Патријарх српски Варнава
Из пројекта Википедија
Патријарх Варнава Росић (световно име Петар) је рођен у Пљевљима у Црној Гори, 11 септембра 1880. године. Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену (1900). Затим је 1905. године свршио Духовну академију у Петрограду, Русија. Исте године се замонашио и произведен je у чин јеромонаха. У другој половини 1905. године Варнава је отпутовао у Цариград где је примио дужност свештеника при српском посланству. У то време писао је у Цариградском гласнику, једином часописом на српском језику у Турском царству, управљао српском школом и сарађивао са Цариградском патријаршијом. Године 1910. Цариградска патријаршија га је изабрала за епископа Дабарско - велешке епархије, са титулом главинички. За време турске управе у Јужној Србији митрополит је стекао нарочитих заслуга на буђењу и јачању српске националне свести у борби с бугарском и грчком пропагандом. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије, а нарочито по одласку егзархијских епископа (1913), Варнава је управљао и Битољском и Охридском епархијом, kаo и једним делом Струмичке епархије, где је уредио целу Српску цркву у јужним крајевима проширене државе. У Првом светском рату je морао да напусти Јужну Србију, где је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф. После рата, по жељи српске владе, je отишао је у Русију, у дипломатску мисију. Када је 1920 успостављена јединствена Српска патријаршија, Варнава је постао митрополит скопски. За патријарха Српске православне цркве бива изабран 1930. године.
Варнава Росић постао је у тридесетој епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх. На челу СПЦ био је само седам година, од 1930. до 1937. године. Краљ Александар I Карађорђевић као да није знао за његове речи: "Нисам довољно послушан да би био заповедник", па је веровао да је у Варнави добио послушног патријарха, који ће цркву учинити сервилним слугом државе како је то био обичај у Србији. Уместо тога, Варнава је од расцепкане СПЦ у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја, новим Уставом цркве и строгим правилима устројио СПЦ на модеран начин и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, тако да је у састав Српске Цркве улазило укупно 27 епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији.
У његово време активиран је црквени живот у свим порама друштва, тако да је почела градња многих храмова, па је његовом иницијативом започета и изградња храмa Светог Саве на Врачару у Београду (тренутно највећег у употреби православног храма на свету). Такође је подигао на месту старе Београдске митрополије, нову зграду за потребе Архиепископије (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Св. Ваведења на Сењаку.
И Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватиканa и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, не зато што је начелно био против конкордата, него зато што је сматрао да тај споразум фаворизује католичку и исламску цркву на рачун других верских заједница у Југославији.
Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937. године, у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у малом храму Светога Саве на Врачару. Ни до данас није потврђена ни оповргнута теорија да је отрован управо због свог непомирљивог става око конкордата.
| Претходник: Димитрије |
патријарх српски | Наследник: Гаврило |
| Претходник: {{{пре2}}} |
{{{списак2}}} | Наследник: {{{после2}}} |
| Претходник: {{{пре3}}} |
{{{списак3}}} | Наследник: {{{после3}}} |
| Претходник: {{{пре4}}} |
{{{списак4}}} | Наследник: {{{после4}}} |
