Хиспанија
Из пројекта Википедија
Хиспанија (лат: Hispania) је име које су Римљани дали Иберијском полуострву. Освајање ће потрајати пуна два века, пуна крвавих битки и сурових епизода као и жилавог отпора аутохтоног становништва, са неким примерима херојства као што је Нуманција који ће остати упамћени у историји и опевани од стране самих Римљана. Међутим, кад су Римљани коначно успели да потчине непокорне становнике Хиспаније, процес романизације ће се одвијати мање више без проблема, јер колико је Рим допринео развоју Хиспаније, исто толико сама Хиспанија је допринела Риму својим природним богатствима као и људима. Римска владавина ће оставити неизбрисив траг како у култури тако и у обичајима и посебно језику будућих држава које ће се појавити на Иберијском полуострву.
Историја Шпаније |
|---|
| Праисторија Иберијског полуострва |
| Шпанија у античко доба |
| Шпанија и Римљани |
| Визиготска Шпанија |
| Ал-Андалуз |
| Реконкиста |
| Откриће Америке |
| Хабсбуршка Шпанија |
| Бурбонска Шпанија |
| Просветитељство у Шпанији |
| Рат за независност Шпаније |
| Шпанија под француском окупацијом |
| Рестаурација апсолутизма у Шпанији |
| Период владавине Изабеле II у Шпанији |
| Револуција 1868. (Шпанија) |
| Прва шпанска република |
| Рестаурација владавине Бурбона у Шпанији |
| Друга шпанска република |
| Шпански грађански рат |
| Шпанија под Франком |
| Шпанска транзиција |
| Хронологије |
| Устави |
| Владари |
| Претседници влада |
Садржај |
[уреди] Хиспанија. Име и етимологија
Термин Хиспанија долази из латинског, а термин Иберија је искључиво грчког порекла. Термини шпански, иберијски и хиспански не треба мешати, нити користити наизменично један уместо другог, јер сваки од та три термина носи са собом и различите конотације одређеног времена и простора у историји. У текстовима који су се сачували из доба римске владавине искључиво се употребљава термин Хиспанија (први пут поменута око 200. пне. у текстовима песника Квинта Енија), док у грчким текстовима се увек користи термин Иберија.
Поуздано се зна да су Феничани и Картагињани звали полуострво Спан или Спанија (Span или Spania), у значењу "скривено, тајно", што би значило "сакривена далека земља". Постоји друга верзија порекла овог имена, а то је да долази од феничанског термина I-shphanim, што буквално значи од мрмота (shphanim је множина од shaphán мрмоти - лат: Hyrax syriacus), како су Феничани назвали зеца, животињу која је њима била непозната, и коју су нашли на полуострву у изобиљу. Друга верзија ове исте етимологије би била Hi-shphanim, Острво зечева (то јест, мрмота).
С друге стране, зец није била једина животиња која је привлачила пажњу по својој бројности. Грци су називали ово полуострво Офиоуса (Ophioússa), што значи Земља змија, коју су заменили речју Иберија, јер су ту реч често чули од староседелаца. У принципу, та реч се односи на неки географски појам, али не може се баш тврдити да се конкретно односи на реку Ебро, јер се та реч чула на целој територији данашње Андалузије. Неки лингвисти сматрају да је та реч једноставно значила "река", међутим, ништа се не може тврдити са сигурношћу, јер конкретних доказа нема.
[уреди] Иберија
 |
За више информација погледајте Иберија. |
У античко доба знало се за постојање територије у западном делу Медитерана чије су земље биле богате рудама и воде рибом. Ни Грци ни Феничани нису покушавали да је освоје; ограничили су се на успостављање трговинских односа.
На Иберијском полуострву није постојало политичко јединство. Постојало је мноштво племена која нису признавала никакав ауторитет ван граница своје територије. Неки аутори броје око стотину различитих племена на целој територији полуострва, и свако од тих племена је имало сопствену политичку структуру. Мало се зна о овим народима јер су информације у наративним изворима фрагментарне и штуре. У грубим цртама, подела би могла ићи на Ибере који су насељавали медитеранску обалу и јужни део Атланске обале. Порекло Ибера је нејасно али се верује да би могли да буду аутохтоно становништво полуострва. Око 1000. пне. придружили су им се Келти, који су се настанили у северном и западном делу полуострва. Између њих, у унутрашњости полуострва, налазила су се племена која су била мешавине ова два народа, и називали су се Келтиберима.
Након Првог пунског рата 241. пне., Картагина је морала да се повуче са Сицилије и Сардиније. У потрази за новим територијама и ресурсима, брзо их је нашла с друге стране Гибралтара - на Иберијском полуострву. Иберија постаје кључна тачка брзог економског и војног опоравка Картагине након пораза.
[уреди] Римска инвазија
|
За више информација погледајте Освајање Хиспаније. |
Била су потребна два пуна века како би се покорили и победили становници Иберије који су пружали невероватно жилав отпор римском освајачу. Тих две стотине година карактеришу се непрекидним борбама, ратовима и побунама које су иза себе оставиле многобројне жртве, херојске епизоде и успомене на важне актере догађаја.
[уреди] Рат са Картагином
|
За више информација погледајте Други пунски рат. |
Након Првог пунског рата (264. пне.—241. пне.), Картагина и Рим су поделили Иберијско полуострво на зоне утицаја чија је граница била река Ибер. Спор је настао око града Сагунта (лат: Sagunt), који је био римски савезник. Картагина је напала Сагунт, бранећи интересе једне политичке фракције у том граду. Рим се позвао на договор и захтевао повлачење картагинских трупа.
Данас се са сигурношћу не зна која је данашња река одговарала реци Ибер. Највероватније да је то била река Ебро (шп: Ebro), и у том случају, Сагунт се налазио дубоко у територији утицаја Катрагине, међутим, такође постоје индиције да се ради о реци Хукар (шп: Júcar), и у том случају, Сагунт је био на територији римског утицаја. Било како било, Рим није притекао у помоћ Сагунту, и дозволио је да Ханибал опустоши овај град, како би касније то могао да искористи као изговор за почетак Другог пунског рата.
У току рата срећа је у почетку била на страни Картагињана, међутим, долазак Сципиона Африканца у Хиспанију 210. пне. доноси преокрет. Сципион Африканац је био један од најсјајнијих војсковођа у римској историји. Међутим, своју славу није заснивао само на својој вештини војевања, него и на таленту за дипломатију. Склапао је савезе са локалним племенима што је вишеструко помогло римским снагама. Иберијска племена су као савезници и најамници представњали појачање за римску војску а својим познавањем терена су допринели борби са Картагињанима. У својој жељи да се ослободе Картагињана, хиспанска племена су прешла на страну Римљана. Други пунски рат се завршио убедљивом победом Рима након 16 година ратовања.
[уреди] Келтиберски ратови
|
За више информација погледајте Келтиберски ратови. |
[уреди] Први окршаји
Иако су се локална племена испрва масовно придружила Римљанима, убрзо је спласнуло почетно одушевљење јер су схватили да се нису ослободили господара, него само једног заменили другим. Крајем III века п.н.е. створен је племенски савез келтиберских племена која је дигла буну против Римљана. Савез је могао да рачуна у сваком тренутку на око 30.000 пешака и 4.000 коњаника. До сукоба са римским легијама проконзула Луција Лентула и Луција Манлија Ацидита је дошло у околини данашње Сарагосе у ком су Келтибери били потучени до ногу, а сама племена су претрпела крваву одмазду.
Рим је био решен да не напушта Хиспанију. Римљани су били свесни великих рудних и природних богатства полуострва. Почетком II века п.н.е. сенат је поделио полуострво на две провинције — Хиспанију Цитериор и Хиспанију Ултериор. Међутим, како није било једног владара кога је требало подчинити, Рим је био приморан да покорава једно по једно племе, што је било веома тешко, с обзиром да сваки пут кад би се учинило да ситуација коначно под контролом, избила би нова буна што би ситуацију враћало неколико корака уназад.
Многи римски аристократи су били послати у Хиспанију не би ли нашли начина да покоре келтиберска племена. Међу многима, вреди истаћи два — Марко Порције Катон Старији и Тиберије Семпроније Грах Старији.
Када је Катон стигао у Хиспанију (195. пне.) цела Хиспанија Цитериор је била побуњена, док је под контролом римских легија било само неколико градова. Катон је предузео одлучну борбу против побуњених племена, и ускоро их је савладао и сурово казнио. Плен који је однео у Рим, импресионирао је његове суграђане - 25.000 фунти сребра и 1.400 фунти злата, отето од иберских племена у борбама.
Тиберије Семпроније Грах је такође био одлучан војсковођа, међутим, поред ратничких, користио је и своје дипломатске вештине. Такође је био послат да угуши један од устанака, међутим, успео је да вештим преговарањем постигне споразуме са већином келтиберских племена и тиме пацификује скоро целокупну територију провинција.
[уреди] Рат (154. пне.—93. пне.)
Луситанија (лат: Lusitania; данашњи јужни део Португала до реке Дуеро, део аутономне покрајине Шпаније Кастиље и Леона и цела Екстремадура) је била област која се највише и најжилавије одупирала Римљанима. Око 155. пне. луситански вођа Пуник је почео са упадима на део територије Луситаније која је била под римском доминацијом, и на тај начин прекинуо мир који је трајао више од 20 година који је склопио Тиберије Семпроније Грах Старији.
Келтиберски ратови представљају крваву епизоду у историји римских освајања Хиспаније. Иако су у почетку келтиберска племена односила победу за победом, ипак су на крају морала да се покоре Риму. Рим је водио беспоштедну борбу у којој није бирао средства. Луције Луциније Лукул се истицао својом суровошћу и безкрупулозношћу. Године 151. пне.—152. пне. у опсади града Кауке, дошло је до преговора о предаји. Кад су становници града отворили градске капије, Лукул је наредио да се сви побију. Процењује се да је у том покољу живот изгубило око 30.000 особа. Претор Галба је 150. пне. понудио преговоре Луситанцима захтевајући да ови претходно спусте оружје на земљу. Када су ови то и учинили, наредио је јуриш у коме су ретки преживели. Један од њих је био и Виријат, пастир који је 147. пне. подигао нови устанак против римских легија и водио веома успешан герилски рат у коме Римљани нису могли да победе. На крају су морали да прибегну лукавству - поткупили су тројицу Виријатових великодостојника који су га на крају 13. пне. на превару убили.
Након смрти Виријата, нестаје и последњи траг организованог отпора Луситанаца. Римљани све више освајају територију Луситаније о чему сведочи и Табла из Алкантаре (лат: Tabula Alcantarensis) из 104. пне.
[уреди] Опсада и уништење Нуманције
|
За више информација погледајте Нуманција. |
Нуманција (лат: Numantia; шп: Numancia) је постала симбол отпора освајачу у шпанској историји по свом стоичком отпору приликом опсаде града 133. пне.
Почетком II века п.н.е, Нуманција је била главни град келтиберског племена Аревакоса. Налазила се у центру Хиспаније и бројала је око 30.000 становника. Од самог почетка непријатељстава, Нуманција је била на мети Римљана. Пошто су претрпели пораз 153. пне., Римљани су први пут спровели опсаду Нуманције. Опсаде ће се периодично понављати, међутим, Римљани неће имати много успеха, све док 134. пне. сенат није послао Сципиона Емилијана (усвојеног унука Сципиона Африканца), да по ко зна који пут покуша да освоји непокорну Нуманцију. Сципион је опколио је град, надајући се да ће глад натерати Нумантинце на предају. Међутим, Нумантинцима је била дража смрт него предаја и ропство. Када су Римљани ушли у град, суочили су се са стравичним призором — Нумантинци су извршили масовно самоубиство. Сципион је једва успео да сакупи неких педесетак преживелих од којих је неколико одвео у Рим да би приказао своју победу. Преостали су продати у робље.
Херојство Нумантинаца је између осталих, опевао и Сервантес у једној од својих класичних трагедија, Опсада Нуманције (шп: El cerco de Numancia).
Крајем I века п.н.е, ратови између келтиберијских племена и римских легија су завршени.
[уреди] Грађански ратови
Након завршетка келтиберских ратова, Хиспанија постаје поприште још једног сукоба - овог пута се ради о међусобним борбама самих Римљана.
Године 83. пне. у Хиспанију стиже као намесник Квинт Серторије, који је у то време већ две године био на листи за проскрипције диктатора Суле. Дигао се на оружје против диктатора и после првог пораза побегао је у Мавретанију где је стекао искуство у герилској борби. Затим је прихватио понуду Луситанаца да се стави на чело луситанских снага и да дигне нови устанак. Убрзо је контролисао практично целу територију полуострва. Успоставио је независан систем владавине са седиштем у Уески (лат: Osca) и владао полуострвом све док сенат није послао Помпеја. Сукоби су трајали између 76. пне. и 71. пне. Серторије је завршио слично Виријату - убили су га његови људи у Уески.
Протагонисти следећег сукоба била су два најдаровитија генерала и најутицајнија политичара Републике: Јулије Цезар и Помпеј. На тлу Хиспаније вођене су две велике битке у сукобу између Цезара и Помпеја: битка код Илерде (30. март 49. пне.), јужно од данашње Лериде, и битка код Мунде ( 17. март 45. пне.). Место битке је неодређено: десила се вероватно недалеко од града Осуне или Монтиље у шпанској провинцији Севиља. У бици код Мунде помпејевци су тешко поражени и рачуна се да су губици били 30.000 људи на Помпејевој страни и 1.500 на Цезаровој. У истој бици, погинуо је и Помпејев старији син и имењак. Након те Мунде Цезар је наставио са пацификацијом Хиспаније и затирањем и последњег трага подршке Помпеју.
[уреди] Кантабријски ратови и крај освајања
|
За више информација погледајте Кантабријски ратови. |
У току владавине првог римског цара Октавијана Августа (27. пне. — 19. н.е.) Рим је био принуђен да води сурову борбу против кантабријских и астурских племена, ратничких народа у Хиспанији који се упорно опирао римској окупацији, и који су се налазили на северу данашње Шпаније, мање више на територијама данашњих аутономних покрајина Кантабрије, Астурије и провинција Леона, Оренсе и Луго. Сам цар је лично учествовао у овом рату који је трајао десет дугих година (29. пне.—19. пне.). Његов водећи војсковођа, Агрипа, привео је непријатељства крају након крваве битке у којој су погинули скоро сви Кантабри способни да носе оружје. Сам Рим је заузео сурову политику према овим племенима која је на крају довела до практичног гашења прероманске културе на Иберијском полуострву.
Са завршетком Кантабријског рата, окончано је римско освајање Пиринејског полуострва и започиње један дуг период политичке и економске стабилности на територији Хиспаније.
[уреди] Романизација полуострва
|
За више информација погледајте Романизација Хиспаније. |
У војном смислу, процес романизације је почео још од победе над Картагињанима у Другом пунском рату, на медитеранској обали и у долинама Ебра и Гвадалкивира, и проширио се до луситанских територија и преко трагичне опсаде Нуманције у II веку пне. стигао до канатабријских висова са победом Августа крајем I века пне. Што се цивилизацијског аспекта тиче, процес романизације је одиграо одлучујућу улогу у пацификацији полуострва који је помагао сам цар Октавијан Август као и демилитаризација полуострва 68. године нове ере што је био доказ о тесној вези постигнутој између метрополе и провинције, у којој је остала само једна легија од тада па до краја римске владавине на полуострву средином V века. Ипак и та једна легија, Легија VII Гемина (лат: Legio VII Gemina), била је довољна да омогући краткотрајан успон локалног намесника Галбе на царски престо 68. године (види Година четири цара).
Један од најважнијих момената у процесу романизације Хиспаније је био када је цар Веспазијан доделио римско грађанско право хиспанским градовима 74. године, и на тај начин им омогућио да добију статус римских општина. Та чињеница је такође омогућила касније Трајану и његовом наследнику Хадријану рођенима у Италики (лат: Italica; данас Сантипонсе у провинцији Севиља, Шпанија) да постану римски цареви.
Међутим, процес романизације Хиспаније није био уједначен на целој територији. Био је условљен географским одликама терена, степеном повезаности и удаљености од метрополе, као и степеном ратоборности освојених племена и стратешком и економском важностшћу одређеног дела територије за саме Римљане. Тако су на пример иберска племена медитеранске обале, данашње Каталоније, Валенсије, Мурсије и Андалузије, куда су већ прошли Феничани, Грци и Картагињани, били подложнији римским утицајима и пре су се прилагодили и прихватили римски начин живота. Римски утицај је био слабији у централном делу данашње Шпаније и Португала где су се налазили Келтибери и Луситанци. Племена са севера, као Астури и Кантабри, пружали су велики отпор римском утицају и готово ништа од римског начина живота нису прихватили, док су Васкони (данашњи Баски), били потпуно ван било каквог римског утицаја, што због природне територијалне изолованости, што због потпуног одсуства интересовања Римљана за те области.
[уреди] Територијална подела
Прва подела 197. пне.
- - Бетика (лат: Hispania Baetica)
- - Луситанија (лат: Lusitania)
- - Тараконенсис (лат: Hispania Tarraconensis)
Каракалина подела 216.г. н.е.
- - Бетика (лат: Hispania Baetica)
- - Луситанија (лат: Lusitania)
- - Тараконенсис (лат: Hispania Tarraconensis)
- - Галеција (лат: Gallaecia)
Диоклецијанова подела из 285. г. н.е.
- - Бетика (лат: Baetica)
- - Луситанија (лат: Lusitania)
- - Тараконенсис (лат: Tarraconensis)
- - Галеција (лат: Gallaecia)
- - Картагиниенсис (лат: Carthaginiensis)
Нешто касније, Диоклецијан ствара још две провинције:
[уреди] Градови, институције и инфраструктура
Римски начин живота се заснива на урбаним језгрима, тако да су се Римљани од самог доласка на Иберијско полуострво насељавали или у већ постојећим већим урбаним целинама или су оснивали нове градове. Римски цивитас (лат: civitas), по угледу на метрополу, Рим, имао је сенат који је управљао градом следећи специфичне градске законе. Живот у граду је био добро организован, и представљао је трговачки и пословни центар у коме се концентрисало становништво. На овај начин, градови у Хиспанији су постали главна покретачка снага романизације.
Нови градови су се у почетку оснивали како би имали где да се сместе рањени легионари у освајачким ратовима или као награда за ветеране којима се додељивало парче земље на крају војне каријере. Временом, како је територија све више пацификована, градови су се оснивали како би се удомили државни службеници послати из Рима као и досељеници из Италије који су се углавном насељавали у долинама река Ебра и Гвадалкивира, привучени природним изобиљем и богатствима Хиспаније.
Неки од градова које су основали Римљани:
- Таракон (лат: Tarraco) - данашња Тарагона (шп: Tarragona), основана 218. пне.
- Италика (лат: Italica) - налазио се у данашњој области Сантипонсе у провинцији Севиља (Андалузија, Шпанија), основана око 206. пне.
- Емерита Августа (лат: Emerita Augusta) - данашња Мерида (шп: Mérida), основана 25. пне.
Изградња инфраеструктуре одиграла је веома важну улогу у романизацији Хиспаније. Путеви, мостови, водовод, канализација, систем за наводњавање поља и исушивање мочвара видљиво су побољшали квалитет живота на полуострву. Град, са својим купатилима, позориштима и другим јавним институцијама био је веома лепо прихваћена новина од стране аутохтоног становништва.
Од свих новина које су донели Римљани на Иберијско полуострво, најбитнији фактор романизације била је велика мрежа путева. Имала је неколико главних путева од којих су се гранали споредни путеви, сви прописно означени миљоказима на сваких 1.470 метара. Многи од путева су пратили речне токове, као Гвадалкивир, или пловне делове река Мињо, Дуеро, Тахо или Ебро. На овај начин, Римљани су веома олакшали кретање људи, комуникацију између градова и промет робе. Крајњи циљ овог грађевинског подухвата је био војне и економске природе: обазбеђење брзог евенуталног кретања војних трупа, као и повезивање продуктивних и трговачких центара провинције са остатком царства, а нарочито са метрополом.
[уреди] Грађанство и друштвена организација
У току римских освајања, хиспанско друштво се састојало од две основне групе људи - робова и слободних људи. Међу слободним људима, разликовале су се три групе:
- Они који нису имали грађанско право и у тој групи се налазило углавном аутохтоно становништво.
- Они који су имали латинско грађанско право, латински грађани - савезници метрополе.
- Они који су имали римско грађанско право, особе које су биле рођене у Риму.
Од свих ових, само је трећа група - римски грађани - имала право на кандидовање и гласање на изборима за магистрате. Такође су уживали значајне фискалне и правне повластице.
Током Републике, аутохтоно становништво Хиспаније је углавном припадало првој групи - они који нису имали грађанска права. Међутим, с доласком царства и коначним завршетком етапе освајања, број грађана се повећавао захваљујући локалним аристократама и људима којима је римско грађанско право било додељено као награда за заслуге. Наследни карактер грађанског права је допринео сталном повећању броја римских грађана међу становницима Хиспаније. Коначно, цар Веспазијан је 74. године доделио римско грађанско право свим слободним становницима Иберијског полуострва. Захваљујући томе, многи Хиспанци су се нашли у сенату, па чак и да се уздигну све до места римског принцепса, као што су то успели Трајан и Хадријан. Коначно изједначавање римских грађана и слободних становника осталих делова царства извршено је 212. године, када је цар Каракала доделио римско грађанско право свим слободним становницима царства.
Осим грађанског права, опште римско право је умногоме допринело стабилизацији и уједињењу хиспанског друштва и његовом све већем приближавању римском начину живота. Пре освајања, друштвена организација аутхтоног становништва је била разноврсна. Аутохтони народи Хиспаније су се налазили на нивоу напредне племенске заједнице у којој је основни принцип био колективизам. Рим је са својим високо развијеним административним и судским апаратом потпуно променио ту ситуацију - многобројне разлилите народе ујединио је у правном смислу у једну једину нацију, а с друге стране, такође је потпуно променио јавни живот, гарантујући права појединца, као на пример, право на приватну својину.
[уреди] Језик
Језик је такође имао веома битну улогу у романизацији Хиспаније. Латински језик, као муњевитом се брзином проширио на све освојене хиспанске територије. Међутим, утицај није био уједначен у свим деловима полуострва. Подложнији су били они крајеви који су иначе брзо прихватили романски начин живота - источна и меридионална медитеранска обала, као и већи градови. Рурални крајеви, унутрашњост као и сверни део полуострва су дуже време задржали аутохтоне језике. Ово објашњава касније напоредо постојање романских језика као што су кастиљански (шпански), каталонски и галицијски заједно са другим језицима који нису имали везе са језиком освајача, од којих је једино успео да преживи баскијски језик.
Становништво Хиспаније је веома брзо схватило значај познавања латинског језика. Иако је до успостављања царства био подстицан билингвизам (двојезичност), било је јасно да је позавање латинског језика аутоматски доносило и друштвени напредак - латински је био званичан језик који је олакшавао комуникацију са властима, и такође је био "лингва франка" у трговини како на самој територији полуострва тако и у читавом цивилизованом свету.
[уреди] Култура и религија
Становништво Хиспаније је такође веома лако асимиловало и религију у свом процесу прихватања римског начина живота. Иако претходна божанства нису нестала, у многим случајецима су се стопила са римским пантеоном, а преко њега и са хеленским. Неки су се одржали углавном у северним деловима полуострва, међутим главни принцип је био синкретизам. У Хиспанији били су познати Јупитер, Јунона и Минерва, као и Дијана, Марс, Венера, Меркур, Ескулап, који су полако заузимали место локалних божанстава и у исто време преузимали многе од њихових особина. Овај процес је био бржи у урбаним центрима, а нарочито на обали Медитерана.
Међутим, нису се само богови римског пантеона доселили у Хиспанију. Појавила си се божанства и из других крајева света у којима су Римљани ратовали, и које су и они сами полако прихватали. Из Египта су стигли Изида и Серапис, Митра из Персије, Атаргатис из Сирије, Кибела из Мале Азије.
И на крају, из Јудеје, стићи ће први наговештаји хришћанства.
[уреди] Допринос колоније метрополи
Хиспанија је задовољавала потребе Рима у многим погледима. Од сировина до занатских производа, провинција је била богат извор производа који су били тражени у метрополи.
[уреди] Пољопривреда
Као медитернаска земља, Хиспанија је била погодно тло за развој пољопривреде. Најзаступљенији хиспански пољопривредни производи су били житарице, грожђе и маслине, као и разноврсно воће и поврће. Од житарица, жито као основа за хлеб који се делио плебсу и војсци, је било највише заступљено на хиспанским пољима. Иако је метропола конзумирала жито из Египта и са Сицилије, у кризним периодима хиспанско жито се често извозило у Рим и Италију. Виногради и маслињаци су такође били веома распрострањени на полуострву. Најцењеније зоне по квалитету грожђа и маслина биле су територије данашње Андалузије и Каталоније. Хиспанија је била и произвођач изузетно квалитетног воћа и поврћа. Култивација конопље и експлоатација шумских ресурса је била изузетно важна у бродоградњи.
[уреди] Сточарство и риболов
Астуријски и галицијски коњи су били на високој цени у метрополи. Екстремадура се истицала узгојем свиња. У Мезети, било је више заступљено овчарство, које је представљало добар основ за текстилну производњу захваљујући високом квалитету вуне.
Богатство медитеранских и атланских, као и речних вода рибом био је основ производње усољене рибе у Хиспанији, веома цењене у метрополи.
[уреди] Рударство и занатство
Злато, сребро, бакар и гвожђе и други метали у којима је Италија оскудевала сачињавали су основни економски интерес Рима у Хиспанији. Каменоломи су такође били експлоатисани у јавним радовима. На пример, за чувени аквадукт у Сеговији се употребило 240.000 гранитних блокова који долазе из каменолома планине Гвадараме.
Тканине из Хиспаније су биле на цени, упркос чињеници да нису биле толико фине као италијанске или источњачке, али сз биле далеко јефтиније и зато су биле веома тражене на целом Иберијском полуострву. Изузетак су биле саге (лат: sagum), келтиберски огртачи од вуне који су били високо цењени чак и у самом Риму.
Једна од основа хиспанске економије биле су производња уља и конзервирање, заједно са експлоатацијом метала и узгојем жита. Познат производи су били хиспански гарум — рибљи сос који се у Риму сматрао афродизијаком, усољена риба (углавном туњевина), смокве из Сагунта или маслиново уље из Андалузије које је по квалитету могло да се такмичи са италијанским, и које је свој врхунац доживело у II веку, да би касније опала потражња због појаве северноафричког које је било јефтиније.
Андалузија и каталонска обала су били главни хиспански произвођачи вина које није било толико квалитетно као италијанско и грчко (зато су му се додавали зачини), али је такође било и јефтиније. Потрошња овог вина се ограничавала на полуострво и на друге провинције царства, како би се заштитили италски произвођачи, осим вина из Гадеса (данашњег Кадиза) које није било подвргнуто толиким ограничењима у извозу.
Производња усољене рибе је захтевала посуде у којима ће се чувати храна, што је подстакло развој производње амфора. Што се керамике тиче, истицале су се посуде рађене техником тера сигилата (лат: Terra sigillata) из Риохе, као и стакло из долине Гвадалкивира.
[уреди] Личности
Допринос Хиспаније метрополи није се ограничио само на пољоприреду, рударство и занатство. Људи су такође били вема цењен капитал. Римљани су искористили становништво Иберијског полуострва након завршетка освајања на два начина - претварали су их у робове или у војнике. Робови су били кључни мотор у рударству и земљорадњи. Сви хиспански ратни заробљеници претворени у робове су били одвођени у друге делове царства док су у Хиспанију довођени робови - ратни заробљеници из других провинција, као мера предострожности.
Многи римски војници су се женили хиспанским женама и оснивали хиспанороманске породице, што је било подстицано од стране државе, јер се мешање са аутохтоним становништвом видело као елеменат пацификације и основа стабилности царства.
Такође су многи спортисти, политичари, интелектуалци и уметници Римског царства били пореклом из Хиспаније.
[уреди] Интелектуалци и уметници
- Сенека Ретор 54. пне.—39. н.е.)
- Сенека (4. пне.—65 н.е.)
- Луције (39—65 н.е.)
- Марцијал (40—104 н.е.)
- Помпоније Мела, географ
[уреди] Државници
[уреди] Види још
[уреди] Библиографија
- Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: Dos siglos de guerra. Historia y Vida 2004; Nº435:32-41
- Elliot, J. Dosier: Hispania Romana: De Iberia a Hispania. Historia y Vida 2004; Nº435: 43-51
- Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: La aportación de la colonia. Historia y Vida 2004; Nº435:52-59
- Blázquez Martínez, JM. Nuevos estudios sobre la romanización. Madrid, Istmo, 2000
- Cebrián, JA. La aventura de los romanos en Hispania. Madrid, Esfera de los Libros, 2004
- Díaz Plaja, F. La vida cotidiana en la España romana. Madrid, Edaf, 1999
- Richardson, JS. Hispania y los romanos. Barcelona, Crítica 1998
- James Grout: 'Numantia,' part of the Encyclopædia Romana
- J.M. Blázquez Martínez: El impacto de la conquista de Hispania en Roma (154-83aD)
- Кантабријски ратови
- Чланак на португалској Википедији
 |
Чланак Хиспанија је пример међу сјајним чланцима. Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак. |
