Светозар Милетић
Из пројекта Википедија
Светозар Милетић (1826-1901), адвокат, политичар, градоначелник Новог Сада.
Светозар Милетић је рођен у Мошорину, Шајкашка, 22. фебруара 1826. године, као најстарији од седморо деце, у сиромашној породици. Отац Сима, чизмар, порекло води од Милете Завишића из Костајнице, а мајка Теодосија, рођена Рајић, потиче из Баваништа. На крштењу је добио име Аврам, али је оно одмах промењено у Светозар.
Садржај |
[уреди] Школовање
Основну школу похађао је у родном месту и у батаљонском средишту у Тителу, а потом се уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду, где је остало забележено да је Светозар „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“ (Јован Хаџић). Материјално су га помагали богати, угледни и племенити Срби.
По положеној матури, уписује се, 1844. године на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислава) где се укључује у рад српске ђачке дружине која броји 40 чланова и која делује под утицајем свесловенских идеја. Они издају часопис Српски соко, у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове. Занесен панславизмом, свом имену додаје име Свеслав.
[уреди] Револуције
По окончању школовања, прелази на студије у Пешту, 1848. године, где га затиче почетак бурних догађаја – грађанских револуција које су те и наредне године потресле Европу. Његове колеге га оптужују да је велеиздајник који жели да доведе Русе у Угарску, а како се тих дана Србима не гарантује безбедност у Пешти и Будиму, Милетић се враћа у Шајкашку.
Одмах по доласку одлази у Чуруг и Надаљ, где агитује против одласка Срба-Шајкаша на фронт у Италију. Народ га штити од хапшења, а он преко Карловаца одлази у Београд, где покушава да утиче на српску владу да крене у рат против Турака, те да тако, започне опште српски устанак на Балкану. Српска влада, међутим, на ово није могла да пристане.
[уреди] Мајска скупштина
Милетић се враћа у Карловце где присуствује Мајској скупштини на којој је проглашена Српска Војводина, изабран српски војвода и извикан патријарх. Постаје члан Главног одбора, али га патријарх Рајачић шаље у Загреб, да заједно са Јованом Суботићем агитује код Хрвата за ствар Српске Војводине, желећи да га склони из центра збивања, због његовог радикалног националног става. Двомесечни боравак није наишао на разумевање и подршку Хрвата, а Милетић се враћа у Војводину. Потпуно разочаран, одлази у Мошорин и више се не укључује активно у политичка збивања.
Године 1849. одлази да настави студије, али у Беч, где успева да остане захваљујући више него издашној стипендији Михаила Обреновића. Студије окончава 1854, а потом једно време ради као судски пристав у Лугошу, да би 1856-1857. године отворио адвокатску канцеларију у Новом Саду. Ускоро потом заснива и породицу.
[уреди] Политички живот
У политички живот враћа се серијом текстова у Србском дневнику у којима разматра ситуацију у тадашњој Европи, нарочито на Балкану, а највише пише о стању и перспективама српске нације, нарочито у Војводству Србији и Тамишком Банату, у шта је царском одлуком претворена Српска Војводина (и такво Војводство убрзо је укинуто и инкорпорирано у Угарску). Најзначајнији текст који се у том периоду појавио и који је унео преокрет у српску политику је објављен уочи Божића 1861. године, под једноставним називом На Туцин-дан 1860. Како је тада већ дошло до укидања Војводства, Милетић констатује да је „Војводство умрло, али да такво какво је било ником није требало“. Но, много важније је да је за Србе умрло нешто друго. Иако не наводи децидно шта, јасно је да је мислио на српску оданост Бечу и аустријском цару од кога су Срби очекивали потврде својих права и привилегија. Милетић се залаже за остварење Српске Војводине, али у много мањим границама (етнички примеренијим и сврсисходнијим) од Војводства. До Српске Војводине, по њему, не треба доћи „преко цара“, већ кроз сарадњу и договор са Мађарима. Овај текст је у прво време унео пометњу међу младе Србе, али га је потом, млада либерална српска грађанска интелигенција прихватила и у наредних десетак година, Срби настоје да ту сарадњу остваре. Међутим, када се Угарска нагодила са Аустријом, 1867. године, Мађари окрећу леђа Србима и започињу борбу против српских циљева. Од тада је Угарска за њега још већи противник од Аустрије. И бечки двор и угарска влада настојаће више пута да га политички, али и физички ликвидирају.
Милетић и на Црквено-народним саборима заступа идеје либералног грађанства. Често је говорио: „Ми смо Срби, али и грађани“.
[уреди] Градоначелник
Дана 20. марта 1861. године постаје градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Први сарадници у Магистрату били су му Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида немачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада. Иако је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га суспендује са овог места. Исте године приређује прославу 100. годишњице Саве Текелије, са изразито антиаустријским карактером. Те године он је и председник Српске читаонице, када се под њеним окриљем оснива Српско народно позориште.
[уреди] Странка
Године 1861. настаје, под његовим руководствођењем и Српска народна слободоумна странка – први организовани национални покрет код Срба у Хабсбуршкој монархији. Иако је делокруг рада ове странке, односно националног покрета био превасходно усмерен ка Србима у Монархији, она се, у добром делу свог програма (донетог тек 1869.) бави и опште националном проблематиком, те је на известан начин и национални програм.
[уреди] Матица српска
Године 1864. Милетић је веома ангажован и код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад.
[уреди] Новине
Године 1866. покреће Заставу – најзначајнији и најутицајнији дневни лист код Срба у Аустро-угарској, он је њен дугогодишњи уредник, али и аутор огромног броја непроцењиво вредних текстова.
[уреди] Посланик
Милетић је посланик и на угарском и на хрватском сабору, један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске – прве свесрпске политичке организације, а касније ће се ангажовати и на оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско. Од маја 1867. поново је на челу новосадског Магистрата, а тада су му најближи сарадници Лаза Костић и Коста Трифковић. Милетић је поново у борби са угарским властима. У време овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора.
[уреди] Затвор
Док је био у затвору, српска политичка сцена почиње да се раслојава. Говорено му је да ће остати сам, ако не направи неки компромис, а он је одговарао: „Сам сам и почео“. Популарност му је на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појави приређују му се велике манифестације, што доводи до очаја угарску владу. Сви српски погледи били су уперени ка њему, а Змај је говорио: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик!“
слика: Спровод Светозара Милетића на Главном тргу у Новом Саду је једна од највећих сахрана коју је Нови Сад видео
Своју активност проширује и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, угарска влада је решила да му трајно стане на пут.
[уреди] Болест
Дана 5. јула 1876. године ухапшен је у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на 6 година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. По изласку из затвора, неко време је изгледало да му се стање поправило, али болест, затим, вратила у још жешћем облику. До краја живота се није опоравио и више се није укључивао у политички живот.
Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.
Напомена: Садржај ове странице је написан према биографији на сајту Српског народног покрета "Светозар Милетић" http://www.snp-miletic.org.yu Дозволу за коришћење овог материјала можете погледати овде.
