Храм светог Саве

Из пројекта Википедија

Храм још увек у изградњи - Август 2006. године

Споменик светом Сави у дворишту храма

Храм светога Саве од 2005. године

Поређење са другим православним храмовима: са лева на десно, храм Христа Спаситеља, храм светог Саве и Аја Софија.

Храм светог Саве је највећи православни храм тренутно у употреби на свету. Он се налази у источном делу Светосавског трга, на општини Врачар, у Београду. Подигнут је на месту на коме се мисли да је Синан паша 1595. године спалио мошти светог Саве, оснивача Српске православне цркве. Изградња цркве је финансирана искључиво добровољним прилозима. Недалеко од храма је парохијски дом, а ту ће се налазити и предвиђена зграда патријаршије. Овај спомен-храм представља органски део савремене живописне силуете Београда, чинећи једно од његових главних обележја.

[уреди] Архитектура

Храм се налази на крају београдске линије Калемегдан - Трг Републике - Теразије - Београђанка - храм светог Саве. Изграђен је у српско-византијском стилу, са четири звоника висока 44 m. Висина врха куполе износи 70 m, док је главни позлаћени крст висок још 12 m, што врху храма даје укупну висину од 82 m, а надморску висину од 134 m (64 m изнад нивоа реке Саве). Због тога ова црква заузима истакнуто место на београдском хоризонту и видљива је са свих прилаза граду.

Храм заузима површину од 3.500 квадратних метара у приземљу, уз додатних 1.500 m² на три галерије на првом нивоу. Постоји још и галерија од 120 m² на другом нивоу, на коме се налази и спољашњи видиковац који се простире око целе куполе. Храм се у правцу исток-запад протеже 91 m, а у правцу север-југ 81 m. Куполе су украшене са осамнаест позлаћених крстова у три величине, док се у звоницима налази 49 звона.

Црква може да прими 10.000 верника, а на западну хорску галерију може да стане 800 хориста. Испод пода храма је изграђена ризница и крипта светог Саве, као и гробна црква светог кнеза Лазара, укупне површине око 1.800 m².

Храм је обложен белим мермером и гранитом, а живописање, које тек предстоји, биће урађено у техници мозаика. Предвиђено је да се у главној куполи налази огроман мозаик Христа Пантократора.

[уреди] Изградња

Изградња храма је текла веома споро.

1895, три стотине година након спаљивања моштију светог Саве, у Београду је основано Друштво за подизање храма светог Саве на Врачару, чији је циљ био да се на месту спаљивања моштију подигне храм. Омања црква која је подигнута на месту будућег храма је касније померена да би изградња храма могла да отпочне. 1905. године се расписује јавни конкурс за израду пројекта; свих пет приспелих радова је одбачено као недовољно добро.

Избијање Првог балканског рата 1912. године, као и Други балкански и Први светски рат који су следили, зауставили су све активности на изградњи храма. Након рата, 1919. године, Друштво је поново установљено. Нов конкурс је расписан 1926; овог пута су стигла 22 пројекта. Премда прва и трећа награда нису додељене, архитектонско решење архитекте Богдана Несторовића, које је освојило другу награду, проглашено је за најуспешније. Одбор за изградњу храма је 1930. поверио израду пројекта архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, уз сарадњу инжењера Војислава Зађине.

Четрдесет година након почетне замисли, и 340 година након спаљивања моштију светог Саве, изградња храма је коначно започела 15. септембра 1935. године, када је патријарх Варнава извршио освећење темеља. Када су радови поодмакли, патријарх Гаврило је 10. маја 1939. године свечано осветио темеље, и у олтару, уз камен темељац, положио повељу. Даља изградња била је прекинута нападом Немачке на Југославију, 6. априла 1941. Од почетка грађевинских радова до немачке окупације, изграђени су темељи храма и подигнути су зидови висине 7 и 11 m.

Немачка окупациона војска је користила простор унутар недовршеног храма као паркиралиште, а 1944. су га за исту сврху користили партизани и Црвена армија. Касније су разна предузећа користила простор као магацин. Друштво за изградњу храма је престало да постоји.

1958. патријарх Герман долази на чело Српске православне цркве и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби - и исто толико одбијања - дозвола за наставак градње је добијена у лето 1984. и од републичке и од градске власти. Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике.

30. априла 1985. године патријарх Герман је, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. 12. маја 1985. патријарх, 20 епископа и бројно свештенство су служили свечану Литургију, којој је у унутрашњости зидина храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи. Изградња је поново отпочела 12. августа 1985. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 m.

Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Она је била направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Подизање, које је трајало 40 дана, завршено је 26. јуна 1989.

2004. године је завршена градња екстеријера. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Међутим, радови на унутрашњој декорацији још нису готови.