Бургибом о спајању две земље, али се ни ово није остварило и разлике између две државе су се погоршале са великим непријатељством.
Гадафи је такође постао снажна присталица Палестинске Ослободилачке Организације, што је на крају покварило либијске односе са Египтом када је Египат 1979. започео мировне преговоре са Израелом. Како су се либијски односи са Египтом погоршавали, Гадафи је желео ближе односе са Совјетским Савезом. Либија је постала прва држава изван Источног блока која је добила суперсоничне МиГ-25 ловце, али су ти односи остали релативно далеки. Гадафи је такоже желео да повећа утицај Либије, посебно у државама са исламском популацијом, позивајући на стварање Сахарске исламске државе и подржавајући побуњеничке снаге у под-Сахарској Африци.
Значајно у његовој политици је подршка ослободилачким покретима, у већини случајева муслиманским групама. Седамдесетих и осамдесетих, ова подршка ја некада толико слободно давана да су и чак несимпатичне групе могле добити либијску подршку. Често су те групе представљале идеологије далеко од Гадафијеве. Међународна јавност је била збуњена овом политиком. Током седамдесетих, његов режим се упетљао у терористичке активности и у арапским и у неарапским државама. Половином осамдесетих, Гадафи је широко сматран као главни финансијер међународног тероризма. Наводно, Гадафи је био главни финансијер покрета Црни септембар који је извршио масакр над израелским спортистима током Олимпијских игара 1972. у Минхену и био је оптужен од стране САД за директну контролу над подметањем бомбе у берлинској дискотеци 1986. која је убила троје људи и ранила више од 200 особа, од којих су велик део чинили амерички војници. Такође је изјавио да је платио Карлосу Шакалу да киднапује и затим ослободи велик број саудијских и иранских нафтних министара.
[уреди] Спољни односи
Напетости између Либије и Запада су достигле врхунац током Реганове администрације, која је покушала да збаци Гадафија. 1984, британска полицајка Ивон Флечер је убијена изван либијске амбасаде у Лондону, док је дежурала над анти-Гадафијевским демонстрацијама. Пуцањ из митраљеза из зграде је увек био осумњичен за њено убиство, али су се либијске дипломате позвале на дипломатски имунитет и биле су протеране. Инцидент је довео до прекидања дипломатских односа између Британије и Либиjе више од једне деценије.
Реганова администрација је видела Либију као неприхватљивог играча на међународној позорници због њеног бескомпромисне подршке палестинској независности, њеној подршци револуционарном Ирану у рату против Ирака Садама Хусеина и њене подршке ослободилачким покретима у развијеном свету. Марта 1982. САД су објавиле забрану увоза либијске нафте и извоз Либији америчке технологије за индустрију нафте; Европа није пратила САД.
САД су нападале либијске патролне чамце од јануара до марта 1986. током сукоба због приступа заливу Сидра, за који је Либија тврдила да припада њеним територијалним водама. 15. априла 1986, Реган је наредио велике ваздушне нападе на Триполи и Бенгази, назване Операција Кањон Ел Дорадо, који су убили 60 људи због америчких оптужби за либијску умешаност у експлозију бомбе у дискотеци у Западном Берлину 5. априла 1986. коју су често посећивали амерички војници. Међу жртвама напада из одмазде 15. априла је била и усвојена ћерка либијског вође.
Либијска умешаност у и подршка тероризму је потврђена крајем 1987. када је пресртенут трговачки брод МВ Ексунд. Намењено Ирској републиканској армији, велика пошиљка оружја и експлозива је одузета са Ексунда. Британска обавештајна служба је веровала да то није први пут и да су претходне либијске пошиљке оружја стизале до Ирске републиканске армије.
Током већег дела деведесетих, Либија је истрпела економске санкције и дипломатску изолацију као резултат Гадафијевог одбијања да потпише изручење Сједињеним Државама или Великој Британији двојице Либијаца оптужених за подметање бомбе на лет Панамерикена 103 изнад Локербија, Шкотска. Уз посредовање председника Јужне Африке Нелсона Менделе - који је посетио Гадафија 1997. - и генералног секретара Уједињених нација Кофија Анана, Гадафи је пристао 1999. на компромис који је укључивао предавање оптужених Холандији за суђење према шкотском закону. Након тога су суспендоване санкције УН, али су америчке санкције Либији остале на снази.
Августа 2003, две године након пресуде Абделбасету Али Мохмед Ал Меграхију, Либија је званично прихватила одговорност за подметање бомбе изнад Локербија. Гадафи је пристао да исплати одштету од 2,7 милијарди долара, тј 10 милиона долара за сваку жртву породицама 270 жртава. Исте године, Британија и Бугарска су заједно саставиле резолуције УН која је укинула суспендоване санкције (бугарско учествовање у предузимању овог покрета је довело до наговештаја да је повезано са случајем СИДА у Либији у којем је 5 бугарских медицинских сестара, које су радиле у бенгазијској болници, оптужено да су заразили Сидом 426 либијске деце). 40 процената одштете је плаћено свакој породици, даљих 40% након што су уклоњене санкције САД. Зато што су САД одбиле да скину Либију са своје листе спонзора тероризма, Либија је задржала преосталих 20 процената.
[уреди] Нови Гадафи?
Од половине деведесетих, Гадафи је успео да побољша своје везе међу средњеисточним нацијама и данас се од стране многих сматра за умереног и одговорног лидера у арапском свету него што је био претходно. Што се тиче Палестинаца, почео је да предлаже концепт двонационалне државе Изратине - комбинације речи Израел и Палестина.
Истовремено, Гадафи је постао популаран афрички лидер. Као један од континенталних постколонијалних шефова државе који је најдуже на власти, либијски диктатор ужива поштовање међу многим Африканцима као искусан и мудар државник који је био у првом плану током многих борби током година. Гадафи је стекао признање Нелсона Менделе и других и увек је био истакнута фигура у разним пан-афричким организацијама, као што је Организација афричког јединства. Такође су га многи Африканци видели као хуманитарца који је дао много новца под-сахарским државама. Велики број Африканца долази у Либију да би се запослило. Такође, многи економски емигранти - посебно из Сомалије и Гане - користе Либију као одскочну даску до Италије и осталих европских држава.
Гадафи је такође показао да жели да поправи своју слику на Западу. Две године пре терористичких напада 11. септембра 2001, Либија се заложила за борбу против Ал-Каиде и понудила се да отвори свој програм оружја међународној инспекцији. Бил КлинтонКлинтонова администрација није успела да се позабави понудом пошто либијски програм оружја тада није сматран као претња. Након напада 11. септембра, Гадафи је учинио једну од првих и чврстих оптуживања бомбаша Ал-Каиде од стране неких муслиманских вођа. Гадафи се такође појавио на АБЦ због интервјуа са Џорџом Стефанопулосом, чин који се чинио незамисливим мање од деценије раније.
Постоји много објашњења за промене у Гадафијевој политици. Најочигледнији је да је некада богата Либија постала све слабија пошто је цена нафте значајно пала током деведесетих. У овим околностима, значајно строжије санкције УН и САД су учиниле Либију све више политички и економски изолованијом. Још једна могућност је да је чврста реакција Запада приморала Гадафија да промени своју политику. Токође је могуће да је реалполитик променила Гадафија. Његови идеали и циљеви се нису остварили; није никада било никаквог арапског јединства, разне оружане револуционарне организације које је он подржавао нису оствариле своје циљеве, а распад Совјетског Савеза је учинио Гадафијевог главног непријатеља, Сједињене Државе, још јачим.
Након збацивања Садама Хусеина 2003, Гадафи је објавио да је његова земља имала активан програм оружје за масовно уништењеоружја за масовно уништење, али да је вољан да дозволи међународним инспекторима да дођу у његову земљу да га надгледају и униште. Амерички председник Џорџ Буш и остале присталице рата у Ираку су покушали да објасне Гадафијеву објаву као директну последицу рата у Ираку тврдећи да је Гадафи поступио тако због страха за будућност своје власти ако настави да задржи и прикрива своје оружје. Италијански премијер Силвио Берлускони, присталица рата у Ираку, је изјавио да је Гадафи лично телегонирао са њиме. Ипак, многи страни експерти за политику су тврдили да је Гадафијев проглас био само наставак његових претходних напора у нормализовању односа са Западом и уклањања санкција. Да би подржали ово, они указују на чињеницу да је Либија већ учинила сличне понуде четири године раније пре него што су званично прихваћене. Међународни инспектори су испитали неколико тона хемијског оружја у Либији, као и активни програм нуклаерног оружја. Како се процес уништавања овог оружја наставио, Либија је побољшала своју сарадњу са међународном посматрачком мисијом да је марта 2006. Француска потписала уговор са Либијом о развијању великог програма за нуклеарну енергију.
Марта 2004, британски премијер Тони Блер је постао први западни лидер које је посетио Либију и јавно се срео са Гадафијем. Блер је похвалио Гадафијева недавна дела и изразио наду да ће Либија сада бити снажан савезник у Рат против тероризмарату против тероризма. Британски амбасадор у Триполију, Ентони Лејден, је овако објаснио промену Гадафија и Либије:
35 година државне контроле у економији их је довело у ситуацију где просто не стварају довољно економских активности да дају запослење младим људима који излазе из њиховог успешног образовног система. Мислим да је ова дилема срж одлуке пуковника Гадафија да су му потребне радикалне промене. [1]
15. маја 2006, Стејт Дипартмент је објавио да ће поново успоставити пуне дипломатске односе са Либијом. Ово је дошло након објављивања либијског програма за масовно уништење тако да је Стејт Дипартмент такође изјавио да ће Либија бити уклоњена са листе нација које подржавају тероризам. [2]
[уреди] Унутрашњи проблеми
У октобру 1993. је био неуспешан покушај убиства Гадафија од стране делова либијске армије. Осам месеци касније, либијски војници су се повукли из Чада окончавши тиме територијалне сукобе који су датирали од 1973. У јулу 1996, побуне против Гадафија су избиле на једној фудбалској утакмици.
Ово су политичке организације које се противе Гадафију:
- Национална конференција либијске опозиције
- Национални фронс за спас Либије
- Комитет за либијску националну акцију у Европи
Интернет сајт, који активно тражи Гадафијево збацивање, је постављен 2006 и има списак 343 наводних жртава политичких убистава. [3] Либијска лига за људска права са седиштем у Женеви, је писала петицију Гадафију да покрене независно истраживање због немира у Бенгазију фебруара 2006. у коме је убијено око 30 Либијаца и странаца.
[уреди] Приватни живот
Гадафи има осморо деце, од тога седам синова. Његов најстарији син, Мухамед Гадафи је због жене сада у немилости, али води Либијски олимпијки комитет. Следећи син по старини Ал-Сади Гадафи, управља Фудбалским савезом Либије, игра за италијански тим из Серије А Удинезе и продуцира филмове. Трећи по реду је Саиф ал-Ислам Гадафи, сликар, који води добротворни фонд који је био умешан у преговоре око ослобађања талаца које су узимали исламски милитанти, посебно на Филипинима. Његова једина кћерка је Ајеша Гадафи, адвокат који се придружио тиму за одбрану Садама Хусеина. Сви су они виђени као могући наследници. Још три сина Ал Моатасим, Ханбил и Хамес су мање значајни (у септембру 2004, Ханбил је био умешан у полицијску потеру у Паризу).
Гадафијева наводно усвојена кћерка Хана је убијена током напада америчких авиона 1986. На концерту за мир, одржаном у Триполију 15. априла 2006. да би се обележила двадесета годишњица ваздушних напада, амерички певач Лајонел Ричи је рекао публици:
"Хана ће бити слављена вечерас због чињенице да сте ви прикачили мир њеном имену." [4]
Ханин статус као Гадафијеве усвојене кћерке остаје нерешен. Уредник за спољашња питања часописа ЈуЕсЕј Тодеј Барбара Славин је рекла да "његова усвојена кћерка није убијена. Убијена је тек рођена беба. Заправо сам видела њено тело. Њу је Гадафи постхумно усвојио. "[5]
Јануара 2002, Гадафи је откупио 7,5% деоница Јувентуса за 21 милион америчких долара преко Лафика (Либијска арапска компанија за страна улагања). Иако је Гадафи велики фудбaлски фан, још важније је настављање дугих веза са Ђанијем Ањелијем, власником Фијата. Гадафи је такође постао укључен у шах: марта 2004, ФИДЕ, је објавила да ће он обезбедити новац за награду за Светско првенство у шаху, одржаном у Триполију током јуна и јула 2004.
Новембра 2002, био је домаћин светског избора за Мис интернета, првог за Либију и први у свету који је одржан на интернету.
Гадафијева лична гарда, Амазонска гарда се састоји из лепих Африканки које су експерти за борилачке вештине и добро истрениране да користе оружје. Амазонска гарда га је пратила на његовој посети Бриселу 2004. [6]
[уреди] Види још
- Чадско-судански сукоб
