Зоран Ђинђић

Из пројекта Википедија

Зоран Ђинђић
Зоран Ђинђић
рођен:	1. август, 1952. Шамац, СФРЈ
преминуо:	12. март, 2003. Београд, Србија

Др Зоран Ђинђић ( изговор) (1. август 1952-12. март 2003) је био један од оснивача и дугогодишњи председник Демократске странке, председник Владе Србије и председник Скупштине града Београда, доктор филозофије по образовању.

[уреди] Биографија

Ђинђић је рођен у Шамцу, градићу на обали Саве у северном делу Босне и Херцеговине у садашњој Републици Српској а ондашњој СФРЈ. Завршио Девету гимназију у Београду, где је његов отац Драгомир премештен као официр ЈНА. Ђинђић се заинтересовао за политику као студент филозофије на Универзитету у Београду.

Као про-реформски социјалиста^{[тражи се извор]} је наставио своје студије у Немачкој код професора Јиргена Хабермаса у Франкфурту. Ђинђић је отишао у Немачку након што су га напали комунистички режим и медији због покушаја организовања независног политичког покрета југословенских студената.^{[тражи се извор]} За време боравка у Франкфурту, Ђинђић је често посећивао књижару "Карл Маркс" у којој је у то време радио Јошка Фишер.^[1] У лично пријатељство, то познанство је прерасло тек 20 година касније. Ово је постало предмет шпекулација у смислу Фишеровог ранијег пацифизма и његове касније улоге у нападима НАТО-а на Југославију.

1979. стекао је докторску титулу на универзитету у Констанцу. Докторирао је на теми „Проблеми утемељења Марксове критичке теорије друштва“ ^[2]

1989, Ђинђић се вратио у Југославија да би заузео професорско место на Универзитету у Новом Саду и заједно са другим српским дисидентима је основао Демократску странку. Постао је председник извршног одбора странке 1990. и изабран је у Народну скупштину Републике Србије. 1993. је постао председник Демократске странке. Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и Већу република Скупштине СРЈ.

У судском спору са председником Владе Републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. осуђен је на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије 9. јула 1998. преиначио је пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године. ^{[тражи се извор]}

Након низа масовних протеста због поништених избора од стране републичке владе током 1996/97, Ђинђић је 21. фебруара 1997. постао председник Скупштине града Београда. Створена само због заједничког политичког противника^{[тражи се извор]}, коалиција „Заједно“ са Српским покретом обнове Вука Драшковића и Грађанским савезом Србије Весне Пешић се распала само четири месеца након њене победе. Ђинђић је смењен са места председника Скупштине Београда гласовима Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке и Српског покрета обнове. ^[3]

[уреди] Бомбардовање СРЈ 1999. године

Након што је анти-режимски^{[тражи се извор]} издавач и новинар Славко Ћурувија убијен на православни Ускрс током НАТО бомбардовања Србије, Ђинђић је привремено побегао у Црну Гору, наводно због информације да је он следећи на листи за убиства тајне службе ондашњег председника Слободана Милошевића.^{[тражи се извор]} Затим је отишао у западне земље, означен као политички пријатељ од стране западних лидера као што су Герхард Шредер и Бил Клинтон. У септембру 1999, Ђинђић је проглашен за једног од најважнијих политичара на почетку 21. века у избору часописа Тајм. ^{[тражи се извор]}

У интервјуу Израелском листу Харец 3.5.1999. године Зоран Ђинђић је изјавио је да је "потпуно логично да се бомбардовање настави, јер се оно показало као веома ефикасно"^[4]. Неколико дана касније, у заједничком интервјуу са Милом Ђукановићем, датом Њујорк Тајмсу изнет је став да би "прекид бомбардовања изазвао трагедију и насиље ако Милошевић остане на власти"^[5].

Након повратка у земљу у јулу 1999. године, Ђинђић је био оптужен за угрожавање државне безбедности. Суђење по овој оптужби је било затворено за јавност.

Ђинђић је играо важну улогу у председничким изборима Савезне Републике Југославије септембра 2000. и демонстрацијама 5. октобра^{[тражи се извор]} који су довели до збацивања Милошевићеве власти, а онда је водио широку Демократску опозицију Србије коју је чинило 18 странака до победе на парламентарним изборима у Србији децембра 2000. Постао је премијер Србије 25. јануара 2001.

2001. Ђинђић је одиграо кључну улогу у изручењу Слободана Милошевића Међународном суду за ратне злочине у Хагу. ^[6] Касније је изјавио да је постао „разочаран развученим суђењем Милошевићу“ и осудио га је као „скупи циркус“. ^{[тражи се извор]} Ђинђић је изјавио да је „Хашки суд дозвољавао Милошевићу да се понаша као демагог и да контролише суђење“. ^{[тражи се извор]}

Ђинђић је био добро прихваћен од стране западних држава.^{[тражи се извор]} Његови састанци са Џорџом Бушом, Тонијем Блером, Жаком Шираком и осталима је снажно наговештавало да је Запад подржавао његову политику. Ђинђић је имао константне несугласице са бившим коалиционим партнером и тадашњим председником Југославије Војиславом Коштуницом који је био његов највећи политички ривал у Србији. Његови ранији блиски односи са председником Црне Горе Милом Ђукановићем су се такође охладили због Ђукановићевих тежњи за независном Црном Гором.

2001. године, у време док је био премијер Србије, Влада Србије је потписало уговор са Мајкрософтом око конскултанских услуга и експертских анализа за владине електронске иницијативе. ^[7]

[уреди] Убиство

За више информација погледајте Атентат на Зорана Ђинђића.

Зоран Ђинђић у квизу "Желите ли да постанете Милионер?" за Нову 2003.

Ђинђић је убијен у Београду на степеништу зграде седишта Владе 12. марта 2003. у 12:23. Погођен једном у груди метком који је пробио његово срце и убио га скоро тренутно. Брзо је одведен у болницу где је оперисан, али је његова смрт проглашена један сат касније.

Према званичном владином саопштењу, Ђинђић није био при свести и није имао пулс након доласка у болницу. Његов телохранитељ Милан Веруовић је такође био тешко рањен у стомак од другог хица.

Полицијски специјалац Звездан Јовановић, звани Звеки је оптужен да је пуцао из снајпера са прозора оближње зграде и да је Ђинђићев убица.

Убиству премијера Ђинђића је претходило ранијих неуспелих покушаја атентата. Најпознатији је био покушај неколико дана пре 12. марта 2003, у којем је камион који је возио Дејан Миленковић Багзи, познати члан Земунског клана, покушао да изгура премијеров аутомобил са аутопута код Новог Београда. Међутим Ђинђић је избегао повреде и преживео атентат.

Ђинђић је стекао много непријатеља због свог про-западног става, реформске економске политике, хапшења Милошевића и његовог изручења Хашком трибуналу и сузбијања организованог криминала.^{[тражи се извор]} Убиство је наводно организовао Милорад Улемек Легија наредивши Јовановићу да извршу атентат. Осуђен је на 40 година затвора за прекршаје који укључују убиство и покушај убиства. Ђинђићев противник Војислав Шешељ, који се сам предао Хашком трибуналу је само неколико дана пре убиства спомињан као један од подстрекача завере.

Наташа Мићић, тадашњи вршилац дужности председника Србије, је прогласила ванредно стање одмах након убиства. Зоран Живковић је изабран од стране Демократске странке за Ђинђићевог наследника. Међутим, након нових парламентарних избора 28. децембар 2003. Борис Тадић је постао председник Демократске странке, а Војислав Коштуница је постао нови премијер Србије.

Ђинђић је био ожењен Ружицом и имао је двоје деце. Његова кћерка Јована је рођена 1990. године, а његов син Лука је рођен 1993. године. Његову свечану поворку и сахрану 15. марта 2003. пратили су многи грађани, као и стране делегације. Ђинђићеве присталице су његову смрт видели као трагедију, пошто су од њега очекивали да им донесе бољу будућност.

Александар Симовић, који је међу другима оптужен за заговор на убиство Ђинђића, ухапшен је 23. новембра 2006. у Београду.

[уреди] Референце

^ http://www.praschl.net/29.0.html Чланак о Зорану Ђинђићу на вебсајту немачког новинара Гералда Прашла
^ Z. Djindjic. Marx' kritische Gesellschaftstheorie und das Problem der Begründung. Retrieved on 1979.
^ „Смењен градоначелник Ђинђић“, Наша борба, 1. октобар 1997. године
^ Харец, 3.5.1999; слика чланка, препис чланка
^ [1], [2], [3]
^ „Obituary: Zoran Djindjic“ Бибиси Њуз, 12. марта 2003.
^ „Microsoft invests in Serbian government's electronic initiatives“, „SERBIAINFO“, 8. јуна 2001. године

Zivot Zorana Djindjica

[уреди] Види још

Атентат на Зорана Ђинђића

[уреди] Спољашње везе

Викицитат има колекцију цитата сродних са:

Зоран Ђинђић

Председници Владе Републике Србије
Драгутин Зеленовић \| Радоман Божовић \| Никола Шаиновић \| Мирко Марјановић \| Миломир Минић \| Зоран Ђинђић \| Зоран Живковић \| Војислав Коштуница

Градоначелници Београда
Чарапић \| Богићевић \| Жујовић \| Делимирковић \| Стојковић \| Смиљанић \| Г.Јовановић \| Терзибашић \| Николић-Чокојић \| Ивановић \| Чумић \| Лукић Ђурић \| Поповић \| Стевановић \| Карабиберовић \| Ђорђевић \| Богићевић \| Николајевић \| Пашић \| Маринковић \| Татић \| Пантовић \| Стаменковић Главинић \| Вуловић \| Давидовић \| Несторовић \| Марјановић \| К.Јовановић \| Филиповић \| Кара-Јовановић \| Митровић \| Кумануди \| Савчић \| Нешић М.Петровић \| Илић \| Ђурчић \| Томић \| Милићевић \| Стојадиновић \| Јовановић \| Ратковић \| Н.Петровић \| Јојкић \| Минић \| Неоричић \| Пешић \| Ковачевић Б.Богдановић \| Бакочевић \| Унковић \| Груден \| Човић \| Ђинђић \| Михаиловић \| Протић \| Хрустановић \| Н.Богдановић

Градоначелници Београда