Историја Шпаније
Из пројекта Википедија
| Радови у току! |
|---|
 Један корисник управо ради на овом чланку. Моле се остали корисници да допусте да заврши са радом. |
Историја Шпаније |
|---|
| Праисторија Иберијског полуострва |
| Шпанија у античко доба |
| Шпанија и Римљани |
| Визиготска Шпанија |
| Ал-Андалуз |
| Реконкиста |
| Откриће Америке |
| Хабсбуршка Шпанија |
| Бурбонска Шпанија |
| Просветитељство у Шпанији |
| Рат за независност Шпаније |
| Шпанија под француском окупацијом |
| Рестаурација апсолутизма у Шпанији |
| Период владавине Изабеле II у Шпанији |
| Револуција 1868. (Шпанија) |
| Прва шпанска република |
| Рестаурација владавине Бурбона у Шпанији |
| Друга шпанска република |
| Шпански грађански рат |
| Шпанија под Франком |
| Шпанска транзиција |
| Хронологије |
| Устави |
| Владари |
| Претседници влада |
Садржај |
[уреди] Праисторија
 |
За више информација погледајте Праисторија Иберијског полуострва. |
Први људи на Иберијском полуострву су се појавили пре око 800.000 година. Године 1994-1995 пронађени су остаци првих предака човека на тлу данашње Шпаније, у Великој долини Атапуерка у Бургосу и дато им је име Хомо антецесор (лат: H. antecessor).
Такође на Гибралтару су пронађени остаци неандерталца (лат: H. neanderthalensis), чија се старост процењује на неких 60.000 година.
Први хомо сапијенс (лат: H. sapiens) се појављује пре око 40.000 година. Две претходне врсте су нестале, чиме се ови остаци сматрају кореном пре-индоевропског субстрата.
Током старијег каменог доба, пре неких 16.000 година, култура Магдаленијан је била присутна у Астурији, Кантабрији, и у једном делу Баскије, чији се најзначајнији допринос огледа у цртежима у пећинама Алтамире. Средњем палеолиту припадају цртежи у медитернаској зони полуострва, углавном у делу данашње провинције Кастељона.
Култура Магдаленијана је била замењена културом Азилијана пре око 10.000 година. Азилијанци су били последња палеолитска култура на тлу данашње Шпаније, и уједно су такође прешли у мезолит.
Неолит, или млађе камено доба почиње око 6000 г. .пне. Током неолита, настаје земњорадња и сточарство, и самим тим становништво почиње да напушта номадски начин живота.
У првој фази неолита на полуострву се развија култура Кардијум, која добија име по шари која се правила утискивањем шкољке Кардијум едулис (лат: Cardium edulis) у глину. У другој фази неолита, око 4000 пне. насељава се и унутрашњост полуострва, са два основна центра - долина Ебра и Баскија.
Око 3700 пне. појављује се мегалитска култура. Постоје различити мегалитски споменици на подручју данашње Алмерије.
Културе које користе метале појављују се између 3000-2500 г. пне. Географаска распрострањеност ових култура је велика и сматра се да је потрага за металима изазвала важне миграције становништва. Од насеља се истичу Лос Миљарес у Алмерији са својом утврђењем и насеобине дуж реке Тахо у делу данашњег Португала.
[уреди] Иберија и преромански народи
|
За више информација погледајте Иберија, Ибери, Келтибери, Келти и Тартешани. |
Келти стижу на полуострво у првом миленијуму пне. и насељавају се на територији данашње Галиције, Астурије, Кантабрије, Баскије и северном делу Кастиље и велики део данашњег Португала.
Такође око 1000. пне. појављују се Тартешани, једна од најстаријих култура на Иберијском полуострву. Настањивали су територију данашње ѕападне Андалузије и јужног Португала.
Источну обалу су прво населили Феничани, негде око 700. пне. Феничани су основали градове Гадир (данашњи Кадиз), Малака (данашња Малага) и Абдера (Адра, у данашњој провинцији Алемерија), посејавши целу медитеранску обалу факторијама.
Грци се насељавају нешто северније на источној обали, у Родесу (данашњи Росас) и Емпорион (данашњи Ампуријас) на територији данашње аутономне покрајине Каталоније. Ту су наишли на Ибере и уједно су били први који су оставили писане записе о том неиндоевропском народу о коме се још увек релативно мало зна.
Грчки извори нам говоре о две присутне културе: келтска и иберска, једна на северу, друга на југу. Са њима су на полуострву такође живели и Келтибери, з централној области полуострва званој Мезета, са градовима као на пример, Нуманција, затим Луситанци, Астури, Кантабри и Васкони. Према већини аутора, иберска цивилизација вуче корене у мешавини утицаја индоевропских Келта, аутохтоног иберског становништва, грчке и феничанске присутности као и првих почетака романизације.
[уреди] Освајања Картагињана
У трећем веку пре нове ере, Картагињани започињу освајања Иберијског полуострва.
Картагина и Рим ће се сукобити у Пунским ратовима око превласти на западном Медитерану. Након пораза у Првом пунском рату, Картагина ће покушати да надокнади губитак Сицилије, Сардиније и Корзике интензивирањем свог присуства на Иберији.
Хамилкар Барка, Ханибал и други картагињански генерали подчињавају старе феничанске колоније на територији данашње Андалузије и наставњају освајања и ширење своје зоне утицаја на остале аутохтоне народе. Крајем 3. века пне. велики део народа јужно од река Дуеро и Ебро као и Балеарска острва признају картагињанску власт.
Године 218. пне. почиње Други пунски рат. Спор је настао око грчке колоније Сагунт. Ханибал ће у том рату извршити офанзиву на сам Рим, при чему је користио Иберијско полуострво као базу за своје операције.
Међутим, овај рат ће се завршити поновним поразом Картагине, што ће отворити пут ка новој етапи у историји Иберијског полуострва - романизацији.
[уреди] Хиспанија
|
За више информација погледајте Хиспанија. |
Након Другог пунског рата, Иберијско полуострво потпада под власт Рима. Приоцес подчињавања, а касније и романизације није био уједначен. Територије медитеранске обале су лакше поптпале под римску власт и утицај каснијег процеса романизације него атланска обала, неки делови у унутрашњости полуострва, или северни делови полуострва. На пример, Кантабри су пружали отпор скоро до почетка Римског царства и доласка Августа на власт.
Године 197. пне. Хиспанија ће бити подељена на две провинције: Хиспанија Цитериор и Хиспанија Ултериор.
Римска освајања ће се комплетирати 19. пне. након завршетка Кантабријских ратова, након чега ће се исте године извршити друга подела Иберијског полуострва на провинције Бетика, Тараконенсис и Луситанија.
Процес романизације подразумева инкорпорацију језика, обичаја и друштвеног уређења Рима који је започет негде око 110. пне. и трајаће све до средине 3. века.
Доделом римског грађанског права омогућено је личностима рођеним на тлу Хиспаније, као што су били Трајан, Хадријан или Теодосије, да постану римски цареви. Такође су многи уметници, политичари и спортисти били родом из Хиспаније, од којих су најзначајнији филозоф Сенека и песници Марцијал и Лукано.
[уреди] Визиготи
|
За више информација погледајте Визиготска Шпанија. |
[уреди] Пад Римског царства
У Хиспанији, као и у другим провинцијама, Царство је постепено пропадало, заједно са готово симултаним процесима "дероманизације" Римског царства у Хиспанији, тј. слабљења централне власти у III, IV, и V веку с једне стране и романизације германских племена с друге, на пример усвајање Римског закона које је очигледно у Готском закону (лат: Lex Gothorum), њихово преузимање хришћанства. Неки визиготски краљеви су имали толико велики афинитет ка латинском, да су чак писали поезију на том језику.
[уреди] Инвазије
У зиму 406. године, искористивши повлачење Рајне, Вандали, Свеви и Алани су силовито напали Царство. Након три године, прешли су Пиринеје и стигли до Иберијског полуострва. Поделили су између себе западне делове, то јест, данашњи Португал и западни део Шпаније до Мадрида. У међувремену, Визиготи који су већ били освојили Рим две године раније, стигли су у регион 412. године, оснивају краљевство Толоса (данашњи Тулуз, Француска). Свој утицај су постепено проширили на полуострво, смењујући Алане и Вандале на северу Африке који нису оставили неког већег трага на иберску културу. Након франачког освајања Тулуза и губитка већег дела територија данашње Француске, Визиготи су преселили престоницу визиготског краљевства у Толедо.
[уреди] Одсуство Мрачног века
Занимљиво је да Хиспанија није прошла кроз период потпуне неписмености који се назива још и Мрачни век кроз који су прошлe Британија, Галија, Ломбардија, и Немачка тих година. Разлог томе је што су Визиготи поштовали римске институције и законе, и одржавали су стабилну инфраструктуру и историјски архив током великог дела периода између 415. (почетак Визиготског краљевства) и 711, године почетка арапских освајања. Веома је могуће да је брак између првог визиготског краља, Атаулфа са Галом Пласидијом утицао на постојање тог узајамног поштовања ове две културе, барем у почетку. Такође је близина Медитерана олакшала трговину и уопште контакт Визиготског краљевства са другим културама, нарочито са Византијом, које су утицале на уметничке стилове и на технологију на полуострву. Заправо, 522. године дошло је до византијске окупације јужног дела полуострва које ће трајати све до 628. године.
[уреди] Религија
Упркос томе што је визиготско племство практиковало аријанизам, ова религија није била популарна међу хиспанороманским становништвом полуострва, које је углавном било верно хришћанској доктрини. Од 587. године краљ Рекаред који је већ прихватио хришћанство, покушао је да помири две вере, али без успеха. На крају, наметнуо је на силу хришћанство, и одузео сва добра аријанској цркви у корист хришћанске.
[уреди] Арапска инвазија
|
За више информација погледајте Маварска инвазија Пиринејског полуострва. |
Још пре 711. године било је маварских упада на територију данашње Шпаније. Године 696. Маври су напали Мелиљу, а 709. Сеуту. Године 711. Маври започињу инвазију на Пиринејско полуострво.
Након смрти краља Витиза, племићи и бискупи на полуострву изабраше Родериха, грофа од Бетике, за новог краља. Витизини синови су више били за Акилу, тараконског грофа, те због тога склапају пакт са Арапима преко Јулијана, кнеза од Сеуте.
Родерих је у то време био заокупљен борбама против Васкона који су се дигли на устанак,међутим, кад је сазнао за арапску инвазију, одмах им је кренуо у сусрет. У бици код Гадалете био је поражен захваљујући нелојалности Витизиних синова. Пошто је Родерих умро,а главнина визиготске војске била потучена до ногу, Арапи одлучују да наставе са инвазијом.
Тарик ибн Зијад (Táriq ibn Ziyad), берберски вођа, освојио је Толедо и стигао до Леона. Муса ибн Нусаир (Musa ibn Nusair), јеменски вођа и омејадски војсковођа, са својих 71 годином учествује у инвазији, осваја Севиљу, и стиже до Мериде, 712. године. Касније ће ова два арапска лидера удружити снаге како би заузели Сарагосу.
Мусин син, Абд ал Азиз (Abd al-Aziz) ће 716. године завршити освајање полуострва (осим брдовитих кантабријских и пиринејских делова), и прећи ће на франачку територију. Међутим, Карло Мартел ће зауставити арапско продирање у бици код Поатјеа 732. године.
Абдераман I проглашава Кордовски емират 773. године, и на тај начин остварује политичку независност хиспанских муслимана, а 929. године, Абдераман III проглашава Кордовски калифат, што је представљало потпуно отцепљење од Багдадског калифата.
[уреди] Реконкиста
Битка код Ковадонге (Астурија) која се одиграла 720. године означава почетак Реконкисте. Дон Пелајо, визиготски племић је био проглашен краљем након битке. Први двор се успоставља у Кангас де Онис (шп: Cangas de Onís). Пелајо умире 737. а две године касније, његов зет, Алфонсо I, искоришћава унутрашње сукобе између Арапа и Беребера, и поново креће у борбу против Мавара и стиже до Риохе и реке Дуеро.
Етапе реконкисте:
- Утврђење границе Краљевине Астурије на реци Арланзон (шп: Arlanzón ) и средњем и доњем току реке Дуеро. Постигнуто почетком X века.
- Снаге Кастиље и Леона прелазе централни планински венац и заузимају долину реке Тахо. Освојен је Толедо 1085. године, а Сарагоса 1118.
- Кастиља и Леон заузимају долину реке Гвадијане, као и пролазе на Сијера Морени. Године 1212. долази до значајне битке код Навас де Толоса (шп: Navas de Tolosa).
- Фернандо III од Кастиље заузима долину Гвадаливира и Валенсију (1252), а Ђауме I од Арагона осваја Балеаре (1276). Маври држе још само Гранаду, где ће остати до 1492. године.
У периоду од 718. и 1230. године, формираће се основне хришћанске базе Реконкисте у виду хришћанских краљевина Кастиље, Португала, Круна Арагона и Наваре. У XIII веку долази до великог напредовања хришћанске војске и каталонске експанзије на Медитеран, као и до уједињења Кастиље и Леона.
[уреди] Кастиља и Леон
Године 1037. гине краљ Леона, Бермудо III. Како није имао наследника, његов шурак, Фернандо I од Кастиље полаже право на леонски престо и по први пут уједињује ова два краљевства. Године 1054. Фернандо се бори против свог брата, Гарсије Санчеза III од Нахере, краља Наваре, у бици код Атапуерке, у којој гине наварски краљ.
Након смрти Фернанда I 1065. године, краљевство је подељено између његова два сина, Санча II од Леона и Кастиље, и Алфонса VI од Леона и Кастиље. Санчо II је убијен 1072. године, а његов брат наслеђује кастиљански престо, чиме долази до поновног уједињења које ће трајати кроз више генерација. Позната је заклетва коју је Алфонсо VI дао Сиду у цркви Санта Гадеја у Бургосу о својој неумешаности у убиство свог брата.
По његовој смрти, наследила га је ћерка Урака I, која се удала за Алфонса I од Арагона, али уједињење два краљевства није успело захваљујући великим сукобима између класа ова два краљевства, тако да је Алфонсо I отерао Ураку 1114. године, што је само још више затегло односе између ова два краљевства. Иако је папа Пасквал II распустио брак, њих двоје се нису растали. Урака је такође морала да се суочи са и својим сином из првог брака, галицијским краљем, како би се изборила за своја права над краљевином.
Након њене смрти, њен син је наслеђује као Афонсо VII од Леона и Кастиље. Новопечени краљ успева да анексионира територије од краљевина Наваре и Арагона, искористивши слабљење ових након смрти Алфонса I од Арагона. Одустао је од освајања медитеранске обале у корист нове уније Арагона и грофовије Барселона, која настаје браком Петрониле, ћерке арагонског краља и Рамона Беренгера IV, грофа од Барселоне. Након Aлфонсове смрти, краљевство се опет дели на његове синове, Санча III, краља Кастиље, и Фернанда II, краља Леона.
Коначно, године 1230. долази до последњег и дефинитивног уједињења Кастиље и Леона када Фернандо III од Кастиље наслеђује од своје мајке Беренгеле краљевину Кастиљу (1217), и од свог оца Алфонса IX, Леон (1230).
Године 1469. тајно се венчавају Изабела I од Кастиље и Фернандо, наследник арагонског престола. Овим браком се уједињују круне Кастиље и Арагона 1479, иако то уједињење није званично до владавине њиховог унука, Карла I од Шпаније.
Пре тога, 1474. године умире Енрике IV, краљ Кастиље и Изабелин брат, и између те године и 1479. долази до борбе око престола Круне Кастиље између присталица Изабеле и Хуане Белтранке, легитимне Енрикеове ћерке која је била удата за португалског краља, у којој Изабела односи попеду. Да је Хуана победила, дошло би до уједињења Кастиље са Португалом, а не са Арагоном.
Изабела и Фернандо завршавају Реконкисту заузимањем Гранаде, 1492. године. Те исте године, долази до протеривања Јевреја, а Колумбо у служби краљице Изабеле открива Америку.
[уреди] Откриће и освајање Америке
|
За више информација погледајте Откриће Америке и Освајање Америке. |
[уреди] Стварање Шпаније
[уреди] Хабзбурговци
[уреди] Бурбони
[уреди] XIX век
[уреди] Прва Република
[уреди] Рестаурација
[уреди] Диктатура генерала Прима де Ривере
[уреди] Друга Република
[уреди] Грађански рат
[уреди] Франкизам
[уреди] Транзиција ка демократији
[уреди] Модерна историја
[уреди] Види још
 |
Овај незавршени чланак Историја Шпаније, тиче се Краљевине Шпаније. Користећи правила Википедије, допринесите допунивши га. |
