Божић
Из пројекта Википедија
Божић је хришћански празник којим се прославља рођење Исуса Христа.
Садржај |
[уреди] Етимологија
У англосаксонским језицима, етимологија сеже до речи геол од које је добијена данашња енглеска реч Yule. Енглеска реч Christmas скраћеница је од синтагме Christ's mass (Христова миса), а потиче од средњоенглеског Christemasse и староенглеског mæsse. Други етимолози верују да је то посуђеница од египатске сложенице Khristos-Mas (Христово рођење).
У осталим језицима се назив Божића веже уз речи које описују рођење - у шпанском (navidad), португалском (natal) и француском Noël. У немачком Weihnachten значи "света ноћ".
Утицајем енглеског језика проширила се и скраћеница xmas. У старим грчким скраћеницама Новог завета, грчко слово хи (χ) прво је слово имена Христ (Χριστός). Од средине 16. века слично се латиничко слово H користило за скраћеницу речи Христ.
[уреди] Датирање
Већина хришћанских цркви слави га 25. децембра. Међутим, источне цркве славе га 7. јануара, јер по Јулијанском календару 25. децембра пада на тај дан. Божић је у многим државама света државни празник.
Божић спада, заједно са Ускрсом и Духовима, међу три највећа хришћанска празника. Божићно време траје од Божића па до празника Светих Трију Краљева.
Будући да у Новом завету не стоји када се тачно родио Исус, први хришћани нису славили Божић, него само Ускрс. Божић се почео славити у Риму у 4. веку (у изворима доказана година 336.). До данас није јасно зашто се Божић слави баш 25. децембра. Превладавајуће је мишљење да се Божић почео славити тог датума зато што се тог датума у тада још увек већински пaганском Риму славило рођење бога Сунца Сола па је Црква желећи потиснути тај пaгански празник тада почела славити рођење Исуса Христа који је Божанско Сунце са висине.
[уреди] Историја
[уреди] Пaганске свечаности
Зимске светковине су се славиле у многим културама, углавном зато што је било мање пољопривредног рада током зиме. Из верског угла, Ускрс је био важнији у црквеном календару, а Божић је био мање важан. Неке од свечаности које су вероватно послужиле као својеврстан модел Божићу биле су римске Сатурналије, скандинавски празник Јул (Yule) и римски празник Natalis Solis Invicti који се одржавао 25. децембра.
[уреди] Сатурналије
Најпознатије римске зимске светковине биле су Сатурналије (Saturnalia), време опуштања, гозбе, развесељавања и одмор од формалних правила. Обичај је био да се дарују малени поклони (Saturnalia и Sigillaricia), најчешће лутке за децу и свеће за одрасле. Посао се одгађао, а славили су и робови. Пило се, коцкало и певало, а честа је била и јавна голотиња. Катул говори да су то били "најбољи дани". Сатурналије су славиле бога Сатурна (пандан Крону из грчке митологије) па су почињале 17. децембра, а дужина светковина са временом се повећала до 24. децембра, а у царско време је скраћена на пет дана.
[уреди] Natalis Solis Invicti
25. децембра Римљани су славили Dies natalis Solis Invicti или "рођендан непобедивог Сунца". Назив Sol Invictus допуштао је слављење неколико божанстава повезаних са Сунцем. Цар Аурелије прогласио је тај дан празником широм целог царства.
Тај је дан сматран и даном зимског солстиција који су Римљани називали брума. То је био дан од кад се дужина обданице продужавала односно од када Сунце поново доказује своју непобедивост.
[уреди] Јул
Пагански Скандинавци су одржавали зимске јулске светковине, крајем децембра до почетка јануара. Палиле су се јулске цепанице (пањ, бадњак) у част Тору, богу грмљавине, са веровањем да ће свака искра из ватре представљати новорођену свињу или теле надолазеће године. Гозба би трајала док пањ не би изгорио, углавном дванаестак дана. Скандинавци још увек Божић називају Јулом, а у Енглеској је ријеч Yule синонимна за Божић. Познат је и јулски ован или коза, Јулбок, који је био симбол тих светковина у Скандинавији.
У Немачкој су постојали празници Mitwinternacht (ноћ у средини зиме) и Wintersonnenwende (зимски солстицијум), а такође и дванаест дивљих ноћи -Rauhnächte - у којима се славило, јело и пило.
Данас се уместо цепанице или пања често прави и истоимени колач, најчешће са чоколадним премазом боје дрвета.
[уреди] Средњи век
У раном средњем веку, Божић је био засењен празником Света три краља, али се после ситуација променила. Четрдесет дана пре Божића називали су се "четрдесет дана светог Мартина", а почињали су 11. новембра. Данас то раздобље траје четири недеље и назива се дошашћем или адвентом. У Италији су бивше сатурналијске светковине преточене у адвентске. Око 12. века традиције су се помакнуле на дванаест божићних дана (26. децембар - 6. јануар) о којима и певају бројне песме, честе у англосаксонском подручју.
Слављење Божића бивало је све раширеније, организовале су се гозбе, а често се на божићни дан јео вепар. Енглески краљ Ричард II био је домаћин божићне гозбе 1377. године на којој се појело 28 волова и 300 оваца. Постојало је и посебно божићно пиво.
Такође је постало популарно певање божићних песама. Изворно је то чинила група певача и плесача састављена од предводника и плесача који су били збор. И данас је често певање песама које чине тзв. честитари. Празнично расположење је било весело, често се пило и јело и славило.
На Нову годину су се размењивали поклони у Енглеској. Хришћани су од давнина дан Исусовог рођења сматрали и почетком нове године, а то је вредило у скоро читавој Европи. Осим чињенице да се Нова година често назива Млади Божић или Мали Божић
1691. године Црква је прихватила 1. јануар као почетак нове године и сам празник Нове године.
[уреди] Од реформације до данас
Протестанти су осудили божићно славље. 1647. енглески пуританци су забранили Божић у Енглеској, а забрана је након деценије укинута, али су се свеједно многи противили његовом слављењу. Истовремено се у колонијализованој Америци проширило слављење Божића. У 19. веку Британци су оживљавали тај празник, а томе је придонела и објављена књига Божићна прича Ларлса Дикенса. Исто се чинило и у Америци где су досељени Европљани ширили континенталне божићне традиције, посебно немачке.
После се Божић проширио и на остале делове света. За разлику од наведених англосаксонских подручја, у континенталној Европи су традиције остале скоро нетакнуте па је слављење Божића постала традиција.
Данас су све чешће критике (не само од верских заједница) да је Божић потпуно комерцијализован тако да се изгубио његов прави смисао. Многи више и не знају што се заправо на Божић слави него га повезују искључиво са бором и поклонима. Божићна порука да је Бог постао човек да нас спаси и да се као дете родио у штали јер за њега није било места у свратишту као да је у другом плану иза потрошачке грознице.
[уреди] Исусово рођење
Према Библији Исуса, Божјег сина, родила је Девица Марија, уз помоћ свога мужа Јосипа у граду Ветлејему. Цар Аугуст заповедио је пописивање становништва па су Јосип и Марија кренули на пут. Због гужви нису могли наћи место у свратиштима па су на крају завршили у штали, окружени домаћим животињама где се Исус родио.
Анђели су пастирима дојавили вест о Исусовом рођењу па су први видели дете. После је звезда репатица довела света три краља до Исуса.
Призор у бројним приказима и уметничким делима укључује свету породицу, три краља (мудраца) - Балтазара, Мелкиора и Гашпара који су Исусу донели поклоне - злато, тамјан и смирну. Често се праве и јаслице које укључују фигурице наведених особа, заједно са животињама и шталом. Прве јаслице је направио свети Фрањо Асишки 1223. године у природној величини.
Приказ рођења Исусаа по Лукином јеванђељу (1-2):
У оне дане изађе наредба цара Аугуста да се проведе попис свега света. Бејаше то први попис извршен за време Квиринијевог управљања Сиријом. Сви су ишли на попис, сваки у свој град. Тако и Јосип, будући да је био из дома и лозе Давидове, узиђе из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју - у град Давидов, који се зове Ветлајем - да се подвргне попису заједно са својом заручницом Маријом која бијаше трудна. И док су били онде, навршило јој се време да роди. И породи сина свога, прворођенца, пови га и положи у јасле јер за њих није било места у свратишту.
[уреди] Традиција
[уреди] Дошашће
У католичанству припрема за Божић почињала је дошашћем, у доста крајева почетак приправе био је празник Свете Катарине 25. новембра. У то време се одлазило на ранојутарње мисе зорнице, постило се и духовно припремало за велики празник. У новије време се проширио обичај израде адвентског венца са четири свеће, а на сваку би се адвентску недељу палила једна свећа.
[уреди] Света Луција
Славили су се и празници Светог Николе и Свете Луције. Њихове ликове су приказивали младићи или девојке који су обилазили домове даривајући децу најчешће воћем - смоквама, бадемима, јабукама, орасима, а често су знали и плашити несташну децу. После су ту улогу преузели свети Никола и његов помоћник Крампус, при чему је Никола доносио дарове доброј деци, а Крампус би плашио злочесте. На Свету Луцију сијала се божићна пшеница, а била је симбол плодности, новог живота и његове обнове. Самим својим изгледом давала је зеленило и наду усред зиме и снега, а служила је и као благослов летине истовремено украшавајући домове. Исти обичај постоји у Италији и Португалу али није толико раширен. Пшеница се садила на Свету Луцију и расла би до Божића кад би се уредила. Што је пшеница била гушћа и зеленија, то ће бити боља летина наредне године. После божићних празника пшеница се давала птицама да се тај свети део Божића не би уништио.
[уреди] Бадњак
Име бадњака повезано је са речју "бдети" (стсл. бад) будући да се на тај дан бдело чекајући Исусово рођење. Због самог обичаја бдења и некадашње ситуације без електричне струје и модерних апарата, било је нужно осветлити просторије свећама, које су уједно постале и симболи новог живота и наде. Правиле су се посебне свеће, тзв. воштанице.
На сам Бадњак су се укућани рано устајали, а жене су направиле божићни ручак, поспремиле дом и наприле немрсну храну за вечеру, будући да се на Бадњак пости. Углавном се јела риба, често бакалар, пекао хлеб који би био на столу све до празника Света три краља, а његова величина је симболизовала обиље наредне године. Мушкарци су ранили стоку која је такође требала бити спокојна због божићних светковина, а такође су припремали дрва за огрев и набављали храну коју би домаћице потом приправљале. Након вечере одлазило би се на традиционалну мису, тзв. поноћку, на којој би се дочекао Божић.
[уреди] Бадњак и слама
Стари обичај је био унети на дан пре Божића три велика пања која симболизују Свето Тројство и поставити их поред огњишта. Из њихове ватре палиле су се свеће, а често би се у ватру у којој су ти пањеви горели додао део гозбе и пића, а њихова би ватра требала донети мир и добро укућанима. Бадњаком се називао и само један велики пањ или пак велика зелена грана коју се обично прислањало уза зид, било са спољне, било са унутрашње стране дома. Кад би отац породице уносио бадњак, честитао би укућанима који би му потом узвраћали.
У кућу је обично отац породице уносио сламу коју би се распрострло по поду, симболизујући Исусово рођење у птали на слами.
Слама би се поставила под столом певајући божићне песме. Често су жене извлачиле сламке, која би ухватила дужу, имала би већу и бољу преслицу. Од остатка сламе правили су се венци и снопови који су симболизовали плодност и добар урод или би се слама поставила на стол прекривена, најчешће белим, столњаком. На слами се седило и причало све до одласка на поноћку, а често се по ноћи на њој и спавало, симболизовајући самог Исуса.
[уреди] Божићно дрвце
Премда је кићење божићног дрвца стар обичај, у неким крајевима он није био раширен све до средине 19. века, углавном утицајем немачке традиције и просторно-политичких додира. Без обзира на то што кићење дрвца није било раширено, домови су се пре свеједно на Бадњак китили цвећем и плодовима, а посебно зеленилом, а то су најчешће чинила деца. Испрва су се китила белогорична стабла, а после зимзелена, и то воћем, најчешће јабукама, али и шљивама, крушкама те разним посластицама и украсима направљеним од папира, најчешће ланци и разне нити. Чест су украс били позлаћени ораси и љешњаци којима се китило дрвце, а најчешће су се постављале свеће, симболи наде и божанства. После су се постављали и комадићи вате, воска или папира који су симболизовали снег на дрвцу и тако су га украшавали. Имућнији су имали посебне фигурице и украсе.
Испод дрвца редовно су се стављале јаслице, направљене најчешће од дрва. На почетку су биле само у црквама и код имућнијих људи, а често је постојало "надметање" ко ће направити лепше јаслице. Јаслице су често носили пјевајући коледари.
[уреди] Чесница
Чесница се сматра изузетно важним обредним колачом. Справљана је од белог брашна, са водом и машћу, без квасца. Чесница се месила првог дана Божића кад прво звоно зазвони у цркви или између јутрења и достојна. Сам назив је занимљив зато што потиче од речи "чест", "део", "срећа", јер се ломила на делове, према броју укућана, да би се по тим деловима прорицала срећа. Чесница симболизује рођење младог Христа када су га пастири даровали. Веровало се да чесница представља добар род усева.
[уреди] Божић
На Божић се често одлазило на три мисе, за почетак на поноћку на сам Бадњак на којој би се дочекао Божић, затим на ранојутарњу мису зорницу, тзв. малу мису где се обично причешћивало, а на полданицу или велу мису одлазило се по дану. На мисе су девојке често одлазиле у различитим свечаним хаљинама.
Жене су дан пре припремиле богати божићни јеловник, а ручак је био свечан и богат па је за столом окупљао целу породицу. Јело се воће, поврће, месо, разне печенице, хлеб, хладетину, пецива и бројна друга јела.
После ручка одлазило се честитати родбини и пријатељима, а потом осталим мештанима. Коледање или честитарење чинило се певајући традиционалне божићне песме, а честитаре би се често даривало.
Младићи су девојкама често као традиционални божићни поклон поклањали тзв. божићницу, украшену јабуку. Први посетилац који би посетио кућу на Божић, тзв. полазник или положеник, требао би бити здрав, крепак, весео што би дому донело срећу, а често су се унапред домови договарали о "случајом" посетиоцу како се не би изазвала несрећа. Ако би пак на Божић падала киша, веровало се да ће уродити све што се окопа мотиком.
[уреди] Након Божића
Наредни празници су такође имали своје обичаје. На Светог Ивана, наредног дана, благосливљало се вино, а слама се износила из дома и постављала на воћке да би боље родиле наредне године. На дан Невине дечице наредног дана се често вршило тзв. шибање, кад би се људи лагано ударали врховима шиба, обележавајући бол убене дечице. На мисама су се благосливљала деца. На Нову годину међусобно би се честитало, али би угођај био мање интиман за разлику од божићног.
Свршетак дванаестодневнице, дванаест божићних дана, празник је Света три краља или Богојављења. На тај дан се спомињемо три мудраца који су даривали Исуса, одлази се на мису, скидају се украси и завршава празнично раздобље. Благосливљају се куће за наредну годину, а благословљеном су се водом благосливљали и вртови те будуће летине. Често су божићне песме певали тзв. звездари одевени у три краља носећи звезду.
[уреди] Међународни божићни обичаји
Данас Божић славе и многи нехришћани као традициони породићни празник када се дају и примају пригодни поклони. Уз славље Божића развили су се бројни обичаји попут кићења божићног дрвца на Бадњак, одласка на мису поноћку, певање божићних песама и даривање.
У бројним земљама се божићни празници славе на другачије начине. Споменути су неке од занимљивијих и необичнијих обичаја везаних уз божићно време.
- У Јапану се слави Божић по узору на западне земље, премда нису хришћанска земља. Важнији празник од Божића је Нова година, а разлог за божићно славље је службени национални празник због рођендана тренутног цара Акихита 23. децембра.
- На Тајвану Божић је неслужбено био слављен будући да је случајно тога дана, 25. децембра 1947. потписан устав Републике Кине који се сваке године славио као национални празник. Од 2001. укинут је тај празник, али се Божић ипак понегде неслужбено слави.
- У Мексику људи иду од врата до врата честитајући (попут оних који су посетили малог Исуса), а каткад их позову унутар домова где учествују у разбијању једне врсте шареног спремника на ужету испуњеног слаткишима.
- У Венецуели се на Света три краља деца буде и виде да недостаје слама коју су оставили поред кревета ноћ пре, а на њеном месту су поклони. Деца верују да су те поклоне оставили мудраци и њихове деве. Ако имају црну мрљу на образу, то значи да их је етиопски краљ Балтазар, један од мудраца, пољубио док су спавали.
- У Аустралији и земљама истог поднебља Божић се слави усред лета због временске разлике између полулопти.
- У Финској се Деда Божићњак назива Јоулупуки што преведено са финског значи "божићна коза". Име му вероватно долази од старе традиције кад су се људи одевали у козју кожу (nuuttipukkis) и кружили кућама једући остатке од божићних јела.
[уреди] Украси
[уреди] Божићно дрвце
[уреди] Историја
Божићно дрвце често се сматра хришћанизираном поганском традицијом украшавања и поштовања зимзеленог дрвећа. Украшавање божићног дрвца као и данас почело је највероватније у Немачкој у 18. веку, а потом се проширило по свету. Бројни се градови и земље залажу за првенство у кићењу божићног дрвца, али права домовина овог обичаја није позната.
Постоји легенда која говори да је у 7. веку енглески проповедник у Немачку дошао проповедати и навештати Јеванђеље. Како би на најбољи начин протумачио јединство Светога Тројства. користио је сорту северне беле јеле троугластог облика која је симболизовала Тројство. Обраћени погани су поштовали то стабло, а дотад су веровали да је то једна врста храста. У 12. веку стабла су се вешала на строп где су висила наопачке симболизовајући хришћанство. Друга легенда говори да је сам Мартин Лутер украсио божићно дрвце почетком 16. века свећицама.
[уреди] Украшавања и врсте
Божићна јелка (дрвце) се украшава свећама, украсима, куглицама и посластицама. Популарне су и тзв. лампице, малене разнобојне светиљке управљане електричном струјом. На врху божићног дрвца, најчешће јеле, а каткад и бора или смреке, поставља се звезда репатица или анђео. На почетку су се дрвца китила природним украсима - најчешће воћем и ручно направљеним украсима. После су се дрвца китила разним украсима попут скупоцених сребрних нити, знакова престижа, које су после замијењене јефтинијим металним. Најпопуларније су куглице које долазе у свим бојама и са разним украсима.
Због еколошких разлога, чести су апели за вештачким дрвцима да би се смањила сеча четинара. Вештачка дрвца се скоро и не разликују од правих због модерних технологија израде, а за разлику од природних, могу се сваке године поново користити. Често долазе и унапред украшена.
Осим вештачких дрвца која теже бити једнака природнима, постоје и бројна дизајнерска дрвца различитих боја, а такође и дрвца која раде на електричну струју којима иглице мењају боју окретањем самог дрвца. Овај је украс (био) врло популаран, али непажњом се може узроковати пожар, стога се све више људи залаже за једноставна божићна дрвца или пак само гране које украшавају кућу и њену спољну страну.
[уреди] Божићни украси
Осим традиционалног божићног дрвца, божићни симболи су и разне биљке попут божићне звезде, имеле и божиковине. Чест је обичај пољупца испод имеле. Праве се и божићни венци са украсима, направљени од зимзеленог биља, са украсима од божиковине, тракама, куглицама или чешерима.
У бројним земљама се и дворишта као и прочеља кућа украшавају разним светлима и фигурама, а често и натписима са добрим жељама, посебно на трговима и јавним местима.
Врло је маштовито и украшавање божићних поклона који се уматају у разне украсне папире, а потом украсе разнобојним украсним тракама (машнама). Поклони се остављају испод божићнога дрвца, често са натписом његовог примаоца. Уз поклоне, честе су и божићне честитке.
Испод дрвца, осим поклона, стављају се и јаслице, а често и божићна пшеница, посађена на празник Светог Николе код православних, односно Свете Луције код католика, као и разне фигурице и украси.
Прве јаслице направио је свети Фрањо Асишки 1223. године у природној величини. Углавном укључују шталу, често са анђелом на крову или причвршћеном звездом репатицом, каткад и маховину, а од фигура постављени су: Марија, Јосип и мали Исус, често пастири и света три краља, а редовно и домаће животиње - краве, козе, магарци, овце итд. Исус је положен у јасле, штала је испуњена сламом, а обично се праве од дрвета. Осим као део јаслица, маховина је чест посебан украс испод дрвца, заједно са пшеницом.
[уреди] Дароваоци
Божићни обичај је да се људи међусобно дарују. Често су поклони приписани лику званом Деда мраз или Деда божићњак или пак Свети Никола. У доста се земаља свети Никола и Дед Божићњак/Мраз доживљавају као две различите особе, као што је то рецимо у државама Балкана где је празник (породична слава у Србији - Никољдан) Светог Николе 6./19. децембра када деца налазе поклоне у својим чизмама.
Деда Мраз је у ствари варијација холандске приче утемељене на историјском лику светог Николе (Sinterklaas) који је даровао 6./20. децембра. У 19. веку у Америци повезан је са Божићем па је временом преименован у Деда Мраза- Santa Claus или Saint Nick. Немачко-амерички цртач, Томас Наст, нацртао је лик модерног Деда мраза 1863. који је осамдесетих година 19. века постао све сличнији данашњем облику, а двадесетих година 20. века кориштен је у рекламирању и оглашивању. Узор изгледу био је руски Деда Мраз (рус. Дед Мороз) црвеног капута, крзнених чизама и дуге беле браде, а такође и бискупски изглед светог Николе.
Father Christmas, у преводу Божићни Отац, био је деда мразов предак, први је пут забележен у 15. веку. Био је повезиван са развесељавањем и пијанством. У викторијанској Британији његов је лик попримио Деда мразов изглед.
У Италији поклоне доносе Babbo Natale који је еквивалентан Деда мразу, а такође и La Befan која долази на Света три краља и дарује децу. Прича говори да је Ла Бефана требала донети малом Исусу дарове, али се путем изгубила па сад доноси поклоне свој деци.
Постоје разне верзије приче о Деда мразу. Прича каже да живи на северном полу заједно са својом женом, госпођом мразицом. Тамо постоје радионице у којима вилењаци праве играчке, а потом их на Бадњу вечер Деда укрца у своје санке које вуку јелени и тако подели поклоне деци света, улазећи у куће кроз оџак. Често деца остављају млеко и кекс како би их Деда појео.
У латинској Америци помирује се религијска страна са глобализацијском те прича доноси да Деда мраз прави играчке које даје малом Исусу који их потом дели деци.
[уреди] Уметност
Исусово рођење, а и традиционални божићни симболи, приказивани су на бројним сликама и уметничким делима, прављени су кипови, осликаване су површине, али посебно место у уметности заузима управо музичка страна. Божићне песме су неизоставни део божићног славља.
[уреди] Музика
Једна од најпознатијих божићних песама је Тиха ноћ, у оригиналу Stille Nacht, коју је извео Франц Грубер, а стихове је написао свештеник Јозеф Мор. Такође позната песма Звончићи, односно Jingle Bells, које је 1857. написао Џејм Пјерпонт. Још једна често извођена песма широм света је Ми желимо сретан Божић (We Wish You a Merry Christmas), стара енглеска песма из 16. века.
[уреди] Књижевност
У књижевности је Божић чест мотив у делима, али се ипак уз њега често вежу дела попут Дикенсонова дела Божићна прича (енг. A Christmas Carol) и традиционалне Андерсенове бајке Девојчица са шибицама (дан. Den Lille Pige Med Svovlstikkerne) и Борић.
[уреди] Спољашње везе
