Корисник:Golija/Српски народ у борби за независну државу
Из пројекта Википедија
 |
Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Вики изворе. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. |
Oсновни мотив српске историје модерног времена је борба за независну националну државу, на рушевинама отоманског и хабсбуршког феудализма, стално у сукобу са интересима великих сила. Прорачунавало се да крајем XVIII века српски народ има око два милиона људи. Од тога је у Србији, по једном прорачуну, живело 368 000, а по другом 800 000 становника, у Босни и Херцеговини, по једном прорачуну 1 100 000 (године 1808), а по другом свега 900 000. Ту Срби чине релативну већину од 42 до 44 %. У Војној Граници је 1797. било 322 000 људи, са 54 % православних Срба, у Црној Гори 40 000 године 1782, а 120 000 из 1859. Подручје „Старе Србије" (Косово, Метохија, Рашка област, делови северне Македоније) је одвећ разуђено за уверљиве статистике, а у Далмацији је остајала константа од 17 % Срба.
У социјалном погледу се тај териториј делио у исламски, хабсбуршки, млетачки тип феудализма, док је у Војној Граници сељак био слободан, уз обавезу војне одбране и учешћа у свим ратовима царства. Исламски се феудализам разликује од европског по непризнавању наследне аристократије. Земља је државно власништво. Уз обавезу да у рат води коњичку посаду, феудалац добива право држања велепоседа („тимари, зеамети"), а после смрти султан тапију може дати његовом сину, али не мора. Само у хабсбуршком царству и Далмацији Срби имају развијену градску средњу класу, образовану интелигенцију, али врло ограничен број племства. На турској страни је њен субститут у бројним сеоским и пограничним трговцима.
Борба за српску државу је наслеђена из ранијих векова, али је интензивирана нарочито у рату Аустрије и Русије против Турске 1787-1791 (1792). У јужној Угарској имају неразвијено јавно мњење, у коме доминирају идеје Доситеја Обрадовића о етничком сродству Срба са околним Јужним Словенима. Стефан Новаковић је најпре на латинском 1790, па на немачком 1791, објавио дело о „заслугама и судбини српске или расцијанске нације", у којој се залаже да се не употребљава илирски и расцијански назив за идентитет, а жали да је верски расцеп на католицикатолике и православне негован од стране хабсбуршке државе.
У таквим околностима траје и борба за самосталну државу. У Црној Гори се ствара њен заметак на злом месту, који је ојачан војном победом код Мартиновића и Круса 1796. Цетињска митрополија постаје вођство целог друштва, које је за неколико прошлих векова уживало пореску аутономију везану за сточарство, а након укидања Пећке патријаршије 1766. она је остала једини њен живи преостатак. Под вођством мудрог Петра Петровића (1782-1830) се ударају темељи међународно непризнате самосталне државе. Постоји „Законик обшчиј црногорски и брдски" који почиње да историјски разара племенску структуру заједнице, која се води обичајним правом. Голи камен на коме је никла јој не отвара врата модерних европских граница. Матицу независне државе је створила тек српска револуција 1804-1815, која је имала за последицу да је створено друштво слободних малопарцелних сељака. То ће бити основни мотив борбе свих балканских народа за ослобођење. Та је револуција имала дугу припрему у прошлости. На „Темишварском сабору" 1790, учествују представници српског народа из јужне Угарске, али постоји и делегација београдског владике и Срба северне Србије. У историјски првом великом националном програму „Gravamina und Postulata" 1790. они захтевају аутономну државу у хабсбуршком царству. Хабсбуршки је двор био спреман да им допусти само у Србији (1791), у очекивању да ће Турци изгубити рат, у коме су ипак преживели. Очекујући побуну хришћанског становништва у Босни и Србији, главном националном подручју српског народа, Турци су настојали да онемогуће јањичарску анархију у којој они мењају тип отоманског феудализма, на бази државног власништва земље. Отимају поседе и претварају у приватне „чифтлике", па на тај начин настављају процес решења аграрног питања, који ће се стабилизовати тек након доношења „Земљишног закона" 1858. по коме је државна земља препуштена муслиманским власницима („yiltizam"). Од 1793. до 1806. Срби су поднели султану 33 захтева за аутономном државом, а само у пет је предност дата аграрним жалбама. Султан је био дао право Србима да организују своју аутономну државу, са изабраним својим кнезом, али је јањичарска анархија то онемогућила. Од 1802. је уведен јањичарски терор у Србији, под влашћу четири јањичарске дахије. Енергичним мерама у Босни и Херцеговини 1802, заустављена је анархија и на снагу враћена одредба шеријатског права о државном власништву на земљу. То је био разлог да тамо револуција није избила, иако прорачуни становништва показују да у Босни живи више православног српског становништва, него у побуњеној Србији. Ови немири у српском народу имају велику подршку у свим јужнословенским заједницама у суседству. Светска наука сматра да је нација заједница језика, па она проширује етничку границу Срба на цело становништво Далмације, Славоније, Војне Границе и јужне Угарске, са деловима Истре. Уместо јединствене националне свести, ту постоји дубока религиозна нетолеранција између католика, православних и муслимана, која је давала основно обележје целој њиховој култури и свим политичким подухватима, са којима се католичко становништво никада није солидарисало.
Српска је револуција почела „Сечом кнезова", када су јањичари покушали да онемогуће побуну, па почели да убијају све виђеније људе у народу. Они који су преостали, 14. фебруара 1804. организују своје вођство у Орашцу на челу са најенергичнијим Карађорђем Петровићем. Вођство револуције представљају добровољци из ранијих добровољачких јединица („Freicorps) и доста бројне „сеоске буржоазије". Слично као „massarii" и „mezzadri" y неким италијанским револуцијама онога времена, она је била замена за градску буржоазију. Ова је елита настала у пограничној трговини свињама за Средњу Европу, а само преко Београда и Земуна се извози 160 000 свиња годишње. У градовима Срби имају само 35 % народа. У првим борбама Срби су ослободили знатан део Београдског пашалука, а утврђених седам градова са главним Београдом до 1807. Након првих победа 1804, Турци признају Србима аутономију. Дају им на управу све градове, сем седам утврда, из којих муслиманско становништво одмах одлази. По традицији, коју је прекинуо тек Берлински конгрес 1878, кад султан губи делове европског земљишта, муслиманска мањина се међународно-правно не признаје. У ратовима 1683-1791. на ослобођеном територију су муслимани до краја покатоличени (Далмација, Славонија, делови Крајине). „Ичковим миром" од 10. септембра 1806, названим тако по првом српском дипломати који је водио преговоре, султан је проширио ову српску аутономију. Признат је један наследни „баш кнез", језгро војне силе и сва власт у пашалуку, сем седам утврђених градова. Порези и данак феудалцима се скупљао из Београда, где се уз једног гувернера са минималним компетенцијама концентрисало муслиманско становништво. Ово је решење пропало, одрицањем самих Срба од тога мира и мешањем великих сила. Султан је у децембру 1806. објавио рат Русији, чија ће војска доћи у српску близину и ту ратовати све до Наполеоновог похода на Москву 1812.
Француска је тада била главни српски непријатељ. Наполеон је ценио њихов војни значај, јер су организовали војску која је и у часовима најгоре кризе 1813. бројала око 60 000 војника. У августу 1805. су извојевали велику победу над Турцима код Иванковца, а у великој бици на Мишару 13. августа 1806. затрта је цела турска војна формација са подручја Босне. Срби су организовали власт независне државе. Карађорђе је 14. фебруара 1804. изабран за главног заповедника, а треба сумњати да му је и титула „вожда" дата пре расправа о увођењу устава 1808. Вероватно је то превод речи „dux" , владарска титула за коју се није тражило признање европских царева. Поред њега постоји један „правитељствујушћи совјет сербскиј", а у свим кризама се сазивају бројне народне скупштине. После победе над Аустријом код Аустерлица 2. децембра 1805. Наполеон је забринут због напретка Српске револуције. Бојао се да је Русија добила динамичног балканског савезника. Он подржава свог агента Морбаша да се организује завера за убијање Карађорђа. Одмах након заузимања Далмације и Дубровника 1806, Наполеон покушава да створи од јужно-словенских покрајина које је прикључио, једну државу која ће паралисати српске напоре да постану средиште јужнословенског окупљања. Он жели једну Европу, чије ће источне границе бити источне границе Пољске. Стога је и балканске „Илирске провинције" од 1809. до 1814. водио и организовао као прву јужнословенску државу, коју ће касније моћи да замени са Аустријом за њене делове Пољске. Његови напори су остали у пријатном сећању каснијих потомака, али су били историјски модел свих каснијих сличних промашаја. Напори да Јужне Словене организује њихов католички запад, остаће за два века Наполеоново трајно проклетство. Црна Гора је 1806. учество-вала у рату против Наполеона, са војском од 12 000 људи. Од ослобођеног територија у Боки и Далмацији митрополит Петар I настоји да створи језгро „Славено-сербског царства" са престоницом у Дубровнику.
Турска победа 1813, праћена покољима становништва по градовима и масовним бежањем на хабсбуршку страну 110 000, или 200 000 људи, није дуго трајала. У новом устанку 1815. султан је пристао да дозволи аутономију, коју је кнез Милош Обреновић постепено увећавао. Одбијао је да помаже ослободилачке ратове у суседним покрајинама, али је 1830. и 1833. добио признање и своје наследне власти и потпуно укидање феудалних поседа. Стварање државе слободних сељака је заразно деловало, па је султан морао да постепено попушта и новим Земљишним законом 1858. укине принцип државног власништва на земљи. Цели XIX век сељаци у Босни, Херцеговини, западној Бугарској, Косову и Македонији су испунили мањим и већим аграрним побунама. Српска се револуција 1805, 1807. и 1809. ширила у Херцеговини, Подрињу и Босанској Крајини, а 1807. и у хабсбуршком Срему. То аграрно незадовољство је постало основна подлога свим ослободилачким акцијама за стотину наредних година. Србија је постала привлачно језгро за све околне области, а у исто време пасивно миграционо подручје за досељавање. Иако је крајем XVIII века имала мање православног становништва него Босна и Херцеговина, за два века ће имати седам пута више. Није истр-жено да ли је о убиству Карађорђа 1817. био обавештен британски конзул у Молдавији. Филозофија по којој неписмени кнез води државу је „Ако 'оћеш - 'оћеш, а ако нећеш - опет 'оћеш". Онемогућио је више побуна незадовољника, ослободио трговину, створио основу за школство, а државна штампарија од 1833. је произвела револуцију у култури. До грађанског законика 1844. сељаци живе у задругама, а од тада ће Србија постати прво балканско подручје, сем грчких градова, у којима побеђује мала породица брачних парова са децом. У сталном отпору Русији да наметне право да руски цар одређује српског кнеза, успео је да је то зависило од српске Народне скупштине. Од 1832. он настоји да се повеже са представницима Француске и Велике Британије. Држава слободних малих сељака је имала негативно социјално наличје. Брига да се заштите мали власници од искорењења је онемогућила да обрадива земља постане тржишна вредност. Акумулација капитала је била недовољна за подизање индустрије, па се прва парна машина уводи у војну индустрију тек 1848, а прве железнице се отварају тек иза 1880, са подлогом страних финансијских зајмова.
Британским напорима, а нарочито путовањима дипломатског агента Давида Уркварта по Србији 1833, министар унутрашњих послова Илија Гарашанин је успео да уз помоћ групе 25 интелектуалаца створи нову националну доктрину „Начертаније". Британска и француска влада су страховале да ће у великој дипломатској кризи око абдикације кнеза Милоша 1838. изгубити утицај које су имале и то место препустити Русији. Уставом од 1835. кнез Милош је створио основу за даље европеизовање српске државне организације, а новост је било и увођење француске тробојке за државну и националну заставу. Велике силе су присилиле српског кнеза да новим уставом од 1838. државу врати под руски надзор. Влада новог кнеза Александра Карађорђевића, сина вође Српске револуције до 1813, је задржала ранији правац ослонца на западноевропске државе. Прва верзија „Начертанија" је објављена у Лондону у часопису „Протфолио" Дејвида Уркварта „Рrojekt de memoir of the Serbian Government" y августу 1843. Влада је тражила да јој се пошаљу савети за понашање и један дипломатски агент. Уместо британске владе ту је улогу преузео на себе кнез Адам Чарториски, који од 1832. води послове пољске политичке емиграције и постаје фактор преко кога западне државе врше утицај на балканске ослободмлачке покрете. Од овога времена, српска влада организује тајне организације за вођење ослободилачких покрета и побуна у суседним турским и хабсбуршким покрајинама.
Ослобођење је зависило од сукоба интереса великих сила, на истим основама на којима су они почели у Наполеоново време након 1805. Насупрот српској националној доктрини у „Начертанију"} које је постало идејна основа за стварање југословенске државе око слободне Србије, 1844. је некадашњи Наполеонов дипломата Цезаре Балбо објавио „Speranze d Italia" (Париз, 1844). По Наполеоновом искуству, он је настојао да напредак цивилизације на европском истоку веже за Аустрију. Мислио је да ће Аустрија на Балкану, а Пруска у Пољској, колонизацијом немачких сељака ширити европску цивилизацију и на тај начин спречити утицај Русије. Након револуцмје 1848, ово је постало идејно вођство хабсбуршкој влади на Балкану, а након изгубљених ратова у Италији и Немачкој 1858. и 1866. постаје званична доктрина, која се на Берлинском конгресу 1878. и остварила. Српска је политика вођена у сукобу два начертанија, једног свога и другог који намећу западне државе.
Под вођством владике Петра Петровића Његоша (1830-1851) Црна Гора је ојачала свој положај. „Законом отачаства" из 1833. се стварају темељи пореског система, створено је језгро војске, проширена мрежа школа и покренута штампарија. Сам је Његош био и владајући кнез и најистакнутији српски песник, чији „Горски вијенац" 1847. постаје основни извор националног надахнућа за неколико будућих деценија српске историје. Црна Гора је играла значајну улогу у свим побунама хришћанског становништва у суседним турским покрајинама.
Након завршетка националне револуције 1815. српски је народ доживео неједнак напредак своје културе. Задружни облик породице се задржао у свим турским покрајинама, а на Косову је остао до данас жив. Неједнакост културног развоја се очитавала у најмање пет културних појасева, чије је постојање идентификовао научник Јован Цвијић 1902. Патријархална култура је у правом смислу национална, а испољава се у задржавању породичних задруга, на црногорском подручју и племена, употреби народне ношње, караванском саобраћају. Италијански културни појас се простире уз обале мора, цинцарско-византијски се шири из Македоније долином Мораве и карактеристичан је по касним женидбама, штедљивости, бољем уређивању и чистоћи кућа и вртова, а нарочито привржености православној цркви. Отомански појас се држао градова, а његови остаци су још живи на Косову, Босни и Херцеговини. Најдинамичнији је средњоевропски културни појас, који је до краја XIX века освојио цели хабсбуршки простор, Београд и северну Србију, да би дефинитивно победио након рата 1914-1918. Највећи успех је тај појас постигао језичком реформом Вука Караџића до 1864. године.
литература: Милорад Екмечић, Српски народ у борби за независну државу.
