Тридесетогодишњи рат
Из пројекта Википедија
| Тридесесетогодишњи рат | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део {{{део}}} | |||||||||||
 Европа после Вестфалског мира 1648.. |
|||||||||||
|
|||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||
| Против Хабсбурга: • Шведска, • Данска , • Француска, • Шкотска, •мале немачке државе |
Уз Хабсбурге: • Католички савез: • Свето Римско царство, • Шпанија, • Аустрија, • Баварска, • мале немачке државе |
||||||||||
| Заповедници | |||||||||||
| Јачина | |||||||||||
| Губици | |||||||||||
| {{{подаци}}} | |||||||||||
Тридесетогодишњи рат одвијао се од 1618. до 1648. углавном на територији данашње Немачке и Чешке. У рат су биле увучене највеће европске континенталне силе. Иако је рат од самог почетка имао карактер верског сукоба протестаната и католика, ривалство Хабсбурга и других сила имало је централну улогу, што се види по уласку католичке Француске у рат на протестантској страни.
Рат је заједно са попратним ефектима глади и болести имао разарајући ефект по Европу. Рат је трајао 30 година, а конфликти изазвани тим ратом настављају се идућих 300 година. Рат је завршио Вестфалским миром 1648. Из рата Немачка излази расцепкана и искрварена, а Шпанија излази ослабљена без Португала и Холандије. Француска постаје доминантна сила у Европи.
Садржај |
[уреди] Узроци рата
Аугзбуршки мир из 1555. потврдио је резултате скупштине у Спејеру из 1526. , којом су окончани сукоби лутерана и католика у Немачкој. Главни принцип је " чија је земља, онога је и вера " лат: cuius regio eius religio . Важне одредбе тог уговора су следеће:
- Немачки кнежеви (њих 255) могу слободно да одаберу која од две вере (лутеранство или католичанство) ће бити службена вера њиховог подручја
- лутерани, могу да задрже територије, које су одузели католицима након мира из 1552.
- католички бискупи, који промене веру, морају предати своју бискупију
- Током одређеног прелазног периода породице имају времена да се преселе у подручје, где је допуштена њихова вера. Као вере спомињу се само католичанство и лутеранство.
Политичке и економске напетости расле су међу најмоћнијим нацијама Европе у раном XVII веку.
- Шпанија је била заинтересована за немачке државе, зато што је држала територије Шпањолске Низоземске
- Француска је била заинтересована за немачке државе јер су биле најслабији сусед, за разлику од јаких хабсбуршких земаља, које су окруживале Француску
- Шведска и Данска су биле заинтересоване да добију контролу над северним немачким државама, које граниче са Балтиком
Верске напетости су расле током друге половине XVI века. Аугсбуршки мир се није поштовао, јер поједини бискупи, који би променили веру, нису предавали своје бискупије, како су били дужни према одредбама Аугсбуршког мира. Калвинизам се ширио Немачком, постајући на тај начин трећа главна религија. Поједини католички владари у Шпанији и Источној Европи настојали су да поврате католичанству стару снагу.
За разлику од шпанских Хабсбурга, хабсбуршки краљеви после Карла V постали су верски толерантни. Фердинанд I, Максимилијан II , Рудолф II и Матија су били толерантни, јер су били свесни опасности и потреса, кроз које је пролазила Енглеска кад је краљ Хенрик VIII започео 1534. са политиком верске нетолеранције. Унутар Светог Римског Царства рат је био избегнут допуштањем различитим верама да се слободно шире. С друге стране то је узнемиравало оне, који су желили да постоји само једна вера. Шведска и Данска као лутеранске краљевине тражиле су начина да помогну протестантима унутар Светог Римског Царства.
Те напетости доводе 1606. до насиља у немачком слободном граду Донауверту. Лутеранска већина је спречила католике из швапског града да одрже процесију, па долази до насиља. То изазива интервенцију Максимилијана I Баварског на страни католика. Када је престало насиље калвинисти у Немачкој су се највише осећали угрожени, па оснивају 1608. Протестантску унију, под водством Фридрих IV Палатински, чији син ће имати истакнуту улогу у Тридесетогодишњем рату. Фридрих IV Палатински је контролисао Рајнски Палатинат, једну од држава на Рајни, коју су желили Шпански Хабсбурзи. На оснивање Протестантске уније католици одговарају 1609. оснивањем Католичког савеза, под водством војводе Максимилијана I Баварског.
Матија, који је био Свети Римски Цар и краљ Бохемије умире без наследника 1619. Наслеђује га најближи мушки наследник Фердинанд II , који је био тврди католик, одгојен од стране језуита и који је желио обновити католицизам као главну веру. Због тога је био непопуларан у углавном хуситској Бохемији, чија побуна против фердинанда изазива Тридесетогодишњи рат. Рат се даде поделити у 4 главне фазе:
- Бохемска побуна
- Данска интервенција
- Шведска интервенција
- Француска интервенција
[уреди] Бохемска побуна (1618.-1625.)
Пошто је цар Матија остао без мушких наследника, још током свог живота настојао је да осигура регуларно наслеђивање, тако да је захтевао да се изабере Фердинанда II краљем Бохемије и Мађарске, још током свог живота. Протестантске вође Бохемије су се бојале да ће изгубити верска права, која су добили за време цара Рудолфа II и тражили су да Фридрих V Палатински постане краљ Бохемије. Међутим друге протестантске вође заузеле су сличну позицију као католици, па је Фердинанд II изабран 1617. за престолонаследника, па смрћу цара Матије постаје краљ Бохемије.
Фердинандов тврди католицизам доводи до нарушавања верских слобода оних, који нису католици. Није поштовао ни верске слободе, које је потписао цар Рудолф II, по којима су гарантоване слободе вероисповести племству и становницима градова. Осим тога био је и апсолутиста и нарушавао је секуларна права. Пошто је унутар краљевства и међу племством било јако много протестаната нови краљ је постао јако непопуларан и уследила је побуна против њега.
Бохемски протестанти бацају кроз прозор Храдчана 22. маја 1618. двојицу краљевских службеника у Прагу. Тај догађај је познат под називом Прашка дефенестрација или друга прашка дефенестрација. Краљевски службеници нису били повређени, али та акција је представљала увреду краља. Том акцијом заправо почиње побуна, која води до Тридесетогодишњег рата.
Побуна се раширила по целој Бохемији. Обухватила је Бохемију, Шлеску, Лужице и Моравску. Да је бохемска побуна остала локални сукоб, рат би релативно брзо завршио за мање од тридесет месеци, али смрт цара Матије охрабрује протестантске вође, које су биле већ близу споразумног решења сукоба. Слабост и Фердинанда и бохемских протестаната доводи до ширења рата у Немачку. Фердинанда II је био присиљен да зове у помоћ свог рођака краља Шпаније Филипа IV Шпанског.
Протестанти Бохемије су очајно тражили савезнике против цара. Затражили су да буду примљени у Протестантску унију, коју је водио Фридрих V Палатински, један од кандидата за краља Бохемије. Чеси су лажно обећавали Фридриху да ће постати постати краљ ако их прими у Протестантску унију и ако дођу под заштиту уније. Исто то су обећавали и војводи Савојском, кнезу изборнику Саксоније и кнезу Трансилваније. Изгледа да су аустријанци пресрели та писма, која су слана из Прага, па су њиховим објављивањем дискредитирали Бохемију, посебно на саксонском двору.
Бохемији се у протесту придружује и горња Аустрија, где је било доста лутерана и калвиниста. После тога побунила се и доња Аустрија, тако да је протестантска војска под водством грофа Турна опседала 1619. зидине Беча. У Трансилванији кнез Габријел Бетлен је повео поход на Мађарску. Цар је пожурио и реформисао је војску. Снаге Протестантске уније , које је предводио гроф Манфред, поражене су у бици код Саблата 10. јуна 1619. То је одсекло грофа Турна од комуникације са Прагом, па он прекида са опсадом Беча. Поразом у бици код Саблата протестанти губе и значајног савезника, војводу од Савоја, који је био значајан противник хабсбуршке експанзије. Војвода од Савоја је слао велике суме новца протестантима и војсци. Заробљавањем документације у бици код Саблата откривена је урота војводе од Савоја, па је војвода након тога престао да помаже протестанте.
Војска грофа Турна наставила је да постоји, а Мансфелд је успио да реформише своју војску у Бохемији. Горња и Доња Аустрија су још увек биле побуњене, па су потписале савез са Чесима и 22. августа 1620. службено свргавају краља Бохемије Фердинанда II , а као новог краља Бохемије постављају Фридриха V Палатинског. У Мађарској се царска војска нашла у проблемима, јер су је Трансилвалци протерали 1620.
Шпанија шаље цару војску из Брисела под водством Амбозија Спиноле. Шпански амбасадор У Бечу је успио наговорити протестантску Саксонију, да интервенира против Бохемија, да би као контрауслугу добила Лужице. Саксонци су напали Бохемију, а шпанска армија је западном интервенцијом спречила снаге Протестантске Уније да доћу Бохемији у помоћ. Шпански амбасадор је баварском војводи понудио Палатинат у замену за његову помоћ и подршку Католичког савеза.
Под командом Јохана Церкласа Тилија војска Католичког савеза је увела ред у Горњој Аустрији, а царска војска је победила побуњенике у Доњој Аустрији. После тога ујединиле су се царска војска и Католички савез и заједно су кренуле северно на Бохемију. Фердинанд II је у бици код Биле Горе 8. новембра 1620. победио Фридриха V Палатинског. После тофа су покорили Бохемију и протерали протестанте или их присилили да постану католици. Бохемија после тога постаје католичка земља, а остала је под влашћу Хабсбурга 300 година после тога.
Тај пораз изазвао је распуштање Протестантске уније и уништење свих поседа Фридриха V Палатинског. Фридрих V је лишен свих својих поседа, а његове територије, као Рајнски Палатинат предани су католичком племству. Његова титула кнеза изборника предана је Максимилијану I Баварском. Иако лишен поседа Фридрих V је наставио са протуцарским активностима тражећи подршку у Холандији,Данској и Шведској.
Био је то озбиљан ударац протестантизму. Побуна је сломљена, а уследила је конфискација поседа и притисак на бохемско племство, све са циљем да се осигура прелазак племства на католицизам после два века хуситских и других верских разлика. Шпанци су преузели Рајнски Палатинат, а све са циљем да додатно опколе Холанђане и боље се припреме за нови рат против њих. Прва фаза рата у Источној Немачкој завршила је у корист Габријела Бетлена из Трансилваније, који је миром у Николсбургу 31. децембра 1621. добио бројне територије у Мађарској.
Неки историчари период од 1621. до 1625. сматрају посебном фазом рата и називају је Палатинска фаза. Пораз протестаната на Билој Гори и одлазак Габријела Бетлена означио је пацификацију Бохемије. Рат на западу у Палатинату састојао се од мноштва мањих битака, много мањих од оних у Бохемији и Мађарској, али много више се прибегавало опсадама. Манхајм и Хајделберг су пали 1622., а Франкентал 1623. Рајнски Палатинат је пао у руке Шпанаца.
Остатци протестантске војске побегли су у Холандију предвођени Мансфелдом и Христијаном Брунсвиком. Помогли су Холанђанима да се дигне опсада једног града, па су их Холанђани исплатили и послали да заузму оближњу Источну Фризију. Мансфред је ту остао, а Христијан је отишао да помаже рођацима у доњој Саксонији, али морао је да побегне према Холандији прогоњен од војске Јохана Церкласа Тилија. Тилијева војска их је ухватила 15 километара од холанске границе и 6. августа 1623. у бициа код Штатлона. У тој бици протестантска војска је претрпила катастрофалан пораз. Нестале су четири петине војске Христијана Брунсвика, тј око 15.000 војника. У то време Фридрих V Палатински је био у Хагу и био је пот притиском свог таста, енглеског краља Џејмса I Енглеског да оконча рат. Није му ништа друго ни преостало. Са скршеном побуном у Бохемији дошло је до мира
[уреди] Данска интервенција (1625.-1629.)
Краљ Данске Христијан IV Дански (1577.-1648.) био је лутеран, а као војвода Холштајна био је и племић СветогРимскогЦарства. Помагао је лутеранске владаре доње Саксоније војском против СветогРимскогЦарства, бојећи се да би дански суверенитет као протестантске нације могао бити угрожен. Током прве фазе рата остварио је територијалне добитке у северној Немачкој. Хамбург је 1621. признао дански суверенитет, а Христијанов син је постао бискуп Бремена.
Као владар Христијан IV Дански се показао као јако способан владар. Данска је постала стабилна и изузетно богата. Данска је наплаћивала пролаз кроз Оресунд, а добила је и велике ратне репарације од Шведске. Баварска је била једина земља у Европи која је била толико финанцијски јака као Данска. Данска је подршку за улазак у рат добила од француског кардинала Ришељеа, који је заједно са Холандијом и Енглеском обећао да ће давати финанцијску помоћ против Светог Римског Царства. Христијан је у доњој Саксонији сакупио 20.000 плаћеника.
Да би се обранио од данске интервенције цар Фердинанд II позива бохемског племића и војсковођу Албрехта Валенштајна, који је постао богат отимајући протестантска имања по Бохемији. Валенштајн је тражио да једино он има право да располаже благајном те војске, а да војска има право да слободно располаже ратним пљеном и да слободно пљачка на заузетим територијама. На тај начин Валенштајн врло брзо ствара војску од 30.000 војника, а касније долази и до 100.000. Дански краљ није ништа знао о постојању или формирању те нове војске.
Дански краљ није имао среће са савезницима. У то време Енглеска је имала унутарњих трзавица, у Француској је био грађански рат, Шведска је ратовала са Пољском, а Бранденбург и Саксонија нису били заинтересирани да наруше мир у источној Немачкој. Валенштајн је поразио Манселдову војску у бици на Десау мосту 1626., а генерал Тили је поразио Данце у бици код Лутера 1626. Мансфелд је умро у Далмацији неколико месеци после битке у којој је изгубио пола војске.
Валенштајнова војска је после тога заузела Мекленбург, Померанију и чак Јиланд. Ипак није могла да заузме данску престолницу на острву Зеланд, јер за такав потхват су требали јаку флоту, а ни Пољска ни ханзеатски градови нису допуштали градњу царске флоте на Балтику. Цар је притиснуо Стралсунд, једину луку, која је могла изградити флоту против Данаца, али цена је била превелика да би била прихватљива.
То све доводи до Споразума у Либеку 1629. по коме дански краљ Христијан IV Дански одустаје од подршке протестантима, а цар одустаје од освајања Данске.
У том тренутку рат је био завршен, а католичка страна је била победила. Католички савез је наговорио цара Фердинанда II да одузме лутеранима све поседе, које су добили по Аугсбуршком миру, а који су претходно припадали католичкој цркви. Цар је донио Реституцијски едикт 1629., по коме су католици преотели две надбискупије, 16 бускупија и стотине манастира. Фердинанд II се осећао тада моћан, јер су Мансфелд и Габријел Бетлен умрли те године. Једино се лука Стралсунд одупирала царству уз помоћ Данаца, а касније Швеђана.
[уреди] Шведска интервенција (1630.-1635.)
Албрехт Валенштајн је поседовао велику моћ, војску, поседе и новац. Постао је опасан. Цареви савезници су саветовали цара да га уклони док није касно. Цар Фердинанд II је отпустио Албрехта Валенштајна 1630. Позвао га је много касније кад су снаге Светог Римског Царства биле поражене у мноштву битака од шведског краља Густава II Адолфа.
Густав II Адолф је ушао у рат, као и дански краљ раније, да помогне немачке лутеране, да спречи католичко ширење и да добије економски утицај на немачке државе на Балтику. Густав Адолф је био забринут због растуће снаге Светог Римског Царства. Као и данског краља пре њега и Швеђане финансира француски кардинал Ришеље и Холанђани. Од 1630. до 1634. успио је да поврати многобројне претходно заузете протестантске територије.
Након што је отпустио Албрехта Валенштајна Фердинанд II је зависио о Католичком савезу. У битка код Брајтенфелдабици код Брајтенфелда 1631. Густав Aдолф је поразио војску Католичког савеза под командом генерала Тилија. Годину дана касније поново су се сукобили и у тој бици је убијен 1632 Јохан Церклас Тили. Шведска је почела доминирати ратиштем. Кад је започела рат Шведска је имала 42.000 војника, а 1632. је имала 149.000 војника. Војску је великим делом финансирала Француска. Многи заробљеници из битке код Брајтенфелда су били регрутовани у шведску војску.
Пошто је генерал Тили био мртав цар Фердинанд II је поново морао да тражи помоћ од Албрехта Валенштајна , кога је био претходно сменио.Албрехт Валенштајн је повео велику војску јужно и почео је угрожавати линије снабдевања шведске војске. Густав Адолф је знао да се Валенштајн припрема за напад. Густав Адолф и Албрехт Валенштајн сукобили су се 1632. у бици код Лицена . Швеђани су победили, али Густав Адолф је убијен у тој бици. Без вођства Густава Адолфа током 1634. протестантске снаге су поражене у првој бици код Нердлингена.
Цар Фердинанд је сумњао у Албрехта Валенштајна током 1633., јер Валенштајн је покушао да премости разлике међу католицима и протестантима. Валенштајн је био љут, јер цар није хтео да повуче реституцијски едикт. Почео је припремати снаге за праведан мир у интересу уједињене Немачке. Пошто је цар сумњао да би Валенштајн могао променити страну наместио је да га ухапсе. Кад је Валенштајн приметио да је изгубио подршку војске кренуо је према Швеђанима, али је убијен у фебруару 1634.
После тога две стране су започеле преговоре и шведска фаза рата се завршава Прашким миром 1635, којим је:
- одгођена је примена Реституцијског едикта за 40 година, а протестанским владарима је дозвољено да задрже секуларизиране бискупије које су држали 1627. То је заштитило лутеранске владаре североисточне Немачке, на рачун оних на југу и западу, којима је царска војска одузела поседе 1627.
- одлучено је да се формира јединствена војска од царске војске и војске немачких држава, иако су вође Саксоније и Баварске задржали независну команду над својим снагама
- забрањује се немачким кнежевима да стварају међусобне савезе или савезе са страним силама
- даје се амнестијама свима који су дигли оружје против цара после 1630.
Тај споразум није задовољавао Француску, јер је изнова ојачавао Хабсбурге. Због тога Француска започиње задњу фазу рата.
[уреди] Шведско-француска интервенција 1636.-1648.
Француска је била углавном католичка земља, а била је ривал Светом Римском Царству и Шпанији. Ушла је у рат на протестантској страни. Кардинал Ришеље је био шеф владе краља Луја XIII и осећао је да су Хабсбурзи још увек превише јаки и опасни, пошто држе бројне територије на француској источној граници, а имају и велики утицај у Низоземској.
Француска се зато удружује са Холанђанима и Швеђанима. Шпанија је зато напала Француску. Царски генерал Јохан фон Верт и шпански комадант кардинал Фердинанд Хабсбург почели су са разарањима по Шампањи и Бургундији, а чак су угрозили и сам Париз током 1636. Међутим у бици код Компјења француска војска под водством Бернард Сакс-Вајмара побеђује и одбацује хабсбуршку војску према граници. Уследио је низ борби, а ниједна страна није била премоћна. Кардинал Ришеље је умро 1642., а краљ Луј XIII умире 1643. остављајући на трону петогодишњег сина Луја XIV. Шеф владе је био кардинал Мазарен, који је почео радити на томе да се постигне мир.
Шведски маршал Ленарт Торстенсон је 1645. победио царску војску близу Прага у бици код Јанкауа. Луј II Бурбонски побеђује баварску војску у другој бици код Нердлингена. У тој бици је погинуо комадант католичких снага.
Баварска, Келн, Француска и Шведска потписују 14. марта 1647. Улмски мир. Швеђани и Французи су победили царску војску у бици код Цусмаршенхаузена и бици код Ленса. У царским рукама је после тога остала само Аустрија.
[уреди] Вестфалски мир
слика Жерара Терборха (1648)
 |
За више информација погледајте Вестфалски мир. |
Француски генерал Луј II Бурбонски победио је Шпањолце у бици код Рокроа и то је довело до преговора. На преговорима су били присутни Фердинанд III , Французи, Шпанци, Холанђани, Швајцарци, Швеђани, Португалци и папини представници. Склопљен је Вестфалски мир 1648. Вестфалски мир је потписан 24. октобра 1648. између цара Фердинанда III , немачких кнежева , представника Холандије, Француске и Шведске.
Шпански споразум, којим је завршен Осамдесетогодишњи рат потписан је 30. јануарa 1648. Уговором су признате независност Холандије и Швајцарске конфедерације. Вестфалски споразум садржи 4 основна принципа:
- принцип суверенитета нација-држава и фундаментално право самоопределеља
- принцип правне једнакости међу нацијама-државама
- принцип обавезујућих међународних уговора мећу државама, дакле везујућих уговора
- принцип неинтервенције једне државе у унутарња питања друге државе
[уреди] Жртве и болести
Разарања током тога рата су предмет многих препирки међу историчарима. Процене да је страдало до 30% становништва Немачке сада се узимају са опрезом. Вероватније је да је страдало 15% до 20% становништва Немачке, али ту заједно укључујемо смрт од рата, глади и болести. Већина разарања и жртава цивила настала је због окрутности и похлепе војника плаћеничке војске. Зна се да је рат изазвао озбиљна премештања становништва и економије у централној Европи.
Од 1618. до 1648. појављивало се много више болестију, него што је било уобичајено. Ширење болестију је било много лакше шбог покрета војски и доласка војника из страних земаља и калог померања линија бојишта. Померање цивила и пренасељеност градова у које би дошле избеглице олакшавало је избијања болестију и глади. Подаци о бројним епидемијама налазе се у бројним локалним хроникама тога времена, али често је било претеривања и непотпуности.
Када су се сукобила царска и данска војска у Саксонији и Тирингији од 1625. до 1626. дошло је до повећања инфекција и болестију у том подручју. После рата Француза и Хабсбурговаца у Италији појавила се куга. Током опсаде Ниренберга 1632. и цивили и војници оболевају од тифуса. Када је царска војска гањала поражене Швеђане 1634. било је јако много мртвих од епидемија у долини Рајне. Почетком 1634. Дрезден, Минхен и мали градићи имали су много жртава од куге. Током задње декаде рата било је јако много тифус и дизентерија су попримили ендемичке размере.
[уреди] Политичке последице
Као резултат рата цементира се немачка подела на бројне територије, од којих су све имале готово суверенитет. То је била велика слабост Светог Римског Царства. Тридесетогодишњи рат је преуредеио пријашњу структуру снага. Тај рат показује да Шпанија полако тоне војно и политички. Док је Шпанија била заузета ратом са Француском, Португал је постао независан 1640., након 60 година под шпанском влашћу. Кућа Браганца је постала нова португалска династија. Шпанија је била коначно присиљена да призна независност Холандије 1648., чиме је завршен и Осамдесетогодишњи рат. Са ослабљеном Шпанијом и Немачком која је била подељена и искрварена, Француска је постала доминантна сила у Европи.
Пораз Шпаније и царских снага означио је и пад Хабсбуршке моћи, а омогућава Бурбонску доминацију.
Од 1643.-1645. током Тридесетогодишњег рата Шведска и Данска су ратовале током Торстенсеновог рата. Резултат тог рата и Вестфалски мир дају Шведској статус велике силе.
Вестфалским миром су успоставене фиксне територијалне границе међу државама. У пријашња времена постојале су преклапајуће политичке и религиозне лојалности. По новоме одређено је да грађани најпре поштују законе њихових влада, а не суседних сила, било да су оне секуларне или духовне.
