Војислав Шешељ

Из пројекта Википедија

Др Војислав Шешељ је српски политичар, бивши професор Правног факултета, председник Српске радикалне странке.

Шешељ се од 2003. налази у притвору Хашког Трибунала, где одговара по оптужбама за злочинe против човечности и кршење закона и обичаја ратовања на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине.

Политичку каријеру започео је раних осамдесетих година супротстављајући се комунистичком режиму. Док се налазио у Србији наступао је са крајње десних, антикомунистичких и националистичких позиција. Са доминантном Социјалистичком партијом Србије је неколико година био у власти (1998.—2000.) и подржавао њихове мањинске владе (1992.—1993.), док је у осталом периоду деловао у опозицији, прво социјалистима, а касније ДОС-у.

Војислав Шешељ и даље има утицаја на српској политичкој сцени, а његова Српска радикална странка је тренутно најјача странка у Србији.

Садржај 1 Биографија 1.1 Ране године 1.2 Почеци бављења политиком 1.3 Српска радикална странка 1.4 Долазак на власт 1.5 Хашки трибунал 2 Библиографија 3 Референце 4 Спољашње везе

[уреди] Биографија

[уреди] Ране године

Војислав Шешељ рођен је 11. октобра 1954. године у Сарајеву, од оца Николе и мајке Данице. Породица Шешељ потиче из Доње Херцеговине, из села Маљева Љут у Завали. Када му је било 17 година, као признање за изузетно залагање на радној акцији после земљотреса у Бања Луци, примљен је у Савез комуниста ^[1], да би касније одбацио комунистичку идеологију, постао дисидент и жесток критичар комунистичког режима. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Сарајеву за две и по године 1976, а затим и магистрирао 1977. Докторирао је у Београду 26. новембра 1979. године, дисертацијом на тему “Политичка суштина милитаризма и фашизма”. Најмлађи доктор наука у тадашњој СФРЈ, своју каријеру наставио је као асистент на Факултету политичких наука у Сарајеву, од 1981. до 1984.

[уреди] Почеци бављења политиком

Шешељ је почетком осамдесетих година успоставио везе са групом српских интелектуалаца националне опције у Београду, и дошао у сукоб са комунистичким режимом у тадашњој СР БиХ, нарочито водећим људима овог режима, Бранком Микулићем и Хамдијом Поздерцом. Постоји верзија по којој је до овог сукоба дошло када је Шешељ у директној борби за асистентско место протествовао против плагијата (са све штампарским грешкама) у магистарској тези Бранка Миљуша, другог истакнутог младог политичара и протежеа ове двојице; Шешељеве дисидентске позиције и бескомпромисност су затим претвориле политички у кривични прогон. По избацивању са Факултета, и праћењу од стране УДБА-е, на затворску казну у трајању од 8 година осуђен је 9. јула 1984. године, због деловања са, како је наведено у пресуди судије Милорада Потпарића, “анархолибералистичких и националистичких позиција“ чиме је починио “кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења“. Као доказни материјал у судском процесу коришћени су искази сведока о приватним разговорима и необјављени текст одговора на анкету-интервју под насловом “Шта да се ради?“.

Казна му је смањена на 6, потом на 4, па на 2 године, одлуком Врховног Суда СФРЈ. У озлоглашеном затвору у Зеници провео је 22 месеца, од чега више од 6 месеци у самици. На раније пуштање из затвора 1986. утицали су бројни протести и петиције интелектуалаца из свих крајева тадашње Југославије међу којима и пуно његових каснијих оштрих политичких противника, његов штрајк глађу, а није било занемарљиво ни писање стране штампе о његовом случају. Потписивале су се петиције, протестна писма. Једно од тих протестних писама написао је и Вук Драшковић. Избачен је из Хрватског филозофског друштва ^[2].

По изласку из затвора, без могућности да у свом окружењу нађе посао, пресељава се у Београд где се издржава писањем и самосталним издавањем књига. Тако је постао члан Удружења књижевника Србије, преко којег у то време и регулише радни однос. Зближава се са Вуком Драшковићем, који му крсти сина. Они ће се касније разићи због различитих политичких уверења, али и око новца који је донирала дијаспора ^[3]. Током 1989. године Шешељ је наиме одржао укупно 97 предавања Србима у дијаспори, од којих је већина одржана у Америци и Канади, а мањи део у земљама Западне Европе и Аустралији. Те исте године, за Видовдан, војвода Момчило Ђујић га је због "нарочитих заслуга у борби за српски национални интерес", произвео у чин српског четничког војводе. Ђујић је ову одлуку наводно повукао 1998, када је Шешељ поново формирао владу са социјалистима.

По повратку из Сједињених Америчких Држава, 23. јануара 1990. године, оснива Српски слободарски покрет, који се 14. марта исте године уједињује са одцепљеним крилом Српске народне обнове (странке основане у Новој Пазови, а настале од првог антикомунистичког удружења Друштва Сава) а то крило је предводио Вук Драшковић, те тако настаје политичка странка са новим именом, Српски покрет обнове. По већ поменутом разлазу са Вуком Драшковићем у мају 1990, Шешељ оснива Српски четнички покрет, чија је регистрација одбијена са образложењем да “својим именом вређа јавни морал“.

На казну затвора по други пут је осуђен 2. октобра 1990. године, због покушаја рушења тзв. Куће цвећа и прикупљања добровољаца за одлазак у тадашњу непризнату Републику Српску Крајину. По издржаној казни поново је ухапшен 23. октобра исте године и осуђен на 45 дана затвора. Пуштен је нешто раније, 15. новембра, а том приликом одбио је да потпише решење о условном пуштању. Практично из затвора, 14. новембра 1990. године, први пут се кандидује за председника Србије, испред групе грађана. У наелектрисаној предратној атмосфери, и поред изузетно неповољног медијског третмана којем су биле подвргнуте све опозиционе странке (он лично имао је тек један телевизијски наступ, 6. децембра), Шешељ осваја пето место са 96.277 гласова, иза Слободана Милошевића, Вука Драшковића, др Ивана Ђурића и др Сулејмана Угљанина.

[уреди] Српска радикална странка

Председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ постаје у Крагујевцу, 23. фебруара 1991. године, када је странка и основана, уједињењем нерегистрованог Српског четничког покрета и већине месних одбора Народне радикалне странке. На поновљеним изборима за посланика у Народној Скупштини Републике Србије из општине Раковица у јуну 1991, Шешељ је веома убедљиво победио потпуно непознатог кандидата Социјалистичке Партије Горана Караклајића, те књижевника Борислава Пекића испред тадашње Демократске Странке.

1990. године четнички војвода из Другог Светског рата Мочило Ђујић је Шешеља прогласио четничким војводом, али му је те звање наводно одузео 1998. године.

Сво време деведесетих, Шешељ наступа са изразито националних позиција. Заговара стварање тзв. Велике Србије, са западном границом на линији Карлобаг–Огулин–Карловац–Вировитица. Прикупља добровољце, шаље их на ратиште под команду Југословенске Народне Армије, и обилази на разним жариштима сукоба, на Плитвицама, код Вуковара, у Херцеговини и Семберији. У Вуковару је умало погинуо од два пројектила ЈНА који су промашили мету ^[4] . Претио је бомбардовањем Загреба ^[5], нуклеарне електране у Кршком ^[6], Ватикана ^[7], Беча ^[8], и других европских престоница ^[9]; Хрватима и Муслиманима "клањем зарђалим кашикама" ^[10][11], нелојалним Албанцима^[12][13] и онима чије су се породице населиле након Другог светског рата ^[14] протеривањем са Косова и Метохије, а Милошевићу хапшењем ^[15]. Његовим залагањем изгласано је у Савезној Скупштини неповерење првој Савезној Влади Милана Панића, а недуго затим и првом Председнику СРЈ, књижевнику Добрици Ћосићу, такође некадашњем Шешељевом пријатељу из Удружења књижевника Србије, који је био један од најзаслужнијих за његово ослобађање из затвора, који му је потом и материјално помагао ^[16]; коме, коначно, дугује и добар део својих националистичких позиција ^[17]. Након кратке монархистичке фазе на почетку деведесетих, када је заговарао извесну шпанску породицу Долгоруков као наследнике лозе Немањића ^[18], Шешељ стаје иза републиканског уређења.

Тадашњу политичку јавну сцену обележио је као изузетан говорник, веома брз и јаких нерава, готово непобедив у јавним политичким дуелима. Посматрачи су описивали како виспрено прилагођава своју позицију контексту, ”галами, виче, упада у реч, притиска противника тако да овај не може да дође до даха” ^[19] и не преза од увреда ^[20] и обично матира противника. Шешељ је учествовао у тучама са скупштинским обезбеђењем ^[21], а у расправи у Савезној Скупштини поводом његовог протеривања из Црне Горе од стране тадашњег режима Момира Булатовића (после митинга у Херцег-Новом) је пљунуо председавајућег Скупштине др. Радомана Божовића ^[22]. Касније је протеран и из Босне и Херцеговине. После оштрог телевизијског дуела на БК телевизији ^[23] Шешељев телохранитељ наноси тешке повреде адвокату Николи Баровићу што се касније објашњава тиме да се овај оклизнуо на банану. ^[24] Шешељ је оптужио Драгољуба Мићуновића да је "јахао попа" ^[25], а акт Престолонаследника Александра II када се овај сагао и пољубио земљу при повратку у Србију после педесетогодишњег изгнанства своје породице описао је као "пашу траве" ^[26].

[уреди] Долазак на власт

Политички ангажман Шешеља током деведесетих година одликује низ неизменичних периода сарадње и разлаза са режимом Слободана Милошевића. Неколико пута су њихове странке формирале такозване "владе народног јединства" и водиле веома сложну политику у односу на конфликт у бившој Југославији. Сам Милошевић назвао је Шешеља како својим "омиљеним опозиционаром" тако и ”оличењем насиља и примитивизма”. Разилазили су се разним поводима, али углавном када би Шешељева странка довољно ојачала, а Милошевић попуштао пред захтевима међународне заједнице, као што је био случај са фијаском Венс-Овеновог плана 1993. (и потоњом блокадом Републике Српске од стране београдског режима) и Кумановским споразумом 1999. По потписивању Дејтонског споразума 1995, Слободана Милошевића је назвао "највећим издајником српског народа" ^[27]. У периодима разилажења, Шешељева СРС би оштро критиковала владајући режим, сам Шешељ би публиковао дела под питорескним називима попут "Тиранин са Дедиња” (односи се на Слободана Милошевића) или ”Наркоманија Вука Манитога” (у време када је СПС у Савезној влади сарађивао са СПО Вука Драшковића уместо са његовом СРС), за Милошевићу супругу проф. Мирјану Марковић говорио да је "црвена вештица са Дедиња, нова проклета Јерина и највеће зло српског народа" ^[28], његова партија била изложена једнаком прогону државних медија као и остале опозиционе партије, па би чак долазило и до покушаја сарадње међу њима као на пример при конституисању Народне Скупштине после избора 1993.

У затвору по трећи пут борави од 29. септембра 1994. године до 29. септембра 1995. године. Исте године, такође због супротстављања политици актуелног режима, борави још 60 дана у затвору.

Победом СРС на локалним изборима 1996. у Земуну (сам Шешељ живео је у Батајници), постаје председник Скупштине Општине Земун. У посету Србији доводи Жан-Мари Ле Пена и Владимира Жириновског.

На изборима за председника Србије одржаним 21. септембра 1997. године, Војислав Шешељ освојио је 1.125.140 гласова и ушао у други изборни круг. Са 50,61% важећих гласачких листића победио је противкандидата Зорана Лилића, тада председника СРЈ, али су избори поновљени јер је Републичка Изборна Kомисија прогласила да је излазност била 48,88%. На поновљеним изборима СПС кандидује Милана Милутиновића, тадашњег министра иностраних послова СРЈ, који Шешеља побеђује у другом кругу. Као и већина осталих званичних резултата избора из овог периода, и ови остају контраверзни, уз широко веровање да су фалсификовани на Шешељеву штету. На пример, у Дреници на Косову и Метохији, утврђењу албанских сепаратиста, званични резултати показују 90% уписаних бирача за Милутиновића. На оба ова избора за председника Србије учествује као трећепласирани у првом кругу и Вук Драшковић; остале опозиционе странке су их, углавном неуспешно, бојкотовале.

Шешељ постаје затим потпредседник Владе Републике Србије у кабинету Мирка Марјановића 1998–2000. Позиција Србије на почетку мандата ове Владе била је тешка, а на њеном истеку и неупоредиво гора. Односи са Владом у Црној Гори су крајње заоштрени што је у крајњем резултирало укидањем СРЈ 2003, а оружана побуна на Косову и Метохији ескалирала је у оштар рат који се завршио агресијом НАТО пакта у пролеће 1999.

Агресија је заустављена потписивањем Кумановског споразума који је успоставио протекторат Уједињених нација и де факто суспендовао сваки суверенитет Србије у тој покрајини; Шешељ и остали чланови Владе из редова Српске Радикалне Странке су се успротивили потписивању овог споразума и поднели оставке на чланство у Влади али су потом наставили да обављају своје дужности, образлажући то националним интересима. На унутрашње-политичком плану ова Влада у којој је Шешељ играо важну улогу остала је запамћена пре свега по доношењу контроверзних закона о информисању и о универзитетима. Примена закона о информисању резултирала је невиђеним притиском на новинаре чије се извештавање није уклапало у оквире које је прописала Влада (тзв. "независни новинари"); судским процесима по тужбама углавном непознатих грађана и организација (нпр. "Патриотског савеза Југославије") који су решавани у року од 24 часа изузетно високим новчним казнама; забранама и затварањем неколико дневника, недељних новина и радио-станица; те прогонима па и убиствимa неколико новинара. Закон о универзитету суспендовао је аутономију ("самоуправљање" како је то објашњавала Влада) високог школства и омогућио Влади постављење декана и ректора и готово потпуну контролу над збивањима на Универзитетима чији је оснивач; што је довело до револта и оставки од стране одређеног броја универзитетских професора. У овом периоду Шешељ био је изабран и за редовног професора на Правном Факултету у Београду.

Српска Радикална Странка бележи изузетно лош резултат на пресудним савезним, а потом и републичким изборима 2000. године, и Шешељ губи позицију потпредседника републичке Владе избором прелазне Владе Мирка Марјановића. Шешељ учествује на председничким изборима у септембру 2002. и завршава трећи, а на поновљеним изборима у децембру 2002. године, добија из Хага подршку Слободана Милошевића, који бирачима поручује да ће Шешељ "свргнути споља наметнути режим у Београду"—и осваја 37% гласова.

[уреди] Хашки трибунал

Међународни кривични суд за бившу Југославију (Хашки Трибунал) оптужио је у јануару 2003. Војислава Шешеља да је подстицао злочинe против човечности и за кршење закона и обичаја ратовања на подручју Хрватске, Босне и Херцеговине и Војводине. Оптужен је да је "говорима и изјавама допринео да се код извршиоца створи одлука да почине наведене злочине" [1] Шешељ се добровољно предао Трибуналу 22. фебруара 2003, где је у притвору три и по године чекао почетак суђења до новембра 2006. Његова Српска Радикална Странка, чији је и даље председник, се и на парламентарним изборима у децембру 2003. доказала као појединачно најјача, освојивши 28% гласова и 82 од укупно 250 мандата у Народној Скупштини, али ипак остаје у опозицији. Кандидат партије Томислав Николић, уз Милошевићеву и Шешељеву подршку из Хага, осваја највећи број гласова у првом и 45% гласова у другом кругу избора за председника Републике Србије 2004.

Војислав Шешељ објавио је велики број књига и памфлета, стручних и политичких текстова, укључујући и уџбеник из предмета Политички систем који је 2000–2001. предавао на Правном факултету у Београду.

Ожењен је супругом Јадранком (други брак), има четири сина: Николу, Александра, Михаила и Владимира, а има и унука Војислава.

[уреди] Библиографија

Геноцидни израелски дипломата Теодор Мерон У чељустима курве Дел Понте Поцепана хашка инквизиторска одежда Хашки досије набеђеног ратног злочинца Стазом славе, у служби отаџбине у иностранству / Кина, Ирак Челични војвода Афирмација парламентаризма Суочавање са хашким инквизиторима Четнички војвода пред Хашким трибуналом Жигосање досманлијског бешчашћа Слом савезне државе Идеологија српског национализма Суданије непокорног војводе Српски четнички покрет Досманлије као нови јаничари Глогов колац у досовском срцу Досманлијски сејмени на Правном факултету Убиство министра одбране Павла Булатовића Главни Милошевићев политички робијаш Континуитет радикалске доследности Досманлијски зулум над Србијом Контрареволуционар у булдожер револуцији Паклени планови Запада

Радикали се нису обрукали Док патриоте обнављају издајници разарају Србија под америчким бомбама Влада националног јединства Фалсификована воља народа Моћ аргумената Без длаке на језику Промене по вољи народа Да све српско буде као земунско Црвени тиранин са Дедиња Пали, жари, дедињски диздаре Филипике четничког војводе Посланичке беседе Народни трибун Сучељавање са седмом силом На међународној сцени Милан Панић мора пасти Политика као изазов савести Велеиздајнички процес Наркоманија Вука манитога Феноменологија балканског деспотизма Хајка на јеретика Време преиспитивања

[уреди] Референце

[уреди] Спољашње везе

• Vojislavseselj.org.yu
• Званична презентација Српске Радикалне Странке
• Vreme News Digest Agency
• Званична презентација Правног Факултета у Београду
• Међународни кривични суд за бившу Југославију
• Центар за слободне изборе и демократију