Звонимир Вучковић
Из пројекта Википедија
Звонимир-Звонко Вучковић (1916. - 2004.), рођен је средином Првог светског рата у јулу 1916. године. Преминуо је на дан када је Скупштина Србије усвојила закон о изједначавању права партизана и равногорског покрета 29. децембра 2004. Био је поручник у Краљевој гарди војске Краљевине Југославије и командант 1. равногорског корпуса Југословенске војске у Отаџбини за време Другог светског рата.
Садржај |
[уреди] Биографија
Родио се у Бијељини у хрватској породици, од оца Петра Пркића и мајке Анке. Отац му је био родом из Вареша а мајка Далматинка из Макарске. Они су се трбухом за крухом доселили из пасивних хрватских крајева у Бијељину, у плодну равницу звану Семберија. Отац му је убрзо отворио књижару од које је цела породица живела. У браку који је трајао пет година, родитељи су му имали двоје деце, Звонимира и његову млађу сетру Мирјану. Отац му је умро 1920. године од туберкулозе, којој у то време није било лека. Млада и лепа, мајка Анка је у својој двадесет и четвртој години остала удовица са двоје ситне деце и много крупних дугова који су се гомилали, како због Петровог боловања тако и због књижаре коју је он отворио у Бијељини. У Звонково родно место крајем 1921. године стигао је потпуковник Александар Вучковић, на челу батаљона српске војске. Упозанао се са Звонковом мајком у књижари где је свакодневно куповао новине. Од љубави на први поглед за непуну годину дана стигли су пред олтар. Звонков очух је био родом из Врања. 1923. године премештен је из Бијељине у Котор, где се сели и цела породица. Ту је Звонко завршио основну школу и научио да чита и пише. Завршио је Нижу школу Војне академије 1936, потом служио у Загребу и у Војно-географском институту у Београду. Догађаји пред рат затекли су га у Краљевој гаради; после сазнања да ће се званична Југославија пребацити на страну Тројног пакта, поручник Вучковић је са своја два друга прешао југословенско-грчку границу 15. марта 1941. и пријавио се грчкој војсци као добровољац за борбу против фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Када је 27. марта влада, која је два дана раније потписала са Хитлером и његовим савезницима Тројни Пакт, била збачена, поручник Вучковић вратио се у земљу и придружио својој јединици у Јужном Банату.
[уреди] Други светски рат
Половином марта 1941, кад се сазнало да ће се потписати Тројни пакт, поручници Краљеве гарде Звонимир Вучковић, Момчило Смиљанић и Сава Конвалинка напустили су Београд и отишли у Грчку — да се тамо, као добровољци, боре и за слободу своје земље. На граници, оставили су, са својим сабљама, и писмо за кнеза Павла ове садржине: "Ваше Краљевско Височанство! Издају коју спремате осудиће цели народ. Ми смо за њу сазнали пре њеног извршења. И зато је одмах осуђујемо, напуштајући Краљеву гарду којом Ви командујете. Одлазимо у Грчку. Ставићемо се пријатељима на расположење за борбу против тираније. А ако Вас народ казни у часу издаје за Ваш злочин, вратићемо се у земљу да се као и наши очеви са великим непријатељем наше слободе до последњег даха боримо. Поручници: Смиљанић, Конвалинка, Вучковић."
После 27. марта, сва тројица вратила су се у Југославију. Избегао је после неуспелог рата заробљеништво и одмах се, јула 1941. придружио покрету отпора Драже Михаиловића који га је наименовао за команданта Таковског одреда. У борби против Немаца септембра 1941. Вучковићев одред је заробио неколико стотина немачких војника. Када је новембра 1941. избио грађански рат између Михаиловићевих јединица и партизан. Вучковић је разочаран развојем у покрету отпора напустио команду, али је 1. децембра преузео команду свог одреда,јер је увидео да главну кривицу за избијање братоубилачке борбе носи Комунистичка партија Југославије. Приликом реорганизације Југословенске војске у Отаџбини, у јесен 1942. Вучковић је унапређен у чин капетана и постављен за команданта Првог равногорског корпуса, као и одликован Карађорђевом звездом са мачевима. Почетком 1944. њему је био поверен задатак да се стара о заштити и евакуацији савезничких авијатичара оборених изнад територије Југославије. У припремању Светосавског конгреса, Вучковић је играо видну улогу уз Михаиловића који га је августа 1944. послао као свог војног изасланика савезничкој команди у Италији.
[уреди] Емиграција
После рата, Вучковић се пребацио у Француску и потом у Сједињене Државе Америке,где је радио инжињерске послове у извесним металним индустријама. Између 1952. и 1956. био је члан одбора "Демократске мисли", на чијем је челу био Адам Прибићевић (1880. - 1957.). Сарађивао и у "Гласу канадских Срба" и у "Нашој речи". Од године 1966. Вучковић је биран за Главног одбора савеза ОСЛОБОЂЕЊЕ.
[уреди] Књижевна награда
Вучковићева прва књига „Сећање из рата“ добила је, од стране Удружења српских писаца и уметника у Лондону, награду Слободана Јовановића као најбоља књига објављена у 1977. години изван земље.
[уреди] Феликс
Звонимир Вучковић је током рата изабрао своје ратно ( конспиративно ) име: Феликс (које је користио приликом слања радио-шифрованих порука).
