Стара Србија

Из пројекта Википедија

Није утврђено кад се први пут јавља име Стара Србија, бар не у писаним изворима иако је, по свој прилици, тај назив постојао дуже време у народу. Претпоставља се да је у народној комуникацији, у вербалном међуопштењу, настао од времена Велике сеобе Срба 1690. године код избеглица и пресељеника на просторе историјске Угарске, где се иначе - као на пример, у Славонији, Барањи и Банату у 18. веку предели насељени Србима називају Рацком земљом (Ratzenland, Rassorzag) земљом Рашана - Срба. Ово је проистекло за разлику од праве, старе, отаџбине одакле је потекла сеоба под патријарсима Арсенијем III и Арсенијем IV. У делима Јакова Игњатовића на неким местима - век и по после Велике сеобе - управо се апострофирао овај појам старе отаџбине у Србији - од нове домовине у Угарској, и то под општим називом Старе Србије.

Међутим прави историјски смисао појма и термина Стара Србија настао је тек почетком 19. века после стварања нове српске државе под Карађорђем и кнезом Милошем, Србије, односно Кнежевине Србије, за разлику од неослобођеног дела некадашње (средњовековне) Старе Србије, која је и даље остала под турском влашћу, до 1877/78. године (једним, њеним северним, делом), односно до 1912. године, до коначног ослобођења.

Постојале и извесне разлике у поимању опсега и територијалног пространства Старе Србије, и ту се могу, углавном, изнети три гледишта.

Најопштије узев, то је - понајпре - исказано у Вуковој мисли да је Стара Србија она територија „нашега народа" која је припадала српској држави пре турског освајања Балканског полуострва. По неким другим писцима то би одговарало стању створеном под царем Душаном, а по некима, опет, под Старом Србијом требало би подразумевати територију Српске краљевине под Милутином и Стефаном Дечанским, дакле, пре Душанових империјалних освајања.

У најужем смислу, Стара Србија узимала се као земља етничког језгра и центра српске средњовековне државе немањићког периода, тј. предела: Стара Рашка, Косово, Метохија, слив Биначке Мораве и северно Повардарје са Скопљем. У 19. веку то би била територија која се налазила под турском влашћу омеђена на северу и западу границама слободних српских држава Србије и Црне Горе, а на југу и југоистоку границама српске Пећке архиепископије (пре 1346. године), односно међама турског Скопског сандџака (касније Косовског вилајета са седиштем у Приштини, односно у Скопљу).

Научну верификацију народног предања - критички проверену, и на лицу места из аутопсије посведочену, први је дао француски (немачки) научник Ами Буе који је појам Старе Србије дефинисао: „Prischtine... est a present la plus considerable de l’ancienne Serbie (Стара Сербиа), dans laquelle les Serbes comprennent les districts de Novipazar, la Metochie et la Haute Moesie Occidentale jusqu’a la frontiere macedonienne". По Буеу, становништво у овим пределима Старе Србије у огромној већини говорило је српским језиком, где се рачунао и један знатан број помуслимањених Срба, односно - касније - „поалбанашених".

Један од првих који је компетентно изнео схватање о територији и границама Србије био је Марин Бици, надбискуп барски и примас Србије. У изве{тају из 1618. године (Relatio Status Ecclaesiae Antebarensis) Римској курији (Sanctae Sedis Apostolicae). Бици је целу Призренску архидијецезу територијално ра~унао у границама Српског краљевства (in limitibus Regni Serviae). Осим Скопља (in Serviam preter Scopiam) и Призрена у Србију су спадале и католичке жупе Јањева и Новог Брда, затим Прокупље и Нови Пазар. У свим овим местима, осим у Јањеву, Турци муслимани (infidelii) сачињавали су већину становништва, иза којих су, у знатно мањем броју, долазили православни Срби (Schismatici), па католици (Латини).

Хан (Hahn) наводи да су Косово и Метохија, који су некад били средиште (Schnjerpunkt) средњовековне Краљевине Рашке (des alten Königreichs Rascien), заједно са новопазарским крајем у народу били познати као Стара Србија (Alt-Serbien), да су знатни досељени (касније) Албанци (zahlreiche albanesische Einwanderer) дошли из своје матичне земље (Mutterland), из Малесије и Дукађина, поглавито од почетка 18. века.

За Косово, по Буеу (Ami Bue) , исламизација и (временом) албанизација вршили су снажан притисак на верско-национални идентитет косовских Срба, и уз принуде узимања сељачких баштина и насилно исељавање у Кнежевину Србију, утицали на промену етничког, верског и демографског стања.