Кошарка

Из пројекта Википедија

Сара Ђаро шутира за три поена током Европског првенства у кошарци за жене 2005.

Кошарка је врста тимског спорта у ком две екипе састављене од пет играча покушавају постићи што више поена убацивањем лопте кроз обруч коша по одређеним правилима.

До поена се долази убацивањем лопте кроз обруч коша. Екипа која на крају утакмице постигне више поена је победник. Кош постигнут унутар лука вреди 2 поена, иза лука вреди 3 поена, а слободно бацање вреди 1 поен. Лоптом се управља њеним ударањем о подлогу (вођење) или међусобним додавањем између саиграча. Телесни контакт који омета играча у игри није дозвољен. Постоје строго одређена правила и начини на које се лопта сме водити.

Током времена кошарка је развила уобичајене технике шутирања, додавања и вођења, као и позиције играча и нападачки и обрамбени механизам. Док се уобичајена такмичарска кошарка одвија под строгим и точно одређеним правилима, разне варијације кошарке учиниле су кошарку ближу играчима и с мањим бројем правила. Кошарка је један од најгледанијих спортова на свету.

Док је такмичарска кошарка искључиво дворански спорт који се одвија на терену за кошарку, мање регулисане врсте кошарке могу се играти и као вањски спорт на подлогама различитим од паркета, који је стандард за такмичарску кошарку.

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја кошарке.

[уреди] Почеци

Почетком децембра 1891, Џејмс Нејсмит, канадски лекар Универзитету Мекгил и професор физичког васпитања на Колеџу Спрингфилд), осмислио је нову дворанску игру с намером задржавања кондиције својих ученика током дугих зима. Након одбијања идеја објашњењем да су прегрубе или непотпуне, модификовао је дечју игру Патка на камену, прилагодио је неколико спортова у једну целину и написао је једноставна правила. Кош је ставио на висину од 3.05 метара. Тај кош се разликовао од данашњега по томе што је имао чврсто дно, док данашњи кошеви имају мрежицу која пропушта лопту. Док су кошеви имали чврсто дно, сваки пут након постигнутога коша лопте су се морале избијати из коша. Нејсмитова нова игра била је врло слична рукомету који је настао отприлике у исто време као и кошарка, крајем 19. века.

Женска кошарка почела је 1892. када је Сенда Беренсон, професорка физичког васпитања прилагодила Нејсмитова правила женама. Прва службена кошаркашка утакмица одржана је 20. јануара 1892. у дворани Гимназије Удружења младих хришћана. Играло се с девет играча на терену упола краћем него данашњи NBA терен. Оригинални назив кошарке на енглеском је basketball, а сложеница је од речи basket – кош и ball – лопта. Име је Нејсмиту предложио један од његових ученика. Игра је била популарна од самог почетка.

Први играчи кошарке били су студенти Гимназије Удружења младих хришћана. Касније игра се проширила на читав САД и Канаду. До 1896. године постојалe су и бројне женске кошаркашке екипе, но поприлично груба правила и бројна публика одвратила су кошарку од примарног циља Удружења младих хришћана, игре која помаже студентима да остану у форми. Но, успркос томе, пре Првог светског рата успоставили су се бројни аматерски савези с аматерским клубовима, и то у САД.

Кошарка се прво играла с фудбалском лоптом. Прве лопте израђене искључиво за кошарку биле су смеђе, што је била уобичајена боја све до педесетих 20. века када је Пол Тони Хинкл, у потрази за лоптом која би била уочљивија, у употребу увео наранџасту лопту, која је и данас стандардна.

Вођење или одбацивање лопте од подлоге (енлески: dribling), није било предвиђено првим правилима. Предвиђено је било само додавање лопте између саиграча одбацивањем лопте од подлоге. Додавање лопте био је први пример кретања лопте. Вођење је постепено нашло пут до кошарке и постао дозвољен, међутм, није се превише користио због неправилног облика тадашњих лопти и њиховог неправилног одскока. Тек је средином педесетих вођење постало популарна метода баратања лоптом, што је било условљено побољшањем њених својстава за што је заслужан Пол Тони Хинкл.

Кошарка, нетбол, одбојка и лакрос једини су спортови с лоптом измишљени од стране држава Северне Америке. Друге игре попут бејзбола и канадског фудбала измислили су Европљани, Азијци или Африканци.

[уреди] Универзитетска кошарка

Кент Бенсон са Универзитета Индијана Блумингтон шутира хорог.

Џејмс Нејсмит и Сенда Беренсон су имали пресудну улогу у настанку универзитетске кошарке. Нејсмит је био тренер Универзитета Канзаса шест година пре препуштања места тренеру Фогу Алену. Нејсмитов ученик Амос Алонсо Стаг представио је кошарку Универзитету Чикага, док је Адолф Рап, Нејсмитов студент у Канзасу, остварио изврсне успехе са Универзитетом Кентакија. Универзитет Калифорније и Школа Мис Хед су 1892. одиграле прву женску утакмицу између образовних установа. Беренсине бруцошкиње су играле против друге године у првој женској колеџ утакмици на Смит колеџу 21. марта 1893. Исте године су жене на колеџима Маунт Халиок и Софи Њукомб колеџ (који је тренирала Клара Грегори Бер) су почеле да играју кошарку. До 1895. кошарка се проширла на колеџима и на друге савезне државе САД, укључујући Велесли, Васар и Брин Маур. Прва међуфакултетска утакмица за жене одиграна је 4. априла 1896. између Стенфорда и Берклија. Свака екипа се састојала од девет играчица, а резултат је био 2-1 за Стенфорд. Након успеха женске свеучилишне кошарке дошло је до успоставе бројних мушких клубова. Колеџи, укључујући Универзитет Чикага, Колумбија универзитет, Дартмут колеџ, Универзитет Минесоте, Америчку морнаричку академију, Универзитет Јуте и Универзитет Јејл су 1901. почели да организују утакмице мушкараца. 1910. године, честе неправде на кошаркашким утакмицама су навеле тадашњег америчког председника Теодора Рузвелта да предложи формирање извршног тела. На тај начин настао је Међууниверзитетски савез (IIA).

Број екипа је растао тoком 1920их. Постојале су стотине мушких екипа у градовима дуж САД-а, док је организација била на врло ниском нивоу. Играчи су се стално премештали из клубова, а места одигравања утакмица биле су фабрике и задимљене плесне дворане. Екипе попут Ориџинал Селтикса и два Афро-Америчка тима Њујорк Ренесанс Фајв и (још увек постоје) Харлем Глобтротерси су играли до 200 утакмица на својим турнејама. Кошарка код жена била је боље организирана. Када је 1905. Национални кошаркашки савез САД-а за жене објавио правила, у њима се спомињао број играча који је варирао од шест до девет и број судаца, којих је обавезно морало бити једанаест. Међународна спортска федерација за жене уврстила је 1924. године кошарку у своје службене спортове. Аматерска атлетска унија је организовала прво национално првенство у кошарци за жене. Први најбољи женски тим аматерске лиге је изабран 1929. Женска лига се проширила по целој држави и произвела је познате спортискиње као што је Бејб Дидриксон из Голден Сајклонуса и Америкен Ред Хедс тим који се такмичио против мушких тимова и то по мушким правилима. До 1938. године жене су промениле систем, па су почеле играти са шест играчица на терену од две половине, а не три, како се до тада играло. Први национални турнир за мушкарце, Национално позивно првенство (NIT), одржано је у Њујорку 1938. године.

Универзитеска кошарка распадала се због коцкарских скандала који су је потресали између 1948. и 1951. На десетине играча је оптуживано за намештање утакмица. Пошто је делимично била доведена у везу са преварама, NIT је уступио место NCAA.

[уреди] Међународна кошарка

Међународну кошаркашку организацију је 1932. основало осам држава: Аргентина, Чехословачка, Грчка, Италија, Португал, Румунија и Швајцарска. У то време, организација се бринула само о аматерским играчима.

Кошарка је први пут уврштена на Олимпијске игре 1936, иако је демонстративни турнир одржан још 1904. На овим такмичењима су углавном доминирале Сједињене Државе, које нису освојиле само четири олимпијска турнира, а први пораз је био у контроверзној финалној утакмици против Совјетског Савеза на Олимпијским играма 1972. у Минхену. Прво Светско првенство у кошарци за мушкарце је одржано у Аргентини. Три године касније, прво Светско првенство у кошарци за жене је одржано у Чилеу. Женска кошарка је уврштена на Олимпијске игре 1976, са тимовима Бразила и Аустралије које су били највећи ривали Сједињеним Америчким Државама.

FIBA је 1989. одбацила разлику између аматерских и професионалних кошаркаша, а 1992. професионални играчи су први пут играли на Олимпијским играма. Доминација САД се наставила са представљањем њиховог Тима снова. Међутим, са развојем кошарке у другим државама, остали национални тимови су почели да побеђују Сједињене Државе. Тим који се састојао од искључиво NBA играча је завршио као шести на Светском првенству 2002. у Индијанополису иза Југославије, Аргентине, Немачке, Новог Зеланда и Шпаније. На Олимпијским играма 2004. у Атини, тим Сједињених Држава састављен од професионалних играча је претрпео први пораз на Олимпијским играма, изгубивши од Порторика и Литваније у утакмицама по групи. На крају је овај тим освојио бронзану медаљу, иза Аргентине и Италије.

Кошаркашки турнири се широм света одржавају за дечаке и девојчице свих узраста. Глобална популарност овог спорта одражава се кроз националности играча који играју у NBA лиги. Владе Дивац, један од припадника првог таласа неамеричких играча, и Предраг Стојаковић, двоструки победник у шутирању тројки су из Србије, Стив Неш, који је совојио награду за најкориснијег играча у NBA лиги је Канађанин; Кобе Брајант је Американац, али је одрастао у Италији; звезда Далас Меверикса Дирк Новицки је Немац, а звезда Мемфис Гризлиса Пау Гасол је из Шпаније. Сан Антонио Спарси у својој екипи имају Тима Данкана са Америчких Девичанских Острва (Данкан игра за САД, пошто Девичанска Острва немају кошаркашки тим за међународна такмичења), Емануел Ђинобили је из Аргентине (као и играч Чикаго Булса Андреас Ноћиони), а Тони Паркер је из Француске.

Најбољи тимови са два последња Светска првенства одржана 2002. у Индијанаполису и 2006. у Јапану, једнако драматично показују глобализацију игре. Само један члан ова два тима је Американац, а то је Кармело Ентони. У тиму из 2002. су били Новицки, Ђинобили, Стојаковић, Јао Минг из Кине и Перо Камерон из Новог Зеланда. Ђинобили је такође био и у тиму и 2006, а остали су Ентони, Гасол и Хорхе Гарбахоса из Шпаније и Теодорос Папалукас из Грчке. Једини играчи из ова два тима који никада нису играли у NBA су Камерон и Папалукас.

[уреди] Кошарка у Србији

Прву кошаркашку лопту у Србију донео је 1924. године из Америке Вилијам Виланд, представник добротворне организације "Војска спаса". Виланд је у Београд стигао са задатком да учитеље, наставнике и професоре београдских школа упозна са званичним правилима кошаркашке игре. У пратњи госта из Америке, у служби преводиоца, била је Драгица Поповић из Црвеног крста Београда.

Домаћини су били изузетно заинтересовани за ову посету. Семинарима г-дина Виланда присуствовао је велики број знатижељника, који су желели да се упознају са њима до тада потпуно непознатом игром.

У знак велике пажње и посебног пријатељства, Виланд је г-ђи Поповић, која га је пратила током његове кратке посете Србији, поклонио кошаркашку лопту. Према свим историјским сведочанствима, то је била и прва кошаркашка лопта која се појавила у Србији.

[уреди] Правила

За више информација погледајте Правила кошарке.

Кошаркашка табла и кош.

Мере и трајање напада најчешће варирају између турнира и организација; у овом делу чланка користе се међународна и НБА правила.

Смисао игре је премашити број кошева (поена) друге екипе убацивањем лопте кроз обруч противничког коша под условом да је лопта ушла кроз обруч без да је прошла кроз доњи део обруча, већ од изнад, као и спречавање противничке екипе да убаци лопту кроз кош тима који се брани. Покушај убацивања лопте кроз обруч (у кош) зове се ударац или шут. Успешан шут из игре вреди два поена ако је шут упућен на начин да је задње место на којем је шутер стајао било унутар лука полупречника 6.25 метара у Европи, и 7.24 метара у НБА. Шут изван тога лука вреди три поена.

[уреди] Регулације у игри

Утакмица се игра по четири чевртине од десет (међународна кошарка) или дванаест минута (НБА). На факултетима се играју два полувремена од 20 минута, док већина колеџа игра четири четвртине од осам минута. Велики одмор након две четвртине траје петнаест минута, а одмор између две четвртине траје два минута. Ако је игра неодлучена након четири четвртине игра се један продужетак од пет минута. Ако је након једног продужетка утакмица и даље неодлучена, продужеци се настављају док се не добије победник. Екипе мењају кошеве (стране) након одигране две четвртине. Сат се помиче док је лопта у игри; кад је лопта изван граница или није у активној игри, сат се зауставља. Управо због тога утакмице трају отприлике два сата, много више од предвиђених 40 (међународна кошарка) или 48 минута (НБА).

На терену у игри сме бити пет играча једне екипе у исто време. Тимови смеју имати максимално седам замена. Замене се могу обављати неограничено, али само кад је сат заустављен, тј. кад игра није активна. Екипе имају тренера, који најчешће развија тактику и стратегију, и остало особље које такође активно учествује, ал изван терена (доктори, помоћни тренери, статистичари).

И за жене и мушкарце дрес је исти. Стандардни дрес се састоји од доњег дела које у данашње време досежу испод колена и мајице без рукава са јасно видљивим бројем који нема нито други у екипи, који је оштампан и на прсима и леђима. Професионални кошаркаши користе специјалну обућу са високим ђоном који осигуравају додатну потпору петама. Осим броја, на мајицама се налазе и имена клуба, играча и спонзора.

Број тајм аутова на утакмици ограничен је најчешће на шест. Трају по не више од једне минуте, осим ако није предвиђено да трају дуже због телевизијског преноса. Утакмицу контролишу судије којих је на једмој утакмици четири: главни судија, два помоћника и један судија за столом, који води бригу о броју постигнутих кошева, личним грешкама играча, времену, стрелцима и времену напада.

[уреди] Опрема

Модерна кошаркашка лопта

Једина опрема која је преко потребна за одигравање кошаркашке утакмице су лопта и равни правоугаони терен са кошевима на супротним крајевима терена. Кошарка на тачкмичарском нивоу захтева више опреме као сат, таблу с резултатом, алтернативне стрелице поседа, и оперативни систем на конструкцији коша са сиреном.

Регуларни кошаркашки терен за међународну кошарку има мере 28x15 метара, а у НБА 29x15 метара. Већина терена има паркет израђен од дрва. Железни кош с таблом, мрежом и обручом виси 1.2 метара унутар терена по средини с висином горњег обруча од 3.05 метара. Ове мере скоро су идентичне у свим лигама на свету. Док димензије терена или табле на кошу могу варирати без претераног учинка, врло је важно да обруч буде на точној висини од 3.05 метара. Чак и мало одстојање од неколико центиметара, па чак и милиметара, може имати велики учинак на успешност шутева.

[уреди] Прекршаји правила

Дијаграм кошаркашког игралишта по правилима ФИБА.

Лопта се сме водити према кошу њеним пуцањем (шутом), додавањем између играча, њеним бацањем, гурањем, котрљањем или дриблингом (одбацујући лопту од пода приликом трчања).

Лопта мора остати унутар терена; екипа која последња додирне лопту пре него што она додирне граничну линију терена или је пређе губи посед над лоптом. Играч који се креће с лоптом не сме помакнути обе ноге док дрибла (води лопту), иначе се суде кораци, не сме лопту ухватити обема рукама нити дриблати са обе руке, иначе се суди дупло вођење. Рука играча не сме бити испод лопте док дрибла, иначе се суди ношена лопта. Екипа која има посед лопте у нападачком делу терена не сме вратити лопту у обрамбени део терена. Лопта се не сме ударити шаком. Ако се играч оглуши о неко од ових правила док је његова екипа у нападу, екипа губи лопту; ако се екипа бранила, време за напад се понавља од почетка.

Постоје ограничења која се односе на: време дозвољено да лопта у поседу неке екипе пређе из обрамбеног у нападачки део терена (осам секунди); максимално дозвољеном времену које може проћи без да лопта у поседу екипе додирне обруч противничког коша (24 секунде); држању лопте без дриблања (вођења лопте) док је играч у поседу лопте (пет секунди), и задржавању у рекету, месту испод коша (три секунде). Ова правила су уведена да натерају екипе на напад.

Играч не сме ометати кош дирајући било који део конструкције коша нити дирати лопту која је у силазној путањи након упућенога шута противника према кошу, не сме дирати лопту која је на обручу (у НБА се не сме дирати ни лопта која је окомито изнад обруча). Ако се неки играч који брани свој кош оглуши на ово правило, кош се признаје. Ако неки играч пуца према кошу, а његов саиграч оглуши се на неко од ових правила, напад се прекида, и лопта прелази у посед екипе која се у том нападу бранила.

[уреди] Прекршај (фаул)

Шут на кош.

Покушај да се противника неспортски оштети преко телесног контакта није дозвољен и назива се прекршај (фаул). Прекршаје највише чине играчи екипе која се брани, али учестали су и прекршаји у нападу (од стране играча из екипе која напада). Играчи на којима је прекршај направљен или добивају лопту да је убаце са стране или пуцају слободно бацање ако су фаулирани приликом шута или је екипа која је направила прекршај искористила бонус. Један поен се додељује екипи чији играч убаци лопту на слободном бацању, који се изводи иза линије удаљене од коша 4.5 метара. Играчима је дозвољено пуцати слободно бацање и иза линије, али унутар круга. Најбољи пример за такво извођење слободњака био је Ник Ван Ексел који је изводио слободна бацања метар иза линије.

Већина судија зна импровизовати у својим одлукама, нпр. у ситуацијама када нема очитог прекршаја, а судија мисли да се ради о неспортском оштећивању противника. Али, судија може и превидети прекршај, било намерно или случајно. Критеријуми судија варирају између утакмица, лига, такмичења, али највише између самих судија.

Играчу или тренеру који покаже неспортско понашање нпр. свађањем са судијом или тучом с другим играчем, може се доделити техничка грешка. Када се техничка грешка додели, противничкој екипи се додељују два слободна бацања и посед лопте, иако и ово правило варира између такмичења.

Поновљени инциденти могу резултовати искључењем. Тежак прекршај који играч направи са намером директног ометања игре и противника без намере играња лоптом, назива се намерни прекршај. Када дође до намерног прекршаја казна је тежа; судија сме и избацити кривца за прекршај из игре, ако је то по мишљењу судије потребно.

Уколико екипа пређе дозвољени број прекршаја у периоду утакмице (четвртини или полувремену), који износи четири, противничкој екипи дозвољено је пуцање једног или два слободна ударца (зависно о правилима такмичења) након свакога идућега прекршаја. Играчу који направи пет (међународна кошарка) или шест прекршаја (НБА), укључујући техничке грешке, није дозвољен наставак утакмице, па се исти играч мора удаљити са терена. Каже се да је играч искључен.