Сергеј Сергејевич Прокофјев

Из пројекта Википедија

Сергеј Сергејевич Прокофјев (рус. Сергей Сергеевич Прокофьев, 11. април/23. април 1891. - 5. март 1953.) био је руски композитор и пијаниста.

Сергеј Прокофјев

Садржај

1 Биографија
2 Музичко дело
3 Дела
4 Спољашње везе

[уреди] Биографија

Сергеј Прокофјев је почео да компонује са десет година. Музици се ушио од своје мајке. Године 1904 почео је студије на Санкт Петерзбуршком конзерваторијуму. Студирао је клавир, копозицију и инструментацију (професор му је био Николај Римски-Корсаков). Током студија компонује композиције које му доносе позитивне критике услед иновативног приступа. Од 1913 - 1915, Прокофјев путује по Француској, Енглеској, Риму и Швајцарској, а онда кроз Сибир до Јапана и САД.

После избијања Октобарске револуције живео је у емиграцији (1918 - 1932) - Париз, САД и Немачка. У том периоду компоновао је оперу Заљубљен у три поморанџе (1919), Ватрени анђео (1927), балете Блудни син (1928), На Дњепру (1930), симфоније 2, 3 и 4. Сарађивао је у Паризу са Руским балетом. Наступао је као пијаниста по целој Европи, а 1932. се вратио у Русију.

Компоновао је 1935. своје најпознатије балетско дело Ромео и Јулија. У доба Другог светског рата сарађивао је са Сергејем Ејзенштајном на филмовима Александар Невски и Иван Грозни. Тада је настало и једно од његових најбољих дела, 6. симфонија es-moll. После рата, власти су биле сумњичаве и критички расположене према Прокофјеву, тако да се он углавном повукао из јавног живота. Умро је у Москви 1953.

[уреди] Музичко дело

Сам Прокофјев је описивао свој стил као сплет четири утицаја. Први утицај је класични који се огледа у његовом интересовању за историјске елементе, рецимо старе игре, као и за традиционалне музичке форме. Одиста у неокласицистичком стилу компоновао је једино у својој „Класичној симфонији“, јер је сматрао да је неокласицизам донкле у супротности са његовим схватањем музике. Модерни утицај се огледа у склоности иновативним хармонијама, дисонанцама и необичним комбинацијама акорда. У неким делима Прокофјев експериментише са границама тоналитета. Као трећу карактеристику своје музике Прокофјев наводи „моторику“. Многа његова дела се одликују једноличним ритмом и дивљом моториком. Као контраст томе стоји лирска линија. Прокофјеву је често успевало да комбинује лирске и меланхоличне тренутке са снажним и експресивним мелодијама. Овим одликама његове музике може се додати хумор и иронија, које у његовим делима играју значајно место. Оркестарска дела Прокофјева имају посебан звук, услед своје необичне оркестрације, на пример некад тубе и виолине звуче унисоно.

У раду Сергеја Прокофјева могу се уочити три стваралачке фазе. Прва фаза се обично назива „Руски период“, јер укључује дела настала пре његове привремене емиграције. Дела из овог периода карактеришу произвољни ритмови, јаке дисонанце, саркастичан хумор и јака виталност. Иако је у јаком контрасту са музиком касног романтизма, ова музика није сасвим нова, јер се и даље заснива на тоналитету. И поред тога, нека дела из овога периода су изазвала скандал, рецимо „Скитска свита“. Прелазни период су обележили 1. виолински концерт, и 3. клавирски концерт, када звук постаје смиренији. Овај „страни“ период почиње 1918, и још модернији је. Прокофјев делимично напушта тоналитет. Звукови су сконцентрисани и избијају у дивљим музичким епизодама. И поред тога, ова музика није модерна и експериментална колико је то музика неких његових савременика. Од почетка 30-их видљива је промена његовог стила. До одлучујуће промене је дошло његовим повратком у Совјетски Савез, отуда се овај период назива „Совјетски период“. Његову музику овога периода одликује поједностављена хармоника и јасније уобличавање мелодија. Пошто је била чвршће укорењена у традиције руске народне музике, она је постала разумљивија и популарнија. Тоналитет је чвршћи, а посебан значај се даје софистицираној полифонији. У каснијим делима Прокофјев је и даље упрошћавао свој стил. Његова последња дела карактеришу лирске тенденције, тиха равнодушност и готово романтична интонација.

Прокофјев важи за класика међу композиторима модерне музике. Његов значај је велики и у области филмске музике. Музика за филм Александар Невски важи за кључно дело у историји филмске музике. Утицао је на модерну филмску музику класично-романтичног стила, па се варијације његовог стила могу приметити у филмској музици са краја 20. века (Џон Вилијамс, Џејмс Хорнер).

[уреди] Дела

Симфоније
- Симфонија бр. 1 D-Dur оп. 25 Symphonie classique (1916/17)
- Симфонија бр. 2 d-Moll оп. 40 (1924), прерада је предвиђена као оп. 136
- Симфонија бр. 3 c-Moll op. 44 (1928)
- Симфонија бр. 4 C-Dur op. 47 (1930), прерађена као оп. 112 (1947)
- Симфонија бр. 5 B-Dur op. 100 (1944)
- Симфонија бр. 6 es-Moll op. 111 (1945/47)
- Симфонија бр. 7 cis-Moll op. 131 (1951/52)
- Симфонијета A-Dur оп. 5 (1909, прерађена 1914), касније оп. 48 (1929)
Концерти
- Клавирски концерт бр. 1 Des-Dur оп. 10 (1911/12)
- Клавирски концерт бр. 2 g-Moll оп. 16 (1913, rev. 1923)
- Клавирски концерт бр. 3 C-Dur оп. 26 (1917-21)
- Клавирски концерт бр. 4 B-Dur оп. 53 за леву руку (1931)
- Клавирски концерт бр. 5 G-Dur оп. 55 (1935)
- Виолински концерт бр. 1 D-Dur оп. 19 (1916/17)
- Виолински концерт бр. 2 g-Moll оп. 63 (1934)
- Концерт за виолончело e-Moll оп. 58 (1934-38)
- Симфонијски концерт за виолончело и оркестар e-Moll оп. 125 (1950-52, сасвим прерађен оп. 58)
- Кончертино за виолончело и оркестар g-Moll оп. 132 (1952, довршили су га Мстислав Ростропович и Дмитри Кабалевски)
Балети
- Блудни син, оп. 46 (1928-9)
- На Дњепру, оп. 51 (1930-1)
- Ромео и Јулија оп. 64 (1935/36)
- Солучка, или Пепељуга оп. 97 (1940-44)
- Прича о каменом цвету оп. 118 (1948-50)
Остала дела за оркестар
- Сни оп. 6 (1910)
- Ала и Лоли или Скитска свита оп. 20 (1914/15)
- Америчка увертира за пет дрвених дувачких инструмената, трубе, тромбоне, два виолончела, контрабас, клавир и удараљке B-Dur оп. 42 (1926, прерађена за велики оркестар 1928)
- Поручник Кије, свита оп. 60 (1934)
- Пећа и вук оп. 67 за наратора и оркестар (1936)
- Филмска музика (за филмове Александар Невски и Иван Грозни Сергеја Ејзенштајна)
Дела за дувачки оркестар
- 4 марша оп. 69 (1935-37)
- Марш B-Dur оп. 99 (1943/44)
- Ода посвећена крају Другог светског рата оп. 105 (1945)
Опере
- Мадлена, једночинка оп. 13 (1911-13)
- Коцкар, Опера у 4 чина оп. 24 (1915/16)
- Заљубљен у 3 поморанџе, Опера у 4 чина са прологом оп. 33 (1919)
- Ватрени анђео, Опера у 5 чинова оп. 37 (1919-27)
- Семјон Котко, Опера у 5 чинова оп. 81 (1939)
- Заруке у манастиру, Опера у 4 чина оп. 86 (1940/41)
- Рат и мир, Опера у два дела оп. 91 (1941, прерађена 1952)
- Прича о правом човеку, Опера у 4 чина оп. 117 (1947/48)
Остала вокална музика
- Њих је седам (Халдејска заклетва), кантата за тенор, мешовити хор и велики оркестар оп. 30 (1917/18)
- Кантата за 20. годишњицу Октобарске револуције за 2 хора, дувачки оркестар, хармонике, удараљке и оркестар оп. 74 (1936)
- Александар Невски, кантата оп. 78 (1938/39)
- Цветај, силна земљо, кантата за 30. годишњицу Октобарске револуције оп. 114 (1947)
- На стражи мира, ораторијум оп. 124 (1948)
- Песме
- Песме за масе
Камерна музика
- Гудачки квартет бр. 1 h-Moll оп. 50 (1930)
- Гудачки квартет бр. 2 F-Dur оп. 92 (1941)
- Хумористички скерцо за 4 фагота оп. 12a (1912)
- Соната за флауту D-Dur оп. 94 (1943)
- Виолинска соната бр. 1 f-Moll оп. 80 (1938-46)
- Виолинска соната бр. 2 D-Dur оп. 94a (1944, прерада за флауту оп. 94, 1943)
- Соната за соло виолину D-Dur оп.115 (1947)
- Соната за виолончело C-Dur оп. 119 (1949)
Клавирска музика
- Клавирска соната бр. 1 f-Moll оп. 1 (1908)
- Клавирска соната бр. 2 d-Moll оп. 14 (1912)
- Клавирска соната бр. 3 a-Moll оп. 28 (1907/17)
- Клавирска соната бр. 4 c-Moll оп. 29 (1908/17)
- Клавирска соната бр. 5 C-Dur оп. 38 (1923, касније оп. 135)
- Клавирска соната бр. 6 A-Dur оп. 82 (1939/40)
- Клавирска соната бр. 7 B-Dur оп. 83 (1939/42)
- Клавирска соната бр. 8 B-Dur оп. 84 (1939/44)
- Клавирска соната бр. 9 C-Dur оп. 103 (1945)
- Клавирска соната бр. 10 e-Moll оп. 137 (1953, фрагмент)
- 4 етиде оп. 2 (1909)
- Четири комада оп. 4 (1910–1912)
- Токата d-Moll оп. 11 (1912)
- Сарказми, 5 комада оп. 17 (1914)
- Визије које беже, 20 комада оп. 22 (1915-17)
- Приче старе баке оп. 31 (1918)