Хенри Кисинџер
Из пројекта Википедија
Хенри Кисинџер (27. маја 1923. у Фуерту (Немачка)) (Heinz Alfred Kissinger) је амерички политичар и дипломата. Играо је важну улогу у америчкој политици између 1969. и 1977. године, на позицији државног секретара од 1969. до 1977. Добитник је Нобелове награде за мир.
Био је заговорник реалне политике у међународним односима (Realpolitik). Битно је допринео попуштању затегнутости у односима САД са СССР-ом и Кином током 1970-тих година, и смиривању израелско-арапских тензија.
Садржај |
[уреди] Живот и рад
[уреди] Школа и каријера
Хенри Кисинџер је рођен као Хајнц Алфред Кисинџер 1923. у Фуерту, у немачком региону Франкену. Потиче из јеврејске породице; отац му је био учитељ. Због погрома и протеривања Јевреја из Хитлерове Немачке, 1938. године бежи са родитељима у Њујорк (САД). 19. јуна 1943. добија америчко држављанство и одмах потом је мобилисан. После Другог светског рата, остаје у Немачкој где ради у америчкој зони као контраобавештајац.
1947. године, враћа се у САД гдје наставља школовање на Харвард универзитету гдје 1954. брани докторску дисертацију на тему "Метерних, Кастлро и проблеми мировног уговора 1812-1822". Између 1954 и 1971 био је члан ректората харвардског универзитета као и научни сарадник и предавач. У то време био је сарадник у многим политичким као и војним институцијама САД-а. Након напуштања активне политичке каријере 1977, прихвата професуру на катедри за интернационалну дипломатију на Вашингтонском Џорџтаун унивезитету.
[уреди] Политичка каријера
Прва политичка искуства, Хенри Кисинџер скупља од 1957. као саветник гувернера (Нелсон Рокфелер). После тога је био цењен и код америчких председника Кенедија, Џонсона и Никсона. Избором Никсона за председника 1968. Кисинџер постаје официјелни председников саветник за питања безбедности (National Security Advisor). САД су у том периоду имале више проблема на том пољу, од вијетнамског рата па до повећаног совјетског утицаја на блиском истоку.
У јулу и новембру 1971. предузима двије тајне мисије у Народну Републику Кину, где са тадашњим кинеским премијером Чу Ен Лаем припрема Никсонову посету Кини, као и укупну нормализацију односа између две земље. Исте године посећује и Совјетски Савез где припрема споразум о ограничењу наоружања познатом као САЛТ 1 (Strategic Arms Limitation Talks) као и о ограничењу броја стратешких ракета АБМ-Уговор (Anti Ballistic Missiles) између САД и Совјетског Савеза.
Са северним Вијетнамом (Lê Ðức Thọ) је Кисинџер такође имао тајне преговоре који су довели до потписивања уговора који због оружане помоћи САД-а јужном Вијетнаму није заживио. Оба политичара су добили Нобелову награду за мир, коју је Вијетнамац одбио.
1973. до 1974. Кисинџер је учествовао и у преговорима Израела и арапских земаља, првенствено са Сиријом.
Због његове политике према земљама трећег света, Кисинџер је један од контрадикторних политичара ере хладног рата. Он и ЦИА су 1973. подржавали крвави пуч генерала Августа Пиночеа против демократски изабраног председника Салвадора Аљендеа чији социјалистчки правац није одговарао америчким интересима и Латинској Америци. Због умешаности Кисинџера код тог и сумње за умешаност у операцији кондор средином 70-тих, Кисинџеру су упућени судски позиви за сведочења (а и оптужбе) из многих земаља, којима се он није одазвао. 2001. је бразилска влада повукла позив Кисинџеру за одржавање говора у Сао Паолу, зато што му није могла гарантовати дипломатски имунитет.
У међувремену објављени тајни документи показују да је Кисинџер, заједно са тадашњим председником Фордом ауторизовао, међународном праву противну, инвазију источног Тимора од стране Индонезије, која је укупно "коштала" 60.000 жртава.
Доласком на власт председника Картера, Кисинџер се повлачи из политичког деловања. Подржавао је кандидатуру Регана за председника, и након његове победе постаје члан Регановог саветничког тима.
[уреди] Остало
1987. добија "Карлову награду" града Ахена. 2005. је постављен (још неодговорен) захтев друштвених и политичких организација Ахена Кисинџеру, због наводног учешћа у ратним злочинима за одузимањем те награде. Од 1998. је почасни грађанин родног града Фуерт. Члан је научног одбора фондације "Ото фон Бизмарк" од 1996. године.
[уреди] Дела
- Мемоари 1968-1973. C. Bertelsmann, 1979. ISBN 3570031381
- Мемоари 1973-1974. C. Bertelsmann, 1982. ISBN 3570007103
- Равнотежа великих сила. Manesse Verlag, Zürich 1990 ISBN 3717580620
- Шест стубова светског поретка. Siedler, 1992. ISBN 3-88680-358-9.
- Разумност нација: О бићу вањске политике. Siedler, 1994. ISBN 3-88680-486-0
- Године обнове. Сећања. Bertelsmann, 1999. ISBN 3-570-00291-8.
- Изазов америке. Светска политика у 21. веку. Propyläen, 2002. ISBN 3-549-07152-3.
[уреди] Литература
- Сејмор Херш (Seymour Hersh), The Price of Power: Kissinger in the Nixon White House, 1983
- Кристофер Хиченс (Christopher Hitchens): Die Akte Kissinger, DVA 2001, ISBN 3-421-05177-1. Original: The Trial of Henry Kissinger, Verso, 2001, 161 Seiten, ISBN 1-859-84398-0
- Ојген Јареки (Eugene Jarecki): The Trials of Henry Kissinger (DVD), 2002
[уреди] Признања
- Нобелова награда за мир (1973)
- Карлова награда (1987)
- Награда "Франц Јозеф Штраус" (1996)
- Баварски орден за заслуге (2005)
